Na današnji dan, pre tri godine, umro je naš prijatelj i dugogodišnji dragi saradnik, Mirko Đorđević. Autonomija podseća na jedan od tekstova našeg čika Mirka, čije nam britko i bistro pero zauvek nedostaje: 

Prvi potpredsednik Vlade i prvak SNS još je mlad čovek a na političkoj sceni ga vide kao Mesiju i spasioca – ovo je samo osvrt na to.

„Rani jadi“ su sintagma iz doba sentimentalizma u evropskoj literaturi, no ovde se nećemo baviti recimo ljubavnim jadima ovog političara. Njegova biografija je bogata sa obrtima koje neki nazivaju „kopernikanskim“, ali sve u našem viđenju nema veze sa nesrećnim Nikolom Kopernikom. Ali ima veze sa Maxom Weberom, koji se religijskim problemima bavio i utemeljio učenje o rađanju modernog kapitalizma iz duha protestantizma. Dosta dobro poznajemo – to nam je struka – delo Weberovo i nema naznaka da je Vučić daleko odmakao u studijama, i stoga će ovo biti samo napomene ili skica.

Pre toga još nešto. Recenzirao je Vučić svojevremeno knjigu o Vatikanu u smislu da je to „satanino gnezdo“ . Ozbiljan političar tako ne čini – četnički vojvoda Toma N. bio je na intronizaciji pape Franje – no obrti zaista postoje, ali nisu „kopernikanski“ sigurno, već ono što kazuje naša sintagma – „okretanje ćurka naopako“. Ono o Weberu i protestantizmu je mnogo važnije – sticanje bogatstva je dobro delo i korisno je za društvo jer tako je – po Weberu – nastala srednja klasa, koja je osa dinamike ekonomskoga razvoja, to je put bogu i blagostanju. Taj duh protestantizma je nespojiv s duhom pravoslavlja i katolicizma, i s načinom života društava utemeljenim na njima. A ako ima kriminala, to je drugo pitanje, s tim se društvo bori i na istoku i na zapadu. Kako će Gospodar Vučić izvesti na sudu nekog Miškovića. to nikom jasno nije – te teškoće Vučićeve proističu iz lošeg poimanja kapitalizma iz duha protestantizma. To je samo jedan primer, ali političari ne mare ni za religiju ni za ekonomiju, oni sve vide kroz svoje političke naočari i to može biti opasno. Deluje paradoksalno, ali za političara ne bi sve smelo biti politika. Ističemo ove napomene ne samo radi samog Vučića nego u širem smislu. Bio je Vučić drugi i u stranci i u vladi, gde je formalno još uvek. U izbornoj groznici ima kombinacija mnogo, a u sedištu je ne samo Vučićev odnos prema vojvodi Tomi N. nego odnos prema u Vladi prvom čoveku Ivici Dačiću, koga navodno hoće da pomeri, smeni i da sam bude premijer. Stoga Vučić hita u Brisel, jer Dačićeva vizija privlači pažnju i pominje se nominacija za Nobelovu nagradu – ne zajedno sa Vučićem nego sa Hašimom Tačijem. A to se meri ne samo ovde u Srbiji nego i u Briselu, Vašingtonu ili u Moskvi, te Parizu.

Ko će biti prvi, a ko drugi – pokazaće vreme i formalni rezultati izbora marta meseca, ali političar mora da ima viziju, a Vučić je nema.

Onako kako se odnose političari prema religijskim konceptima tako se odnose i prema istoriji. Svi su se aktivirali povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata – a to je posao istoričara. Jedan primer pada u oči i njime ćemo potkrepiti naše primedbe. Naumio je bio neko u Vladi, a podržao je to i Gospodar Vučić, da Gavrilu Principu podigne ogroman spomenik na Kalemegdanu; i legendarni mladi Bosanac bi gledao prema Evropi. Nije sporan spomenik jer i toga ima kao i ulica – sporna je simbolika u sadašnjem trenutku a takve i slične greške političar ne sme da pravi. Oglasio se vodeći evropski komentator G. Altman – a njegovo mišljenje se u Briselu uvažava – i jasno stavio do znanja jednu činjenicu: „Ukoliko su rezultati istraživanja javnog mjenja ispravni, izborni rezultat koji će podrazumevati snažniju ili čak apsolutnu većinu SNS izaziva bojazan na koji će stranka, odnosno Aleksandar Vučić to iskoristiti. Možemo samo da se nadamo da će Vučić ozbiljno uzeti u obzir bojazni svojih evropskih partnera, ali zalaganjem za podizanje spomenika Gavrilu Principu na Kalemegdanu zaista ne šalje pozitivne signale.“

Sad se u smislu naših napomena nameće pitanje kako će Vučić postupiti, i niko u ovom momentu ne zna šta sve može biti, jer zemlja je na putu za prijem u EU. Ni u politici nije sve neka uska politička računica, jer kako kaže Mark Tven – istorija se ne ponavlja, ali se „rimuje sa sadašnjošću“. Ima se utisak da je Dačić to rimovanje s Kosovom bolje razumeo. U Ustavu stoji da je Kosovo sastavni deo teritorije Srbije, ali ono što se u Briselu utanačuje i potpisuje u raskoraku je sa ovim ustavnim odredbama. Politika nije samo veština kombinacija oko izbora, koalicija javnih i tajnih – politika ima više dimenzija. Ako neko hoće da bude Prvi ili čak Mesija ili Spasilac, on mora da vodi računa i šta čita i o čemu govori, i kad čita i kad govori. Lako je bilo De Golu, on je u Remsu držao svoj najvažniji predizborni miting, i na primedbu novinara kako u njegovom govoru nema reči o istoriji – a Francuzima je Rems kao nama Žiča – De Gol je odgovorao: „Ja sam istorija, ja čuvam Republiku i od istorije i od sadašnjosti bez pompe jer nisam Mesija“.

Rani jadi u internom životu budu i prođu, ali kad potraju, budu teret svima – a u Srbiji nije Vučić jedini koji se nudi kao Spasilac i Mesija.

(Autonomija, 21. februar 2014)