Ono što je za SFRJ bio Slobodan Milošević – smrtna opasnost – to je sada za Srbiju Aleksandar Vučić, opasna egzistencijalna pretnja.

Iako bivša SFRJ i današnja Srbija nisu isto, agonija današnje Srbije po mnogo čemu liči na agoniju SFRJ iz njezine terminalne faze (1990. i 1991.godina). Znamo kako je završila politička agonija SFRJ. Ne znamo ali strepimo – koga zmija ujede (1990. i 1991.) i guštera se boji – do čega može dovesti agonija Srbije pod izopačenoj Vučićevoj vlasti. Razloga za strepnju je premnogo. I terminalnu agoniju SFRJ, i današnju (preciznije rečeno višedecenijsku, od rušenja SFRJ do danas) agoniju Srbije karakteriše ista maligna bolest – nacionalističko zlo koje se zacarilo u Beogradu, pa je pod Miloševićem trovalo i razorilo SFRJ. Pod Vučićem truje i bezočno pljačka Srbiju, s ambicijama da koliko god može truje i „region“. I Vučić – kao i onomad Milošević – želi da bude na ovaj ili onaj način gospodar ne sam Srbije nego i regiona i za to koliko god može zloupotrebljava Srbe u „regionu“ kao svoje proksije (da odrađuju po sebe pogubne poslove, za njegov vlastodržački ćar).

Kako je u Beogradu – potom i u Srbiji – zacarilo maligno nacionalističko zlo, više-manje je poznato. Jedno je sigurno, nije ga proizveo obični narod (za slabije prosvećene i desubjektivizirane mase kojima se lako manipuliše primereniji termin „narod“ od termina „građani“; ne omalovažavajući narod koji je takav kakav jeste proizvod vladajućeg sistema i stepena socijalnog razvoja, treba napomenuti da se do statusa „građani“ socijalno uzrasta prosvećivanjem, subjektiviziranjem pojedinaca do razvijene svesti o vlastitoj odgovornosti kako za lični, tako i za živote zajednice – uže i šire – u kojoj se živi).

Nacionalističko zlo – paranoju, rodno mesto prostakluka, nemorala i zločina – proizvele su dominantne srpske elite intelektualno i nadasve moralno potkapacitirane. Nema preciznije ocene takvih „elita“ od one – koju je na zgarištu jednog bosanskog sela koje se još pušilo – pred TV kamerama spontano izrekao jedan preživeli starac: „Sram bilo školovanih ljudi do čega su nas doveli, pa da su neškolovane babe odlučivale o politici do ovakvog zla nas sigurno ne bi dovele“.

Vratimo se agoniji koju je u SFRJ ključno proizvodio Milošević, odnosno srpski nacionalizam kojeg je on – lišen bilo kavih moralnih i državničkih skrupula – zajahao. Njegova „politika“ vođena je isključivo voljom za ličnom vlasti i moći, a nikako voljom za dobrobit naroda. Narod i njegova sudbina – sudbina svih naroda bivše SFRJ – interesovali su ga koliko i lanjski sneg. Sa srpskim narodom bezočno je manipulisao isključivo da mu u pseudodemokratskim izborima obezbede osvajanje i ostanak na vlasti. U tom je bi vešt. Nije ni čudo jer je sve ključne medije informisanja, državne finasije i institucije sistema stavio pod svoju kontrolu. Preko čauša „intelektualaca“ i saslužujućih nacionalističko-trovačkih medija informisanja izmišljao kojekakve što belosvetske, što domaće zavere i neprijatelje Srba i Srbije (zapadne zemlje, evroatlanske integracije, Vatikan, Kominternu, antisrpskog bogaoca…). Kad je reč o domaćim neprijateljima, fokus je bio na Sloveniji i Hrvatskoj pored standardnih Albanaca koji je l’da hoće Albaniju do Niša. Da bi manipulisane mase nacionalistički podjario, njegovi trbuhozborci su Sloveniju i Hrvatsku proglasili „severozapadnom antisrpskom koalicijom“. Izvoz „antibirokratske revilucije“ (de fakto nacionalistička revolucija predvođena ološem) u Sloveniju nije uspeo, te je Sloveniji – uz još neke druge sulude razloge – kao pijan gost u kafani objavio trgovinski rat. Pucao je Srbiji u noge. Sa izvozom „antibirokratske revolucije“ pokušao je i sa Hrvatskom, ali je posle dva „svenarodna srpska mitinga“ (na Kosovu Polju kod Knina i Petrovoj Gori na Kordunu) od ćorava posla sa mitinzima odustao, ali ne i od instrumentalizacije tamošnjih Srba da otkažu lojalnost hrvatskoj državi što će ih kasnije preskupo koštati. Na unutrašnjem planu – u Srbiji – medijsku scenu je brutalnim čišćenjem nepodobnih novinara i urednika stavio pod svoju kontrolu. Časne novinare i urednike koji mu se nisu prodali i stavili u nacionalističko-šovinističku mrzilačku a potom ratnohuškačku službu, proglasio je nacionalnim otpadom i podržavaocima antisrpskih „snaga haosa i bezumlja“. Licemerno proklamujući bajagi odbranu Jugoslavije od spoljnih neprijatelja i njihovih unutrašnjih slugu (Slovenije i Hrvatske pre svih) na svoju rušilačku stranu svrstao je vrh JNA. Time je što implicite, što eksplicite de fakto pretio oružanom silom svakom u SFRJ ko je iole pokazivao otpor njegovoj bajagi odbrane Jugoslavije koju je političkom isključivošću i nasiljem rušio. O zloupotrebi tajnih službi, policije, tužilačkih i sudskih organa da i ne govorimo. Narodu je obećavao švedski standard, brze pruge i puteve uz kvazipatriotsku tiradu „Srbija se saginjati neće“. A Srbija ne samo da se savila, nego je – zahvaljujući njegovoj ratnoj politici (odbio je sve predloge da se SFRJ mirno razdruži ako politički ne može da reši krizu) – zbog finansiranja ratova u Hrvatskoj i BiH i međunarodnih sankcija koje su joj zbog toga uvedene, de fakto puzala u bedi. Za to vreme izopačenog srbovanja njegov saradnički krug je krenuo u što prikrivenu, što otvorenu pljačku društvene i javne imovine povezujući se sa razobručenim kriminalnim podzemljem.

