Osiljeni Ivica Dačić oteo se bilo kakvoj (samo)kontroli. Neko zlo – valjda proizvod beskrupuloznog karijerizma i resantimana zbog političkih i vojnih poraza u Miloševićevim ratovima kojima je bio glasnogovornik – stalno izbija iz njega. Ne bi to bio neki problem, da putinovac nije na mestu ministra spoljnih poslova i potpredsednika vlade. U neprekidnim ispadima nema političke gadosti i provokacija koje miloševićevskim manirima neće učiniti. Posebno prema susedima, bivšim republikama nekadašnje nam zajedničke države – prema  Hrvatskoj i BiH. I prema Kosovu. Činilo se da su barem Makedonija i Crna Gora koliko-toliko pošteđene njegove malicioznosti i provokacija. Al’ vidi vraga, na početku ove godine i one su došle na red.

Ko nezna o čemu se radi, neka se upozna sa Dačićevim novogodišnjim čestitkama Skoplju i Podgorici. Dakako, neizostavno i Zagrebu. Dačić zatvara krug koji svojevremeno Milošević nije do kraja zatvorio – proizvođenje neprijatelja tamo gde mržnje i neprijateljstva nije bilo, bar ne u prevelikoj meri – u Makedoniji i Crnoj Gori.

Dok razobručeni (koferče, banana) Dačić proizvodi animozitete prema Srbiji tamo gde ih je najmanje bilo, notorni Tomislav Nikolić sa mesta predsednika Srbije bezočno nastavlja da gura prst u oko BiH. Sprema se – takoreći iz inata Sarajevu i Bošnjacima – na pompezni put u Banja Luku na proslavu Dana RS. Da pre najavljene zvanične posete Sarajevu i trabunjanju o „poštovanju integriteta i suvereniteta BiH“ podrži Dodikovu harangu i trovanje političke klime BiH. Ovim Nikolićevim i nizom sličnih gestova njegovih prethodnika na mestu predsednika Srbije, Beograd dokazuje da Dodik nije slobodan strelac i tek tako beskrupulozni, osiljeni provincijalac koji se igra sudbinama miliona napaćenih ljudi. Iza njega sve vreme stoje pritvorna politika Beograda i – što Dodika posebno čini osionim – diktator imperijalnih ambicija iz Kremlja. Ta podrška ga oslobađa bilo kakvih skrupula u protivbosanskoj politici i namirivanju nezajažljivih ličnih materijalnih interesa.

Ovogodišnja proslava tzv.dana RS biće posebno pompezna – čemu će uobičajeno doprinos dati brojna politička i crkvena svita iz Beograda. Za razliku od prethodnih godina, ovogodišnje rasipničko slavljenje Miloševićeve i Karadžićeve ratne politike u BiH posle protivustavnog referenduma biće propraćeno još prkosnijim pokazivanjem srednjeg prsta Sarajevu, Bošnjacima, Briselu i Vašingtonu. Za posledice tog beščašća među Srbljem malo ko mari.

I na unutrašnjem planu Srbije nova godina počela je, da tako kažemo, veseljem. Posebno u sudskoj praksi. Tek toliko da se zna, da se podseti ko je vlast, ko šta sme, a ko šta ne sme. Zbog novinarskog komentara paradigmatskog kriminala protiv pravne države, protiv dostojanstva i pravne sigurnosti građana (slučaj Savamala), NIN je tužen, suđen i ekspresno osuđen! Pa neka neko majčin sine kaže da u Srbiji pravosuđe nije efikasno.

Bogoljub Karić – jedan od simbola Miloševićevog zlog vremana – voljom jelda nezavisnog pravosuđa trijumfalno se vratio u Beograd kao moralni pobednik. Još da mu se vrati oduzeta imovina – dakako sa kamatom, na račun poreskih obveznika, sirotinje – i veselju vaskrslih saradnika i jarana koji su nam devedesetih krojili sudbine i koji nam ih kroje i sada – nema kraja. Veseli se, Srbijo!

Kako se približavaju predsednički, možda i parlamentarni izbori, „veselja“ će biti sve više. Javnosti se uveliko podvaljuju falš predsednički kandidati i istovremeno blati onaj koji je svojim ponašanjem na mestu nezavisne državne instutucije zavredio da bude ozbiljan kandidat. Kleveta se opozicija i svako ko digne glas protiv vladavine ološa, protiv obesmišljavanja institucija, protiv beskrupuloznog gušenja slobodnog informisanja.

Šta sve možemo očekivati od nove godine koja ovako počinje? Bože, šta li smo ti zgrešili?

(Autonomija)