Predizborna kampanja je u toku. Prazna i zamorna. Bezidejna, jer je besmislen razlog raspisivanja izbora. Da se tobože proveri legitimitet vlastodržaca kod naroda. Da li im je iko dovodio u pitanje legitimitet na ozbiljan način? Da li im je neko smetao da rešavaju probleme, da reformišu zapušteno društvo, da ga menjaju, čemu su kažu posvećeni? Niko. Izuzev njih samih, njihove nesposobnosti i neznanja, njihove nezajažljivosti za svevlašćem. Izbori su raspisani da se manipulantski ustukne pred teškoćama nepopularnih promena, da se prikrije neposobnost menjanja društva. I da se kumulira što više lične moći, kad se već za to ukazala prilika. Sa kojom se posle izbora neće znati šta s njom, sem da se uživa u opojnoj vlastodržačkoj ekstazi, u kontroli svih društvenih procesa, u represiji nad neistomišljenicima i opozicijom. Pa nek traje, koliko traje. Ovi ničim izazvani izbori su traćenje vremena, što u zapuštenoj Srbiji na žalost nikog posebno ne uzbuđuje. Mnogo šta se ovde traći, pa i vreme. Koga ovde briga što svet uprkos problemima, ide napred. Ko zaostaje, propada. Gramzivih za vlast, za moć, za privilegije, kod nas ne manjka. Zalud nauk kako završavaju svevlašće i nekontrolisana moć. Dramatične slike koje smo proteklih dana gleali iz Bosne i koje mesecima gledamo iz Ukrajine, više su nego upozoravajuće. Uče li naši gramzivi politikanti išta iz toga? Uče li građani išta iz toga?

Predizborna kampanja protiče u banalnom recikliraju opštih mesta naše propalosti. Vrte se prazne fraze. Demagogija. Nema novih ideja, nema uverljivih novih lica, nema političke svežine koja bi ponudila realnu nadu za izlazak iz ćorsokaka. Srbija nije daleko od nepredvidljivog socijalnog bunta i besnog naroda na ulicama. Videli smo u Bosni kako taj bes izgleda kad se prelije na ulice.

Vojvodina poželjan izborni plen

Navala je politikanata na Vojvodinu. Na materijalno i duhovno poniženu Vojvodinu. Isto kao i celu Srbiju. Od ljotićevskih Dveri, DSS miloševićevaca većih od Miloševića, ostataka radikala, do šatro iluzionista URS (vajna „stranka eksperata“), pritvorne i gramzive SNS koja bi da zgrabi svu moć, opskurne dinastije Krkobabića, Palme i SPS, razbijene DS, do rasplinute LDP. Malo je tu aktera koji o Vojvodini razmišljaju u skladu sa njezinom prirodom i tradicijom, sa njezinim subjektivitetom. I ono malo lokalnih aktera, LSV, manjinske stanke, utopilo se u beogradske partijske centrale. Ili najavljuje postizborno udomljavanje u republičkoj vlasti. Nastupa se samostalno ili u koalicijama koje se prave bez ikakvih programskih načela. Koaliciona se okupljaju, štono se kaže, s koca i konopca. Moguće su sve kombinacije. Kao u sportskim kladionicama. Cilj je domaći se vlasti, što veće, za neke ući u parlament. Pa posle sve po starom.

Ljotićevski dverjani i mutanti im trećesrbijanci(?), u ime nakazno shvaćenog srpstva Vojvodini bi da ukinu i ime i tradiciju. Da joj ukinu višestoletni identitet, odnosno ono šta je od tog identiteta ostalo posle predugog nacionalističkog pustošenja. Za njih je Vojvodina „severna srspska pokrajina“. Kad veselnik Koštunica govori o autonomiji Vojvodine, skoro da plače. Jer se eto „stvara država u državi“. Plače skoro jednako kao i kad govori o „srljanju Srbije u EU“. Šta uopšte reći za beznadežne nacionaliste te fele? Ništa. Kako verovati radikalima-naprednjacima znajući njihovu ne okajanu prošlost i ćud? Znajući kako su oteli vlast u Novom Sadu i kako su, ne birajući sredstva, „upodobljavli“ lokalnu sa republičkom vlastima gde god su mogli. Znajući kako kidišu na obaranje legitimne pokrajinske vlasti, kakva god da je. Kako verovati Dinkiću, navodnom finansijskom ekspertu, kad je u projekciji budžeta Srbije za prošlu godinu promašio ni manje, ni više, nego za milijardu evra! O čemu „ekspert“ priča, kad govori da Srbiji nije spas u štednji, nego u potrošnji i podsticajima?! Sa kojim fantazmima on živi? Iz kojih sredstava bi povećao potrošnju i subvencije? Zna li koliki je budžetski deficit Srbije i pod kojim uslovima se Srbija dodatno zadužuje da preživi? Koliki su efekti dosadašnjeg subvencionisanja investicija u nesređenom privrednom ambijentu, koji ovakav kakav je, nije privlačan ni domaćim, ni stranim investitorima. Zar nije imao šansu da svoja ekspertska znanja potvrdi u praksi? Kako verovati Borisu Tadiću koji je imao veliku moć i koji je prokockao nade građanske Srbije? Neprekidno se družio i grlio sa Dodikom. Sa Bećkovićem skoro da se otimao za prijateljstvo sa Miloševićevim i Koštunicinim propagandistom Kusturicom. Kako verovati Draganu Đilasu, kad se kao gradonačelnik Beograda kukavički ponašao pred desničarima povodom gej parada? Koji se prilikom obeležavanja godišnjica „Bljeska“ i „Oluje“, na tim manipulativnim skupovima nacionalista umesto treznog suočavanja sa razlozima stradanja naroda, populističkim izjavama teško razlikuje od radikala. Koji pokazuje vidljive autoritarne crte spram okruženja. Kako dati glas LDP, kad Čedomir Jovanović mondenskim ponašanjem u siromašnoj Srbiji, daje za pravo onima koji govore da je uticao na rasplinjavanje dobrih i hrabrih izvornih programskih načela stranke? Kako verovati ovom, kako onom…?

Građani kojima su politikantske šićardžije na vrh glave, u dilemi su da li da iziđu na izbore. I ako izađu, za koga da glasaju? Suviše je ovde izigranog poveranja, suviše izgubljenih nada. Suviše izgubljenih godina, decenija. Suviše je političkih klovnova, a premalo odgovornih političara i trezvene politike.

Ako se već glasa, a uprkos svemu treba glasati, treba se kloniti izvikanih mesija. Nacionalnih, državnih, verskih. Treba se kloniti onih sa obećanjem brzih i lakih rešenja problema. Treba se čuvati političara koji se ne smeju. Treba izabrati one koji deluju normalno i jednostavno. U Vojvodini izabrati one koji bez snebivanja i pritvornosti govore o subjektivitetu Vojvodine. U krajnjem, u postojećoj ponudi treba birati „najmanje zlo“. Kamo sreće da nismo pred tim izborom. Oni koji ne žele da biraju nikavo zlo, neka izaberu najmanje lošu ponudu.

(Autonomija)