Davno, još tamo osamdesetih godina prošlog veka, na preporuku prijatelja počeo sam da slušam Omladinski radio… Uz legendarni zagrebački Radio 101, Omladinski radio iz Sarajeva bio je nezaobilazan deo moje mladosti i sazrevanja svesti o tome šta znači “public relations”, u smislu ne samo obraćanja već i kreiranja onog što nazivamo javnošću. A Omladinski radio je imao ne samo sluha za društvene probleme koji su opterećivali javnost nego i hrabrosti (da ne kažem muda) da otvaraju teme koje baš i nisu odgovarale tadašnjem establišmentu zbog čega su često bili i napadani i “drugarski kritikovani” od strane tadašnjih moćnika, ali se oni nisu plašili. Naprosto je sa frekvencija Omladinskog radija dolazio drugačiji “vajb”, osetila su se tu neka nova strujanja i svi smo osluškivali te “opasne frekvencije” – što ono reče Petar Božović u filmu „Crni bombarder“. Urednici programa su bili mladi i pametni ljudi koji su svojim temama pomerali ustajali vazduh ondašnje ideološke žabokrečine, a radijski voditelji su imali kod slušalaca status medijskih zvezda. A onda je došao rat, a rat je velika svinjarija – što ono reče francuski pesnik Prever. I sve ono što su gradili, na svoj način, ti divni i pametni ljudi na Omladinskom radiju, raspalo se u nekoliko meseci… Pokušavali su sa antiratnom kampanjom koja je trajala bukvalno 24 sata, ali ratna mašinerija i huškački mediji koji su histerično pozivali na krv i ubijanje naprosto su ih istisnuli iz javnog prostora ili bolje rečeno iz javne svesti. Neverovatno je koliko je malo trebalo da se agresivnom kampanjom i medijsko-informativnim ratom svest javnosti potpuno preobrati i unazadi do divljaštva; divljanje nacionalizma i lokalno-tribalističkih nagona zbrisao je sav trud decenijskih napora izgradnje jedne koliko-toliko građanske svesti. Mi smo doživeli, početkom devedestih godina prošlog veka, civilizacijski krah i zato je Omladinski radio, kao nosilac pozitivnijih i boljih vrednosti, naprosto izgubio smisao postojanja.
Devedesetih sam, još kao mlađan student u onom ratnom ludilu, prvi put čitao splitski nedeljnik Feral Tribune. Pa to je bilo otkrovenje… Sećam se da se Feral onomad u Novom Sadu mogao nabaviti jedino u, sada već legendarnoj, knjižari “Prostor”. Feralovci su bili naprosto ubitačni svojom britko-ciničnom kritikom i neprevaziđenim humorom i tada sam prvi put čitao tekstove Borisa Dežulovića, Predraga Lucića, Viktora Ivančića, Pere Lukovića itd. Nisam mogao da verujem da neko može tako da piše i priznajem da je njihov “gerilski” stil ostavio neizbrisiv trag i na moj način pisanja ili bolje rečeno razmišljanja ili pak to ne može jedno bez drugog. Bilo kako bilo, sa ekipom na Filozofskom fakultetu, tačnije u kantini fakulteta, imali smo seanse javnog čitanja tekstova Feralovaca i to je stvarno bio čudesan doživljaj. Na primer, tekstovi Pere Lukovića (kolumna „Pero s onog svijeta“) bili su urnebesni i sećam se njegovih izveštaja sa tadašnjih sednica srbijanske skupštine – pa bukvalno smo plakali od smeha… Ali, pored sjajnog humora Feralovci su umeli ne samo da analiziraju i kritikuju, već i da stvore ambijent za kreiranje jednog sasvim drugačijeg načina razmišljanja, naprosto su njihovi tekstovi odisali svežinom novih, liberalnijih strujanja. Ta ekipa “anarhista i bitnika” sa Bačvica u Splitu žestoko se borila sa ratnim establišmentom i prikazivala javnosti cele ex Jugoslavije pravo lice i skrivene namere gospodara rata i pri tome se nisu ničega