Pokušaću da odgovorim na pitanje iz naslova. Znam da se nećete složiti, ali ne žurite sa zaključcima. Sačuvajte izlive nežnosti za kraj.
Najpre, na šta se odnosi mutna i neodređena fraza „sve ovo“? Na razne stvari – od, recimo, Kosova, do reakcije gnoma na šipku. Krenimo redom.
Pre neki dan jedan kucani medij je čitaoce naveo da sebi postave pitanje da li prisustvujemo završnom činu kosovske drame. Potpuno pogrešno. Nije u pitanju drama, nego političko-knjigovodstvena operacija; prisustvujemo, dakle, upisu novog vlasnika u vlasničke knjige nad Kosovom. To što se na dnu te knjige neće naći potpis predsednika Srbije, nego Kosova, nije nikakva drama. Uostalom, ni jedan od pripadnika sadašnje političke vlastele nije na poslednjem zasedanju skupštine poželeo da  Filipu Višnjiću pruži malo materijala za gusle, da podnese ostavku, vrati mandat i tako, na simbolički način barem, „pogine“ za Kosovo.
Pošto je svoju sudbinu odvojila od „svete srpske zemlje“, srbijanska vlastela može spokojno da čeka zasedanje Generalne skupštine UN, kako bi na miru ocenila ukupan umetnički dojam srpske diplomatije, a potom puku ponudila odgovor na pitanje zašto je Kosovo tu gde je, a granice Srbije nisu.
Ne sumnjam da će od dva odgovora stranačke velmože odabrati prvi, dakle pogrešan. Ako mogu da ponudim nacrt, taj odgovor će glasiti ovako: Učinili smo sve, ali nismo uspeli. Mi smo na našoj strani imali Ustav i međunarodno pravo, a Albanci Britance, Nemce i Amerikance. Mi smo branili principe, a oni svoje interese. Branili smo pravo, a pobedila je sila. Ovo nije samo naš gubitak, jer su sa nama izgubili i svi oni kojima je stalo do prava i pravde.
Hm… Hajde, da vidimo kako to sa pravom i pravdom izgleda, kada je o našim unutrašnjim prilikama reč. Ne ponaša li se unutar svog feuda ovdašnja vlastela baš onako kako se na globalnoj sceni ponašaju oni koji su mnogo jači od nje. Evo, uzmimo kao primer zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Zar upornim odbijanjem da se povinuju slovu zakona, stranačke velmože nisu jasno stavile do znanja da su njihovi lični i partijski interesi iznad zakona? Zar se sramnim izmenama zakona nisu narugali načelu podele vlasti? Zar time nisu doveli u pitanje svoju privrženost borbi protiv korupcije? A šta tek reći za zakon o elektronskim komunikacijama?! Zar se tim zakonom direktno ne udara na ustav? Na prava i slobode građana?
U sukobu između nagona i principa, srbijanska vlastela je, sasvim neočekivano, prednost dala vlastitom nagonu za samoodržanjem. Ona modifikuje zakone prema vlastitim interesima, sve češće se sudara sa Ustavom, rizikuje sukob sa nervoznom EU, diže vrednost naprednjačkih akcija, otvoreno se ruga zdravom razumu i Srbiju, umesto u članicu EU, polako pretvara u zemunski autobus.
Ne pominjem zemunsku 83-ku slučajno. Kosovo sa Teofilom Pančićem povezuju propuštene prilike. U prvom slučaju smo propustili priliku da se od balkanskog plemena transformišemo u naciju, da uvažimo želju Albanaca da svoju sreću traže izvan Srbije, da zajednički autorizujemo nezavisnost Kosova, popravimo svoju poziciju, uštedimo vreme i skratimo sebi put u prestižni evropski klub; u drugom slučaju smo, bežeći iz autobusa, odbacili priliku da se potvrdimo kao građani, kako bi ropski istrajali u onome što jesmo – miševi, gnomi, hulje i podlaci.
Nezainteresovani za sudbinu bližnjih, mi smo, zapravo, digli ruke od samih sebe i pustili da ono najgore u nama odradi posao daleko bolje, efikasnije i ubitačnije od bitangi u kapuljačama i lister odelima. Kao takvi, mi ne zaslužujemo „sve ovo“. Mi zaslužujemo više.