Atrofija sposobnosti da se stvari nazovu pravim imenom neminovno dovodi do sveopšte konfuzije, kako u pojedinačnom umu, tako i u celom društvu. Neadekvatni pojmovi, pogrešan vokabular, jezik koji prolazi mimo stvarnosti doprinose da ne vidimo stvari onakvima kakve jesu, već da se zavaravamo opštim mestima i izanđalim floskulama. Dodatan haos u percepciju realnosti unose organizacije koje se lažno predstavljaju, a pritom imaju ogromnu moć koju koriste da bi oblikovale sliku stvarnosti u glavama cenjenog publikuma i ostalih birača.

Na primer, postoje brojne organizacije koje su zvanično političke stranke, to su u pravnom smislu, reč je o pravnim licima upisanim u oficijelne knjige pod tim nazivom. Međutim, stvarnost nimalo ne liči na bajku koju deklamuju birokratski spisi, a potom je partijska propaganda širi do svake moždane ćelije koja joj se nađe u dometu.

Pokriće za krvoproliće

I pre pada Srpske napredne stranke sa vlasti bilo je jasno da se radi o neobičnoj skupini građana, koja se bavi mutnim poslovima, krađom, otimačinom, korupcijom vaseljenskih razmera, zarobljavanjem institucija, razaranjem društvenog tkiva, te pretvaranjem Srbije u autokratiju. A sada, kad svakog dana isplivavaju novi dokazi naprednjačkih nepočinstava, postaje jasno da se radi o udruzi koja se lažno predstavljala kao politička partija, dok se iza te providne krinke skrivala najobičnija razbojnička banda.

Ne važi to samo za SNS. Ako realno sagledamo poslednjih nekoliko decenija srpske istorije, videćemo da su Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka, Srpska napredna stranka, Stranka srpskog jedinstva, Jugoslovenska levica i još neke manje organizacije delovale kao jedinice za specijalne kriminalne operacije. Politička stranka bi trebalo da bude organizacija koja objedinjuje ljude sa sličnim ideološkim stavovima, osobe koje imaju iste ili slične političke ideje, ljude koji bi da uređuju društvo i državu na neki određeni način, za koji misle da je najbolji.

Pobrojane udruge su bile nešto sasvim drugo, njihova prava priroda je vidljiva u njihovoj dugogodišnjoj praksi, prilično doslednoj u osnovnim tendencijama. Čak i kad su imale natruhe neke ideologije, obično nacionalističke i hegemonističke, to im je samo služilo kao pokriće za krvoproliće. To što su ispovedali kao svoje zvanične programe nije nikakav skup ideja, već se radi o najordinarnijim alibijima za zločine i pljačku. Nacionalizam je ionako individualna i kolektivna paranoja, što reče Danilo Kiš, a ne nekakva ozbiljna ideja o bilo čemu.

Antidržavna i antinarodna delatnost

SPS, SRS, SNS i srodne udruge su osnovane zarad uništenja, kriminalnih radnji, zločinjenja, krađe, razbojništva, ubistva, kršenja zakona, destrukcije društva, razaranja institucija, ukratko – zarad antidržavne i antinarodne delatnosti. Slobodan Milošević je i pre formiranja SPS-a pokazao kakve su mu prave namere, služeći se nasiljem, manipulacijama, organizovanjem masovnih mitinga na kojima bi homogenizovana masa trebalo da određuje politiku, a ne institucije. Uostalom, sam naziv Antibirokratska revolucija ukazuje na prirodu Miloševićevog poduhvata – neće odluke donositi birokratija, dakle tela koja po zakonu treba da odlučuju, već takozvani narod, odnosno njegove pristalice, na ulici. Prosto rečeno, bezakonje je bilo suština Miloševićevog ranog političkog delovanja.

Sve što je potom usledilo, puč na Osmoj sednici, preuzimanje totalne vlasti u zemlji, pokušaj da se podjarmi SFRJ, pa zatim uništenje Jugoslavije, kad već nisu svi pristali da se pokore, pokretanje ratova, sistematski zločini, etnička čišćenja, silovanja, pljačka, razaranje gradova i sela, infrastrukture, kulture, društva i svega zamislivog, uz prateće pustošenje i sopstvene zemlje – samo su logične posledice Miloševićevog osnovnog kriminalnog impulsa. Impulsa koji ne trpi pravila, zakone, regulativu, kompromis, dijalog, razgovor, institucionalnu organizaciju, već poseže isključivo za silom i nasiljem, u svim njihovim pojavnim oblicima.

