Recimo to ovako, uz molbu da čitalac sačuva strpljenje: šta ako ove izbore niko nije dobio, nego ih je Vučić izgubio? Naravno, nije ih mogao izgubiti da nije bilo tako moćne kampanje za studentsku listu, ali ta kampanja je bila uspešna jer je pozivala da se glasa protiv… jeste, protiv Vučića, a pod Vučićem se metonimijski podrazumeva sve ono najgore što smo gledali u poslednjoj deceniji i po, i (mnogo) ranije. Samo tako mogu da razumem stav da smo 25. oktobra konačno izašli is devedesetih. (A rekao bih da ipak nismo.) Dakle, glasali smo protiv zla. I pošto je zlo izgubilo, sad treba da vidimo šta dalje.

Čitalac čuva strpljenje, ali se mršti: znamo tačno šta dalje, zar nema na stotine ispisanih strana programa iza koga su stali kandidati sa studentske liste. Jeste, ima ih, ali mi nismo glasali za taj program, glasali smo protiv zla, u tome je stvar. I pošto smo sklonili zlo, dobili smo program za koji nas – evo, da kažem to tako, barem u svoje ime – nije bilo ni najmanje briga pre izbora. Po hiljaditi put, fokus je bio isključivo na želji i htenju da Vučiću vidimo leđa. I, evo, izgleda da smo to videli, uprkos njegovim pokušajima da privuče pažnju kao – vođa (mora biti vođa) opozicije.

I na toj čistini, da ne kažemo razvalini, sad stoji program. Pa dobro, šta ima loše u tome, šta fali programu, pita čitalac. Recimo to ovako – jedna je stvar biti protiv zla. To je crno-bela situacija. Nebitno je kakve su nam ideološke sklonosti, kakve vizije imamo za Srbiju u doglednoj budućnosti… jer, uprkos svim razlikama u vezi s tim, bilo nam je – sad to tako izgleda – beskrajno lako da solidarno stanemo jedni uz druge i budemo odlučno protiv po svaku cenu. Zaista to mislim, ljudi su 25. oktobra bili spremni da plate bilo koju cenu za oslobođenje.

Sasvim je druga stvar s programom. I odmah jedna ograda. Program ima dva dela, uslovno rečeno. Jedan bi mogao stati pod odrednicu inače ovde mrske i notorne tranzicione pravde. Taj deo tiče se obnove države i društva i ponovnog ili – možda pre – konačnog uspostavljanja vladavine prava. Uspostaviti vladavinu prava tiče se i neposredne prošlosti i naše budućnosti uopšte. To znači utvrditi zločine, identifikovati zločince, tražiti od njih da polože račun i odrediti im prikladne kazne. Ako je moguće, žrtvama nadoknaditi štetu: a ponekad jeste moguće.

Kako god i koliko god da se razlikujemo, mislim da niko od nas nema razloga da prigovori tom delu programa. Barem na prvi pogled. Jer, treba se podsetiti, vladavina prava je izvorno liberalna koncepcija u vezi s ograničenom vlašću i ustavnom demokratijom. Evo, da ne pričam ja, neka kaže čitalac, šta misli koliko ima liberala u Srbiji, iako – sada se tako čini – svakom žitelju Srbije vladavina prava baš leži na srcu. Dobro, ne moramo o tome, da ne ugrožavamo teško i napokon stečeno jedinstvo.

Ima i drugih stvari u vezi s tim. Bivši režim menjao je zakone da bi mogao legalno da krade. Kada se pozivamo na vladavinu prava, da li to znači da ćemo poštovati te zakone? Čitalac žustro odmahuje glavom. Dobro, pošto ih promenimo, da li ćemo nove zakone primeniti retroaktivno? Čitalac opet odmahuje glavom, ali više ne tako žustro, jer, to ne bi bilo u skladu s vladavinom prava je l da. Dobro, tranzicijskoj teoriji j poznat taj paradoks raskoraka između poštovanja zakona i loših zakona. Izlaz se onda obično traži u međunarodnom pravu. Ono je starije od domaćeg.

