Eto smo doživeli i tu nesretnu Paradu ponosa, koja je – kao što slušamo godinama – bila samo pitanje „političke volje“. „Politička volja“, kao što znamo, njihova je volja: u njih su i nož i pogača; i makaze i sukno; šio nam ga Đura. Ove godine policija, džandari i ostali „subjekti“ uradili su sve ono što su mogli da urade i u prethodnih četiri godine – da je bilo „političke volje“. Uprkos svim radikalskim prenemaganjima oko „bezbednosnih procena“ – te ne znamo; te možda; te ako, pa onda – bilo je danima jasno da će Parade ponosa biti. Videlo se to iz medijske logistike, iz ministarskih izjava, iz policijskih „procena“ (te hoćemo, te nećemo), iz ideoloških rezervi nasuprot „ustavu i zakonu“, ali eto – kad se mora, nije teško.

Još se to malo jada nije ni razišlo ispred Skupštine grada, a premijer Vučić smesta je održao vanrednu konferenciju za štampu, odmah u tri popodne, samo što je stigao iz Tekije, gde je lično rukovodio popravkama i lopatanjem mulja kao Kim Il Sung, po svom običaju, samo da ne bude u Beogradu. Ovoga puta nije vikao po svom običaju; bio je ponosan; i to je nešto.

Premijer Aleksandar Vučić osetio je potrebu da se zahvali „desetinama hiljada“ (kako kaže) građana Beograda, za koje on zna da se gnušaju nad tim bolesnim i perverznim gejovima i gejkama, zato što su ostali kod kuće i nisu izašli da im jebu milosnu mater. Tako skrušeno zahvalan njima što nas nisu tukli i razbucali Beograd – a mogli su – Vučić je pokazao puno razumevanje i za žandarme koji su usput izbubecali njegovog brata Andreja i telohranitelje mu: razume on njih, nervozni neki ljudi, moraju „protiv svojih uverenja“ da rade svoj posao, pa su, eto, nervozni i ko bi im zamerio? Vučić, naime, zna da „desetine hiljada“ Beograđana i „velika većina stanovnika Srbije“ ne odobrava „homoseksualizam“; da su ovlašćena službena lica unutrašnjih poslova „nervozna“ jer da moraju da rade „protiv svojih uverenja“, jer da je bilo po njihovim „uverenjima“, razbili bi ih kao gajbe, ako se ne varam. Ali, svi su oni velikodušno i nadasve evropejski prevazišli svoja „uverenja“ i „odvratnost“, pa su jedni ostali kod kuće i nisu razbili Beograd, policiju i „bolesnike“ (a mogli su…), dok su drugi vršili dužnost zaštite ustavnog poretka, javnog reda i mira i zaštite života i imovine građana, što im inače piše u zakletvi koju su položili kad su se zapošljavali u MUP.

Tako je Aca Vučić uspeo i da stisne i da prdne: em je ta Parada održana, em je on zahvalio „građanima“ što su se uzdržali od prekršaja javnog reda i mira većih razmera, sa materijalnom štetom i povređenima (dobro sad: nekoliko policajaca zaista je bilo povređeno, neki braneći RTV B92, ali šta je to u odnosu na veliki naš evropejski uspeh?) kao i policiji koja je uredno obavila svoj posao. Bitno je da je on usput nedvosmisleno stavio do znanja da on „građane“ razume (mada ih nije pitao) i da kao olakšavajuću okolnost tim džandarima koji su izbubecali brata mu uzme njihova „uverenja“ za koja ih takođe nije pitao: on zdravo za gotovo uzima olaku pretpostavku da bi „građani“ – da ih se pitalo – rasterali tu „bolesnu i perverznu bandu“ kao mačke s jebišta, a da žandarmi, vršeći dužnost, postupaju „protiv svog uverenja“ za koje Vučić bez pitanja zna kakvo je. Ja ne znam, nisam pitao ni građane, ni džandare. Možda Vučić dobro nagađa – ali on i dalje samo nagađa. Meni je svečano svejedno šta možda osećaju „građani“ i šta je „protivno“ mogućim žandarskim „uverenjima“: građani ima da poštuju zakon, a žandarmi da ga sprovode; šta oni o tome misle u svojim „građanskim“ i žandarmerijskim glavama – nas se ne tiče. Ne bi smelo da se tiče ni Aleksandra Vučića, ali on ne može da odoli iskušenju javnog kurčenja: eto sam i stisnuo i prdnuo.

Tu je indikativan njegov stav oko tog blesavog incidenta sa bratom Andrejem, na Slaviji. Aca Vučić mesecima se prenemaže i kuka: kako je, eto, svaka kritika njegove politike napad na njega i njegovu „porodicu“; od toga se ne može više živeti. U nedelju, kad je njegova „porodica“, tj. braca Andrej, završila na VMA okrvavljene glave od žandarskih palica, Aca Vučić pun je razumevanja za žandare. Eto su, jadni, bili „nervozni“, jer da rade „protiv svojih uverenja“, je li, pa ih on, premijer Vučić, nekako razume, a braca i telohranitelji neće ih „privatno goniti“, a i stiglo je izvinjenje od nekog Božovića (ne reče kojega; ima ih više tamo). Kao prvo: kad neko naiđe na kordon žandarmerije (nervozne ili ne) i hoće da prođe, a oni mu kažu da ne može nego okolo, čovek se okrene i ode; ne svađa se s njima, jer nije higijenski, kao što vidimo. Tu se nešto desilo; došlo je, kaže Vučić (Aca) do „koškanja“, pa su tri aktera te žaljenja dostojne priče završili na VMA, k sažaljenjiju. Telohranitelji, „divni momci“ (Aca Vučić, njegovi su) imali su kao prvu dužnost da zaštićeno lice (Andreja Vučića) sačuvaju od sukoba sa organima javnog reda i mira; jesu li tako postupili? Ne: oni su se upustili u „koškanje“. Lepo. I eto nam „napada na porodicu“. Andrej Vučić inače prolazi kroz evidenciju po nizu svojih političkih gestova (ja znam za Pančevo) i ovo mu nije trebalo.

Na kraju, kad je Aca Vučić slavodobitno završio svoju konferenciju za štampu i dostojanstveno se udaljio, kad se društvo ispred Skupštine grada u miru Božjem razišlo, a Dverjani skupili pred Svetosavskim hramom da nariču nad „porodičnim vrednostima“, tamo, na tom platou gde usklikujemo s ljubavlju našim sportistima, pojavila se ekipa popova sa kadionicama i svetom vodicom da od papaka Nečastivog očisti i blagoslovi svetu našu srbsku zemlju.

Sve se, dakle, završilo kako se dostoji: imali smo Paradu, Vučić se uredno ogradio i podržao istovremeno, Andrej se oporavlja (a žandarima šta Bog da), trag Nečastivog raskužen je, a Srbija ide dalje.

(Autonomija)