Vraćajući se malo unazad, može se konstatovati da nov saziv republičke skupštine, kao i nova Vlada Republike Srbije nisu doneli nikakve pomake na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, a nedonošenjem radikalnih reformskih zakona došli smo u situaciju da se izvrgava ruglu „namera“ države Srbije oko usvajanja vrednosti koje promoviše i na kojima je bazirana Evropska unija.

Skorašnja “događanja” oko „Južnog toka“ potvrdila su odlučnost zemalja Evropske unije da istraju na principima nemonopolskog ponašanja u energetici, pa se insistira i na izjašnjavanju članica EU i pretendenata za članstvo u EU da unutrašnjim zakonodavstvom i praktičnim političkim potezima vlast zaštiti svoje građane od bilo kakvog i bilo čijeg energetskog i političkog monopola, što Vlada Srbije odbija da uradi, odnosno odlaže da to učini.

Nije mesto za ali ima vremena, za ekološku analizu o gubitku Vojvodine zbog bezdušno eksploatisane nafte ispod Mokrina i Turije.

Jasno se primećuje da postoje dve politike u samom vrhu države koje su suprotstavljene: jedna „rusko-azijska“ politika Predsednika i jedna, navodno, „proevropska“ politika Vlade. Takvo ponašanje može duboko da podeli ne samo političku, ekonomsku, privrednu, akademsku, finansijsku pa i crkvenu elitu Srbije, nego i njene građane, rezultujući stvaranju „patriotskih“ i „NATO“ navijača, što je potencijalno prosuti benzin koji čeka varnicu da rezultura nesagledivom nestabilnošću i otvorenim sukobima.

Isto tako se primećuje da je moralno beznađe u Srbiji sve dublje. Političke elite Srbije, svi njeni akteri, sve političke stranke, svi parlamenti i sve lokalne samouprave dugogodišnjim porazima, krađama, neispunjenim obećanjima udaljili su se od građana, a najnovija događanja oko „pretorijanaca“ Aleksandra Vučića dodatno su moralno srozala političare sa najvišim pozicijama u državi. Istovremeno, prva politička ličnost Srbije, njen premijer, upravo je imao sličnu sudbinu, sličan put: od mladog „pretorijanca“ i ogrezlog nacional-fašiste Vojislava Šešelja, koji za nagradu dobija mesto ministra informisanja pod Slobodanom Miloševićem, jedinog ministra koji je zabranjivao novine (što je pratila i likvidacija vlasnika), umesto lustracije i zabrane političkog delovanja, taj Aleksandar Vučić postaje „čovek rešenja“, na kojeg je pristala Evropa! Doduše s pravom, jer je to legalno izabrana “vlast”. Međutim, došli smo u situaciju da ta činjenica podriva, ne samo unutrašnji politički poredak Srbije, koji bi trebao da bude baziran na poštovanju prava i zakona, jer je jasno da takva ličnost ne može da iznese demokratske procese i vrednosti koje Srbija mora da usvoji, nego je podrivena i vera u samu Evropsku uniju.

Zato danas dolazimo u opasnu situaciju da zapravo nemamo formiranu pravu opoziciju.

Kao posledicu imamo gušenje svake slobodne misli i širenja informacija koje vlast smatra opasnim za nju samu. Svakodnevno rušenje sajta “Peščanik” je paradigma ataka i ubijanja slobodne reči u Srbiji. Negiranje napada na sajtove, privođenje ljudi koji su izneli svoje mišljenje na ličnim fejsbuk profilima i potpuno neodmerena javna svađa sa OEBS-om i njegovim predstavnicima u Srbiji – jedan je u nizu nedržavničkih poteza ove vlasti.

Predlog može ići samo u jednom pravcu – hitno aktiviranje građana Vojvodine u formulisanju vlastitih stavova i interesa. Istorija nam neće oprostiti na propuštanju ove šanse.

(Autorka je predsednica UO Zelene mreže Vojvodine)