To pogotovo važi za povelju o ljudskim pravima, na primer, na koju se čvrsto naslanjaju tranzicijske vlade posle svrgavanja autoritarnih/diktatorskih režima. Ali, ovde se sve što ima veze s međunarodnim pravom uopšte i ljudskim pravima posebno doživljava uglavnom kao nešto nametnuto, kao nešto strano – da tako, ironično kažemo – autohtonom domaćem (da ne kažem, plemenskom) pravu. A uz to, i jedno i drugo je opet u bliskoj vezi s liberalnim koncepcijama, a u Srbiji liberala – neka ponovo čitalac sam kaže… Uzdah: duboki su schmittovski zasadi u Srbiji.

U pravu je čitalac, preterujem. Stvar je zdrave pameti a ne ideologije da država i društvo moraju stajati na moralno čvrstim temeljima i za to nam nije potrebna nikakva ideologija, a pogotovo ne liberalna (ali ni schmittovska, što je već teže prihvatiti). Da se ne sme lagati i krasti trebalo bi da bude mimo svake ideologije. Evo, slažem se, neka bude tako, rešili smo taj prvi deo i sačuvali predizborno jedinstvo i posle izbora. Ne ponajmanje zato što su to i dalje relacione tačke u odnosu na zlo kome smo se uspešno suprotstavili na izborima, zahvaljujući studentima.

Ali, drugi deo programa već se neposrednije i čvršće tiče ideoloških preferenci i poželjnih vizija koje – po prirodi stvari, jer smo obični, normalni ljudi – ne delimo i ne treba da ih delimo. Recimo, ja mislim da Kosovo nije deo Srbije (za mene to zapravo nije stvar za razmišljane nego data činjenica) i da Rusiji treba uvesti sankcije. (I Izraelu, kad smo već kod toga.) Da su Crna Gora i Bosna i Hercegovina posebne države i Srbi koji žive u njima državljani su tih država, dok sa samom Srbijom mogu imati samo simbolične veze. (Kako to i inače ide s kolektivnim identitetima.)

Ali, sve što bi u Srbiji moglo i trebalo da se dogodi u bliskoj budućnost s tim zapravo nema nikakve veze, pa i ova tobože krupna pitanja oko kojih se delimo možemo mirno ostaviti po strani. Uzmimo neka naizgled sitnija pitanja, a zapravo važnija – recimo, kako treba da izgleda obrazovanje? Podići plate nastavnicima. Odlično, to se mora uraditi obavezno i hitno. Povećati deo iz budžeta za obrazovanje. Odlično, to se mora uraditi obavezno i hitno. Recimo i zato što se apsolutno mora povećati broj vaspitača u obdaništima.

Međutim, besplatni udžbenici – problem. Jer, kad kažete besplatni udžbenici, to u stvari ne znači mnogo, to jest ne znači ništa. A kad jednom tačno kažete šta to znači i kako će se realizovati, onda svako od potencijalnih rešenja neminovno pravi posledice od kojih neke mogu biti prilično loše. Opisno ocenjivanje do trećeg razreda osnovne škole – problem. To se mora uvoditi godinama, paralelno sa menjanjem celog obrazovnog sistema. Da bi se to uradilo, moramo imati konsenzus oko toga kako želimo da nam izgleda obrazovanje, što znači – kako želimo da izgleda Srbija.

Za sad jedino imamo konsenzus šta ne želimo. Za promene u obrazovanju to nije dovoljno. Što važi za obrazovanje, po analogiji važi i za druge oblasti – od obrazovanju najbliže kulture, pa do onih prividno nešto daljih poput privrede. Je l ja to sad sumnjam u studente, roguši se čitalac. Neee, uopšte ne. Želim im sve najbolje. Hoću da kažem da bi neka pravila koja su važila u njihovoj kampanji trebalo da ostanu na snazi i posle izbora. Raditi na stvarima oko kojih se svi slažemo jer je naprosto stvar zdrave pameti kako ih treba raditi. A u ovim prvim mesecima i godinama izbegavati stvari oko kojih se delimo, jer 25. nismo ni glasali za neki konkretni pristup tim stvarima, glasali smo – nikad nije dovoljno podsetiti – protiv.