plašili. U doba neprikosnovene vladavine Franje Tuđmana Feralovci objavljuju broj sa naslovnom stranom na kojoj se Slobodan Milošević i Tuđman grle goli u krevetu, i naravno da je ova naslovnica bila inspirisana čuvenim dilom tadašnjih War Pigs-a oko podele plena. Sećam se da sam, kada sam video naslovnu stranu novog broja Ferala, pomislio: Bože, da li su normalni? Pa pobiće ih… I tada kreće neviđena kampanja protiv Ferala: cenurisali su ih, nametali im porez koji su tada plaćali samo pornografski časopisi (upravo zbog spomenute naslovnice), javno spaljivali Feral u Splitu, ali drčni i hrabri Feralovci nisu odustajali i nisu se dali zaplašiti – nastavili su da pišu u istom stilu i uspeli su da prežive. Pa kada su onomad objavili “odbranu” Tuđmanovu pred sudom kojeg je haške optužnice tada spasila sama priroda ili pak biologija – naime Tuđman je preminuo… Tada je Feral objavio na naslovnoj strani Tuđmanovo “izjašnjavanje” povodom optužnice: “Časni sude, nisam živ”! Urnebes… Hrvatski ratni veterani su tražili njihove glave, a medijski linč Ferala, od strane režimskih medija, zadobio je povesne razmere, ali su Feralovci preživeli i nastavili da pišu. No, bez obzira na sve ono što su uspeli da podnesu i izađu kao moralni pobednici – što se ono kaže, ipak tranziciju u moderno-tržišno-neoliberlanom stilu nisu uspeli da prevaziđu… Feral je naprosto zgazilo vreme i nove okolnosti kojima nisu mogli da se prilagode. No, duh Ferala je ostao da živi preko ljudi koji su nastavili da rade i pišu za neke druge novine, a nisu ništa izmenili ili izgubili od one njihove oštrine i zdravog cinizma. Naprosto, oni su svoj duh, način razmišljanja i pisanja uzidali u medijski prostor i javnu svest ne samo Hrvatske već cele ex Jugoslavije, a bogami i šire.
Ovih dana puno se piše o konačnoj smrti Radija B 92… Jeste, svi smo to slutili, predosećali jer ovaj radio se godinama polako ubijao , na sličan način kao što se ubija u pojam javna svest u našem napaćenom društvu. Radio B 92 je bio glas slobode i drugačije, da ne kažem druge Srbije, strašnih devedesetih godina prošlog veka, ali su ga tranzicija i novo-tržišni uslovi naprosto izbacili sa javne scene. No, u dobroj meri je i politika samog radija B 92 doprinela njegovoj konačnoj propasti. Sećam se, krajem prošlog veka, radio sam na Radiju 021 i došao nam je neki pametnjaković-japi sa B92 da nam objasni kako funkcioniše tržišno-moderan radio. Nakon nekoliko sastanaka sa tim japijem metlom smo ga oterali jer njegova koncepcija uspešnog, modernog radija na medijsko-tržišnom prostoru nimalo nije odgovarala našem razumevanju koncepcije rada “gerilskog” radija. Mi smo verovali da moramo biti kritični i dosledni svom stavu po svaku cenu, dok nas je japi uveravao da moramo da mislimo i na to kako ćemo da opstanemo (O istom “sindromu” pisao je Teofil Pančić u tekstu “R.I.P 92,5 MHz” u poslednjem broju nedeljnika Vreme). Bilo kako bilo, pokazalo se da je japi bio u pravu… Tranzicija nam je donela upravo te tekovine modernog poslovanja o kojima nam je taj japi-menadžer pričao još krajem prošlog veka. No, kako danas vidimo, ovakva psihologija i politika radijskog poslovanja na kraju je mnogo koštala sam radio B92. Da li su sami krivi ili je novi vlasnik tako želeo – na kraju krajeva i ne znači mnogo jer rezultat je isti. A možda je naprosto došlo takvo vreme: “…kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati” – što ono reče Ivo Andrić. Šta ćeš…
(Autonomija)