-Vlada Srbije kasni sa donošenjem agrarnih mera zato što je u predizbornoj godini agrarna politika upravljana kalkulacijama o političkoj koristi, ocenila je u intervjuu za portal Autonomija.info bivša ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković. Ona je naglasila da agrarni budžet treba da bude veći samo ukoliko se vodi pametna agrarna politika, a to znači da mere imaju pozitivan ekonomski efekat. U suprotnom, on samo utiče na  siromašenje poreskih obveznika.

Kako bi agrarni budžet trebalo raspodeliti?

-Veliki deo budžeta treba da bude namenjen izgradnji i jačanju institucija u poljoprivredi. Na primer, to je stavljanje u funkciju Nacionalne laboratorije za mleko. Samo uz ovu investiciju imalo bi smisla i davanje premije pet dinara po litru (3,5 milijarde za 700 miliona litara u otkupu) i plaćanje po grlu koje bi koštalo oko tri milijarde (25.000 po grlu za 120.000 umatičenih krava). Same subvencije bez svih drugih mera koje moraju da se sprovedu u određenom sektoru (npr. stočarstvu) neće rešiti nijedan  problem. Takođe, treba preispitati plaćanja koja su nametnuta poljoprivrednicima, a to su plaćanja raznih besmislenih službi. Ministarstvo poljoprivrede ima dobar nacionalni program za poljoprivredu 2010 – 2013. Nije mi jasno zašto ga novi ministar nije pročitao i krenuo da ga sprovodi. Realno bi bilo da u Srbiji budžet za poljoprivredu bude pet odsto od ukupnog budžeta. Ukoliko bi barem malo povećala budžet, Vlada bi pokazala da zaista veruje da poljoprivreda ima važnu ulogu u ekonomiji a ako bi se novac potrošio tako da mere imaju ekonomski a ne politički efekat, Vlada bi pokazala da ima i strategiju.

Da li je opravdana bojazan vojvođanskih poljoprivrednika da će, na njihovu štetu, merama agrarne politike biti unapređen položaj poljoprivrednika u centralnoj Srbiji, koji imaju manje posede, manju produktivnost i konkurentnost?

-Agrarna politika vođena u poslednje tri godine nije bila na dobrobit većine vojvođanskih poljoprivrednika. Poljoprivrednici u Vojvodini žele dobre cene, a ne subvencije. Možda je bila korisna za nekolicinu koji su bili najglasniji ili najviše promovisani. Za poljoprivrednike u Vojvodini korisna bi bila politika podrške investicijama, pogotovo investicijama u znanje, izgradnja institucija koje bi, na primer, kontrolisali kvalitet mleka, đubriva, suzbijanje monopola na nivou prerade, smanjenje uticaja države na cene. Najveća korist za vojvođanske poljoprivrednike bi bilo da budu u dobrom društvu uspešnih poljoprivrednika iz cele Srbije i svi zajedno u EU, jer tada bi oni imali osim podsticaja i izvesnu dugoročnu politiku, snažne antimonopolske institucije, tržište za 500 miliona potrošača koji su bogatiji od nas u Srbiji. Podsetila bih vojvođanske pljoprivrednike da u članu 29. Statuta Vojvodine u oblasti poljoprivrede stoji da je AP Vojvodina nadležna da “donosi, sprovodi i  nadzire mere agrarne politike i mere ruralnog razvoja u skladu sa strategijom razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije” tako da oni imaju bližu adresu od Beograda i ne mora uvek Beograd biti izgovor za nečinjenje.

Gde su i kada nestale pare iz agrarnog kreditnog fonda?

-Ne znam da li je novac nestao. Možda je sav novac već u opticaju u podršci kreditima za poljoprivrednike. Druga mogućnost je da je deo iskorišćen za isplatu subvencija. Ovo je odlično pitanje za Ministarstvo poljoprivrede.

Da li su u srpskoj agrarnoj politici gori podsticaji po hektaru ili to što je prerađivačka industrija u rukama nekolicine velikih igrača?

-Za poljoprivredu u Srbiji mera 100 evra po hektaru nije dobra jer ona nije mehanizam da se ostvari  glavni cilj – povećanje konkurentnosti i produktivnosti poljoprivrede. Pokazalo se da se i kod nas ponavlja sve ono što se desilo u EU 12 nakon njihovog pristupanja u EU,  kao posledica plaćanja po hektaru: promena strukture proizvodnje povećanje površina sa žitaricama, smanjenje stočarstva, korišćenje subvencija od strane malog broja poljoprivrednika, zaustavljanje a ne podsticanje tržišta zemljišta… Još gora okolnost za poljoprivredu Srbije je što ne postoji konkurencija na nivou prerade, tako da su cene koje se isplaćuju proizvođačima uvek niske a ukoliko se ostvari profit on odlazi prerađivačima… Privatizacija je vođena tako da je velikim stranim kompanijama jasno slat signal da nisu poželjne u Srbiji. Postoje i specifični slučajevi kad se neka proizvodnja ili prerađivač ne štiti samo carinom nego i zakonom. Tako na primer Zakon o GMO štiti “Sojaprotein”. Najgore za poljoprivredu Srbije je što nema izvesnosti i stabilnosti u agrarnoj politici i što država svakodnevno šalje pogrešne signale – da  treba opstanu kombinati, i to pod kapom grada ili opštine, da tržište nije slobodno jer se uvode zabrane izvoza, da se cene u stvari ne formiraju na tržištu nego ih država malo, malo pa limitira…

Da li se sada može reći čijim je parama kupljena vojvođanska prerađivačka industrija (“Sojaprotein”, “Vital”..)?

-Na ovo pitanje treba da odgovore vlasnici ovih kompanija. Ne znam čijim novcem su kupljene. Znam samo da su svi  koji su ulagali u prerađivačke kapacitete u Vojvodini, a to su njeni poljoprivrednici i građani, ostali poniženi i bez rezultata svojih ulaganja.

Da li se može desiti da procenat stočarske proizvodnje može biti povećan tako što će biti upropaštena biljna proizvodnja?

-Učešće stočarstva u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje 2005. godine je bilo 32 odsto, 2006. – 36 odsto, 2007. je iznosilo 38 odsto, 2008. godine 31 procenat, a 2009. – 30 odsto.  Prosečno u EU stočarstvo je zastupljeno sa 42 do 44 odsto, a zemlje koje imaju sličan udeo stočarsva kao što je trenutno u Srbiji, su Grčka, Italija, Španija. U strukturi proizvodnje ovih zemalja je mnogi više voća i povrća. Ne znam zašto bi procenat 60 odsto trebalo da bude naš cilj jer nisam videla nijedan ekonomski i analitički dokument koji činjenicama ukazuje da je u Srbiji strategija stočarstvo. Pogrešni signali i pogrešna politika mogli bi brzo dovesti do toga da se dostigne taj procenat, ali tako što bi se smanjila vrednost biljne proizvodnje.

(Autonomija.info)