Delatnost Srpske radikalne stranke takođe je od početka bila kriminalna. Proterivanje Hrvata iz Srbije, otimanje stanova i kuća, organizacija paravojnih formacija zarad zločina i pljačke, razaranje normalnih društvenih odnosa, politike, parlamenta, takoreći destrukcija u čistom stanju. Srpska napredna stranka je nešto blaža varijanta svojih prethodnica, usredsređena mahom na razaranje sopstvene države i društva, ali razlog tome nije nikakva naprednjačka pitomost, već istorijske okolnosti. Prosto više nije bilo mogućnosti za ratovanje, pa su se novi vlastodršci okrenuli domaćem terenu, uz prateću destabilizaciju susednih država, čiji suverenitet nikada nisu priznavali.

Udruženi zločinački poduhvat

Ko god se dobrovoljno i svesno priključivao ovakvim nazovi političkim partijama, znao je dobro šta radi i u šta se upušta. Prinudna učlanjenja ne računam, već samo dobrovoljna, a naprednjački dragovoljci su u organizaciju ulazili isključivo da bi nešto dobili: posao, povlastice, privilegije, uticaj, moć. Svako se priključivao razbojničkoj bandi da bi uzeo nešto što mu ne pripada – dakle, da bi nešto ukrao i da bi naneo štetu drugima.

Svejedno da li se radi o milionima i stotinama miliona evra, kao u slučaju stranačke vrhuške, ili o plaćenim putovanjima kao nagradi za prikupljanje glasova, zaposlenju na fiktivnom radnom mestu u javnom preduzeću (dok je stvarni radni zadatak bio botovanje za stranku), boljem radnom mestu za koje partijac nema kvalifikacije ili sklapanju koruptivnih poslova – motiv je uvek bio otimačina, uzimanje nečega što dotičnoj personi ne pripada. Ukratko – motivi su uvek bili kriminalni.

SPS, SRS, SNS, SSJ, JUL i srodni patogeni oblici stvoreni su sa ciljem da unište državu, Jugoslaviju i Srbiju, ili samo Srbiju (uz nanošenje štete susedima), to je zavisilo od okolnosti. Suština njihovog postojanja je destrukcija, uništenje institucija bez kojih država ne može da funkcioniše, razaranje društvenih odnosa, pomor kulture, satiranje ekonomije, uz propratnu pljačku masovnih razmera, koja se podrazumeva.

Njihov cilj je zatiranje svega dobrog, pametnog, talentovanog, pristojnog, lepog, plemenitog, velikodušnog, solidarnog, ljudskog u čoveku. Ko god se pridruživao ovim skupinama koje liče na Abadona, anđela uništenja, već je u sebi satro sve pobrojane osobine, a nameravao je da istu operaciju odstranjivanja čovečnosti izvede i na svojim sugrađanima. Pobrojane udruge su samo nominalno političke partije, dok se u stvarnosti radi o gotovo satanističkim sektama. Njihova glavna i praktično jedina delatnost je udruženi zločinački poduhvat protiv drugih i sopstvenog naroda. To što su za tu rabotu dobijali podršku od tog istog naroda jeste bizaran fenomen, ali ne menja suštinu stvari.

Povezani sistem

Studentska lista još nije ni došla na vlast, a već su počela prva hapšenja. Nema sumnje da će nakon formiranja Vlade i prateće reforme institucija, pre svega policije i pravosuđa, mnoge zlikovce iz naprednjačkog režima stići ruka pravde. Međutim, s obzirom na istinsku prirodu SNS-a, na činjenicu da je reč o kriminalnom klanu, jedini adekvatan način borbe protiv ove pošasti bio bi donošenje zakona sličnog američkom RICO zakonu, koji je tamošnjem pravosuđu olakšao bitku protiv mafije.

Takav koncept omogućava da bude optužena čitava organizacija, ako se dokaže da funkcioniše kao povezani sistem koji se bavi kriminalom, te ako su neki njeni članovi činili teška krivična dela. Drugim rečima, nije neophodno da se svakom članu dokaže da je učinio neko krivično delo, sama pripadnost kriminalnoj organizaciji je krivično delo po sebi, to je udruživanje zarad kriminalne delatnosti. A SNS je upravo takva organizacija, jer je kršenje zakona suština njihovog postojanja.

Naravno, obične članove treba izuzeti, ali zato partijski funkcioneri, poverenici, aktivisti, organizatori “bugarskih vozova”, naprednjaci koji su ucenjivali birače, svi oni koji su kupovali glasove, vršili pritisak, širili laži i klevete zarad ličnog/partijskog interesa, i tako redom, morali bi da se nađu na udaru zakona. Ne znam da li je ovo pravno izvodljivo, verovatno nije, nije ni bitno, suština je da shvatimo da ni SNS, ni druge gorenavedene organizacije nisu političke partije, već mafijaške familije. Nije stranka, nego udruženje za uništenje. I takva udruženja su vladala Srbijom decenijama. Ako već imamo priliku da demontiramo hobotnicu zla, ne bi bilo loše imati jasnu svest o tome sa čim imamo posla.

(Antena M)