Šta od ratnog zločinca Miloševića u političkom smislu baštini notorni radikal Vučić, jedan od najistaknutiji šešeljevih ratnih huškača i najcrnji ministar informisanja za Miloševićevog vakta? Valjda sve najgore. Od Miloševića je veći nacionalista i šovinista. U uzurpaciji medija informisanja i manipulaciji masama gori je od njega. U kontroli službi bezbednosti, zloupotrebi policije, tužilaštva i sudstva negde su izjednačeni, dok je u pljački, kriminalu i uzdizanju ološa u sve institucije države pretekao učitelja. Učitelja Miloševića pretekao je i u „kreiranju“ spoljne politike, glumatajući čoveka mira u regionu i „vizionara“ kojem su otvorene sve važne svetske adrese. Pred svetskim moćnicima – i uopšte pred svakim jačim od sebe – mekši je od pamuka, dok je prema slabijima – posebno na unutrašnjem planu, u Srbiji – brutalan. Prezire prosvećene ljude, institucije i ustanove koje nije sasvim stavio pod kontrolu – univerzitete pre svih, institucije kulture i ono malo slobodnih medija – progoni čizmaškim metodama (ministar prosvete Dejan Vuk Stanković, ministar kulture notorni Nikola Selaković i ministar informisanja još notorniji Boris Bratina ). U punom smislu Vučić demonstrira šta znači radikalska vlast. Po sve većem organizovanom batinaškom nasilju prema političkim protivnicima Srbiju je pred predstojeće izbore doveo do ivice ambisa, na koji je Milošević doveo SFRJ u proleće 1991.g kad su masovni fizički incidenti slutili na brz početak ratnih okršaja.

Miloševića i Vučića spaja i to što su umišljene srpske mesije – koje državu i narod je l’da brane od izmišljenih silnih ala i vrana – koje će zbog toga kao nacionalne veličine ući u udžbenike i istoriju. A u stvari su bezočni manipulanti, autokrate, širitelji mržnje i proizvođači sukoba. Milošević je izazivao ratove sve ih redom gubeći (zločinima stvorena Republika Srpska koja se smatra srpskom pobedom u stvari je veliki srpski ne samo moralni poraz, što se već u životu tamošnjeg naroda potvrđuje). Za razliku od Miloševićevog vremena Vučić ne može da ratuje sa susedima zbog drukčijih srpskih, regionalnih i svetskih prilika. Ali oran za svađe i sukobe zato vodi rat – za sada verbalni i policijsko-žandarmerijski – protiv pripadnika vlastitog naroda koji su prozreli njegovu autokratsku pljačkašku vladavinu proglašavajući ih ustašama, izdajicama i stranim plaćenicima u službi stranih sila. I nije na tome stao. Stvorio je paravojsku „lojalista“ hvaleći se kad je počela studentska pobuna, da ih ima oko 17 hiljada koji su se navodno zakleli u crkvi da će ga braniti od je l’da ustaša i stranih plaćenika koji su naumili da unište Srbiju.

Širenjem mržnje, laži, kleveta i razdora Vučić je Srbiju 2026.g doveo do agonije u koju je istim metodama Milošević doveo SFRJ – do ivice fizičkih (Milošević i ratnih) sukoba. Znamo kako su se stvari u SFRJ razvijale kad je agonija eksplodirala u ratovima. Neizvesno je kako će se stvari u Srbiji razvijati oko i posle izbora.

Sve u svemu, stariji žitelji Srbije koji imaju dobro pamćenje s velikom zabrinutošću mogu reći – sve je već viđeno, sve je već na neki način proživljeno. Mlađi koji zlo devedesetih ne pamte dakako nisu bez brige, ali ni bez odlučnosti da se vladajućem zlu suprotstave.

(Autonomija)