Skip to main content

ADAM SVETLIK: Da je više pameti

Građani 20. jul 2022.
3 min čitanja

Da je više pameti a manje želja za ekonomskom, vojnom i političkom dominacijom, danas bi prilike  na globalnom/makro planu, kao i život koji živimo i mi u Srbiji, bile bitno drugačije. Bar, manje stresne a na budućnost bismo gledali sa mnogo više optimizma.

Ne bi bilo strepnji kakva nas zima čeka, hoće li biti struje, grejanja, derivata na pumpama, gasa za građanstvo i industriju, hoće li biti nestašica, visoke inflacije,  šta ćemo i koliko moći kupiti za zarade i penzije, ne bi bilo tolike nesigurnosti radnih mesta… kako će nam funkcionisati zdravstvo, školstvo, kultura, komunalne službe, hoće li biti kiša da natapaju njive, hoće li biti vode uopšte u koritima reka, vode za piće u gradskim i seoskim vodovodima….

Da je više pameti/mudrosti, danas Ukrajina ne bi bila poligon za odmeravanje snaga svetskih moćnika, tolikog materijalnog razaranja, tolikih ljudskih žrtava i unesrećenih ljudi. Toliko  unesrećenih porodica, tolikog broja izbeglih, tolike bede,velike pretnje po svetski mir, ekonomske krize koja sve više pogađa ne samo aktere sukoba već i čitav svet i njegovu  populaciju… Oni koji to ne bi smeli, kao da  su zaboravili to “da batina ima dva kraja”. Da se na poteze jedne strane može odgovoriti  još “bolnijim”  kontra potezom/merom, jer je svetska ekonomija danas više nego ikada toliko međuzavisna i isprepletena, pa efekat “boomeranga” biva posledično poguban jednako (ako ne i više) po onoga koji ga je uputio nego po onoga kome je namenjen. Ispaštaju i oni koji nemaju nikakve veze sa tzv. ukrajinskom krizom i nadgornjavanjem moćnika

Da je bilo i da ima više pameti, manje zloupotreba i manje bahaćenja a više kompetentnosti i više odgovornosti krojača naših sudbina,  Srbija bi i danas i perspektivno bila u mnogo boljem položaju od onoga koji živimo i/ili onog koji  se naslućuje i nagoveštava. Bila bi i mnogo bolje mesto za život svih njenih građana.

Umesto uvoznika uglja i struje, bila bi izvoznik struje a ugalj bi za termoelektrane bio iz domaćih izvora, čime bi se sa stotinama miliona evra, kojima se plaća taj uvoz, u ovako složenim makro uslovima, pozitivno uticalo na platno-bilansnu i budžetsku strabilnost zemlje. Time i na bolje prilike u zdravstvu , školstvu, neophodnim razvojnim potencijalima, na socijalnu sigurnost njenih građana, na cenovnu stabilnost I inflaciju…

Da nema manjka pameti, manjka odgovornostii a da ima više pravne države, već poodavno bi se samo u Vojvodini sa potencijala od 500-600.000 hektara pod navodnjavanjem ubirale dve/tri letine godišnje, obezbedila stabilnost roda i prinosa, stvorila osnova za razvoj prehrambene industrije, stočarstva, voćarstva… ne bi se obradivo zemljište degradiralo pomanjkanjem humusa… Danas bi se polja zelenila, hrana bila dostupnija građanima, budžeti puniji… Ali, nema ulaganja u zalivne sisteme.

Kakvi smo, kada je reč o potrebi izgradnje irigacionih/zalivnih sistema verovatno će se krojači naše sadašnjice i naše  budućnosti” “otrezniti” onda  kada korita reka presuše ili ne bude zadovoljavajuči vodostaj u rekama ili, kada se, zbog drugih potreba (vodnog saobraćaja, industrije…) ili zbog drugih razloga (zagađenosti i kvaliteta reka i kvaliteta voda u izgrađenoj kanalskoj mreži) dosetiti propuštenih šansi i mogućnosti. Tek tada!

Sa aspekta onoga što čini  ili ne, politika je/može biti pravo čudo! U skladu sa realnim mogućnostima, može puno doprineti ostvarenju nespornih/realnih potreba društva i građana. A, nekompetencijom i lošim upravljanjem društvenim tokovima, naspram potreba i mogućnosti, može još više uradiiti na štetu svojih građana i svoje zemlje.

Uspešnost politike ne meri se velikim rečima i/ili  velikim parolama, već kvalitetom života njenih građana i brzinom održivog razvoja (koji ne podrazumeva “prljave tehnologije”, koji ne doprinosi iseljavanju obrazovane i kvalitetne radne snage iz zemlje…).

Već duži niz godina, politika i političari u Srbiji, neke svoje uskostranačke interese, bazirane pre svega na nacionalističkoj ideologiji, stavljaju iznad onoga što podrazumeva kvalitet života  građana i stabilan razvoj na održivim osnovama. Trebali bi  imati u vidu to da kada se kuća ne gradi na zdravim temeljima,  tada ni njena perspektiva nije dobra. Ili će se urušiti ili pak potonuti. A cena toga nije mala. Tako je i sa društvom. Osnovna je razlika  u  tome što u prvom slučaju štetu snosi pojedinac, a u drugom svi građani kao društvo. Korist samo privremeno mogu imati pojedinci. Pre svega iz ili oni oko te politike.

Prema najavama koje se čuju povodom predstojećeg popisa stanovništva, za očekivati je značajno smanjenje brojnosti populacije Srbije (između 400 i 600 hiljada građana).

Ako je to tačno, a verovatno jeste jer se prema procenama iz Srbije godišnje iseljava između 30 i 60 hiljada uglavnom obrazovanih građana a prirodni priraštaj je negativan, s tim u vezi nameće se bezbroj piatanja.

Jedno od njih moglo bi biti i to za koga se već više od 30 godina grade pravoslavne crkve u raško-vizantijskom stilu širom Vojvodine (!?), kada nam inače crkve ne manjkaju već je pomanjkanje onih koji bi trebalo da idu u već postojeće crkvene hramove (doduše, baroknog pravoslavnog stila). Ili, za koje se to građana grade putevi i tolika putna infrastruktura, čijom se izgradnjom ubrzano narušava prirodna ravnoteža, a u zemlji je pomanjkanje radne snage…

Ne bi smeo biti cilj politike da se gradi po svaku cenu samo da bi se održale neke stope kojima se meri stepen privrednog rasta.

Nije lako biti dobar/uspešan političar, privrednik… ni u dobrim uslovima. Još je manje u ovakvim, čiji smo svedoci svakodnevno, koji se zbog povezanosti i međuzavisnosti privreda ostvarene u međunarodnoj podeli rada prelivaju, sa većim ili manjim posledicama, na celu planetu. 

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija, foto: Beta-AP)