Rezon je bolno jednostavan. Ako počnemo da se delimo, jedina organizovana formacija koja iz toga može izvući neku korist jeste stranka poražena na izborima sa preko (nezasluženih) sto mandata u parlamentu. Da li se ja to sad zalažem za postrevolucionarno jednoumlje? Neee, uopšte ne. Naprotiv, voleo bih da se sačuvaju razlike, da ostane otvoren prostor za neslaganja, da se oko pojedinih politika i vizija formiraju grupe koje će se nadmetati u javnom i političkom prostoru. Recimo to ovako, u ovoj prvoj fazi gradimo državu na zdravorazumskim temeljima (uzmimo da je to tako, iako vladavina prava ni blizu nije samo jednostavna stvar zdrave pameti). Ti temelji treba da stvore prostor za različite vizije društva i države.

Te vizije treba slobodno da se nadmeću u političkom polju, a ljudi treba slobodno da biraju između njih. Ako se tako gleda, onda u prvoj fazi ostaje samo da se obavi posao tranzicione pravde. Dakle, grubo govoreći, samo ono što nismo uradili 5. oktobra.

---

Zamolio sam Nenada Dimitrijevića da kaže kako njemu izgleda Srbija posle 25. oktobra. Evo šta mi piše Nenad:

Svaki, ama baš svaki ovakav režim ostavlja preteški moral residue – to je gore od taloga, a sastavni je deo novog društva. Mi sad imamo ostatak iz Miloševićevog vremena i ovaj iz Vučićevog. Zato bi se svaka strategija okretanja ka budućnosti, a bez osvrtanja na neposrednu ili nešto dalju prošlost, mogla pokazati kao ništa drugo do ostajanje u začaranom krugu.

Seti se one briljantne scene po padu Ceauşescua, kad se generali, političari, novinari… bukvalno tiskaju za mesto pred kamerom da kažu kako su oni uvek bili protiv, da su i oni bili žrtve…

Vučićev režim se može pokazati kao da je bio lični režim na kub – jednom kad je uklonjen pauk, paukova mreža bezbednosti se pretvorila u beznadežno zapetljanu masu konopaca i omči, od kojih svaka može da udavi. Pa se onda beg, predaja, otkucavanje… pokazuju kao „racionalne“ strategije preživljavanja. To je ono kada deset minuta pošto je Vučić objavio poraz batinaši beže iz Parka – savršena metafora karaktera vlasti – pao vrh, srušila se piramida.

Stoga mi tvoje pitanje u vezi s pogledom u (blisku) budućnost izgleda kao sasvim arendtijansko: kako treba da izgleda sloboda posle oslobođenja? Znam da sam se ofucao od ovog citata:

„Osnovni nesporazum je u propuštanju da se uoči razlika između oslobođenja i slobode; ništa nije beskorisnije od pobune i oslobođenja, ukoliko oni nisu praćeni ustavom (ili bolje: konstitucijom? – N.D.) novoosvojene slobode.“

Tvoje pitanje bi onda bilo – i mogu se samo složiti – kako preći put od tačke A (oslobođenje od starog režima, nešto što nam je do juče izgledalo neverovatno, ali za šta su se studenti ipak borili, kao neki rani hrišćani, kapa dole) do tačke B (constitution of freedom, ili život u slobodi), gde ljudi koji su neponovljivo različiti priznaju jedni druge kao jednake, baš zato što su različiti (a to je, naravno, opet Arendt, Vita activa).

Taj put mora početi, kažeš ti, gledanjem u prošlost: oslobođenje od okova starog režima tek je prvi korak u osporavanju kontinuiteta istorijskog vremena, „prelaz između kraja i početka, između više-nije i još-nije“ (no longer and not yet) – opet Arendt, OR: 205. Reč je, ako te dobro razumem, ili ako te ispravno čitam u arendtijanskom ključu, o izazovu budućnosti. Sadašnjost je tek siroti talac između dva moćna vremenska pola; naša sadašnjost nakon 25. oktobra pokazuje kako je jednostavan taj uvid. Prelaz ka onom sutra, most kojim možemo pobeći iz Egipta, kažeš ti, zove se tranziciona pravda. Ako se taj most ne sagradi, ništa nismo uradili; na obalu slobode nećemo stići.

(Peščanik.net, foto: N1)