Ciničan je Aleksandar Vučić kad kaže da se neće radovati oni koji traže da se objavi ugovor sa Etihadom, kad pored tog ugovora koji će biti dostupan javnosti „uskoro, iduće nedelje“, objavi i ugovore koje su zaključivali njegovi prethodnici na vlasti. Neka objavi ugovor sa Etihadom. I sve ugovore koje su u ime države zaključivali on i njegovi prethodnici. Nek ne brine da li će se ko zbog toga radovati ili ne. Gde god država u ime građana preuzima bilo kakve obaveze, materijalne, političke ili kakve druge, u sređenim društvima javna dostupnost preuzetih prava i obaveza je standard o kojem se ne raspravlja, koji se podrazumeva. U takvim društvima političarima ne pada na pamet da se igraju sa pravom građana da znaju koja prava i obaveze se preuzimaju u njihovo ime. Retke izuzetke određuje zakonodavna vlast. Između ostalog i po dostupnosti javnosti ugovora koje zaključuje država, vidi se koliko je Srbija još daleko od sređenog društva. Vučić i sadašnja vlast po tome nisu izuzetak. Oni samo nastavljaju kontinuitet bahaćenja vlasti i ignorisanja javnih interesa građana.

Možda će pod pritiskom javnosti posle odugovlačenja, ugovor sa Etihadom i biti javno dostupan. Vreme će brzo pokazati koliko je povoljan za Srbiju. Ako već i nije pokazalo, pa se zbog pokazatelja čitavog oposlenja to i prećutkuje. Da ne bi bilo zabune, svako razuman bi se, i pored svega, radovao ako je efekat mističnog aranžmana i približno onakav kako su slavodobitno nagoveštavali njegovi kreatori i hvalioci. Ali, šta ako nije?

Da smo sređeno društvo, nezavisni kontrolori vlasti i branitelji javnih interesa – mediji – itekako bi se bavili Air Serbiom. I ne samo njom. Prvenstveno „vaše pravo da znate sve“, „Politika“ i „Večernje novosti“, jer su delom ili u celini u državnom vlasništvu, jer ih plaćaju građani budžetskom podrškom. Urednici i novinari ne bi se libili da iz arhive izvuku obećanja Vučića, Malog i ostalih tumača blagodeti koje Srbiji, kako su govorili, treba da donese aranžman sa Etihadom. Pa da obećanja uporede sa dosadašnjim ostvarenjima. Niti bi se libili da oko ovog pitanja konsultuju nezavisne stručnjake, domaće i strane.

Da podsetimo, Siniša Mali je pred kamerama „našeg prava da znamo sve“ obećao da će Air Serbia do kraja prošle godine imati pet, a do kraja marta ove godine još pet novih aviona. Koliko ih ima sada? Da će doprinos kompanije budžetu Srbije u 2014. godini biti veći od 700 miliona dolara! Koliki je do kraja prvog polugodišta? Da će se direktno ili indirektno kroz razvoj nove kompanije zaposliti oko 21.000 radnika. Koliko ih se do sada zaposlilo? I štošta drugo bi urednici i novinari u ime građana trebalo da pitaju Vučića, Malog i direktora kompanije, pompezno najavljenog kao menadžera svetskog kalibra. Ali nema takvih pitanja. Nema takvog majčinog sina u medijima koji ih sme postaviti, ni urednika koji ih sme objaviti. Air Serbia je kao zvezda padalica brzo pala u zaborav i medija i javnosti. Ali troškovi koje plaćaju građani ostaju. Pred novom Potemkinovom kulisom „Beograd na vodi“ Air Serbia je gurnuta na stranu, na led. U pozorištu apsurda šljašteće kulise brzo zamenjuju jedna drugu, dok zblanuta publika zbunjeno ćuti.

Misli li se tako u EU? Ako se uopšte misli.

(Autonomija)