Univerzitet je srpski heroj. A nedavno se velika tabloidna prašina, pištanje i režimsko likovanje vozdiglo zbog relativnog pada Univerziteta u Beogradu na izvesnoj Šangajskoj listi. Jer, ovaj univerzitet više nije u prvih 500, već prvih 600 najboljih univerziteta na svetu (novosadski do juče beše u prvih 1000). O, jeresi! Uzgred, na planeti ima oko 35.000 univerziteta. Ali, biće da se našem univerzitetu i univerzitetlijama to jedino može spočitati, pa daj šta daš. I deder osnivaj crkveni univerzitet.

Međutim, za neuke i svesno zaboravne usred predizborne kampanje pod šatrom, još jednom valja ponoviti. Niti jedan kriterijum po kojem se rangiraju univerziteti na Šangajskoj listi se ne odnosi na univerzitetsku nastavu i njen kvalitet. Niti npr. na istoriju i reputaciju, društveni i ekonomski kontekst, studentsko iskustvo, ili zapošljivost diplomaca nekog univerziteta. Ova lista je isključivo rang-lista istraživačke izvrsnosti (i to ekstremne i gotovo elitne), a ne opšteg kvaliteta univerziteta. „Šangaj“ se nimalo ne bavi nastavom, i koja je jedina bila obustavljena zbog studentskih protesta i blokada. Dakle, nigde veze.

A čime se onda bavi, i o čemu se tu zapravo radi? Kriterijumi tzv. Šangajske liste (zvanično: „Akademsko rangiranje univerziteta na svetu“ ili ARWU) se odnose jedino na: (1) broj nobelovaca bivših i sadašnjih (30% ocene u rangiranju), (2) broj svetski najcitiranijih istraživača (20%), (3) broj naučnih radova u najelitnijim časopisima Science i Nature (20%), (4) broj objavljenih radova u međunarodnoj bazi časopisa Web of Science (20%) i (5) naučni učinak po zaposlenom (10%), i to je to. A kako se tu „snašao“ Univerzitet u Beogradu? Nobelovci, bivši i sadašnji – nula. Najcitiraniji – 5,7 (nije sjajno, nije ni očajno). Časopisi Science i Nature – takođe nisko. Web of Science publikacije – 38,6. Per kapita učinak – 16,3. Dakle, najveća „slabost“ Univerziteta u Beogradu uopšte nije broj naučnih radova u međunarodnim časopisima (on je relativno snažan upravo na tom kriterijumu), već oblasti u kojima Beograd objektivno ne može da trči međunarodnu trku.

Suština je da je Šangajska lista napravljena tako da posebno nagrađuje onu vrhunsku, ekstremno koncentrisanu naučnu izvrsnost, a ne samo veliku naučnu produkciju. Dakle, Nobelove i Fildsove medalje (koje nemamo, uzmite nešto sa roštilja), odnosno naučnu elitu koja ostvaruje svetske proboje u nauci. Dovedimo samo jednog nobelovca na posao u Beograd, i ceo univerzitet će da „skoči“ za par stotina mesta, kakav god on (nobelovac i/ili univerzitet) zaista bio. Isto važi i za najcitiranije svetske istraživače u svojoj oblasti. Beogradski univerzitet ima nekoliko belosvetski najcitiranijih (skor 5,7), ali je to nužno manje od raznih Harvarda i Stanforda. Jer, te najcitiranije naučnike privlače ti najbolje rangirani univerziteti u svojevrsno začarano kolo. Isto je i sa ekstremno selektivnim časopisima Science i Nature, i u kojima može da (se) objavljuje samo vrh ili proboj globalne nauke (i koristeći najbolju opremu koju takođe nemamo). Dakle, Srbija uopšte nije toliko slaba u „produkciji nauke“, naprotiv i uprkos svemu, koliko u proizvodnji i koncentraciji one ekstremne „svetske naučne izvrsnosti“. Nobelovaca i najvećih naučnih uticajnika je veoma malo i veoma su traženi – ko bi takav živeo i radio u Beogradu na luku i vodi?

Zato je Šangajska lista u mnogome drangulija ili konkurentno trkanje među – prvih 100 najboljih, a ne za ostalu boraniju. A to su, 2026. godine, redom: Harvard, Stanford, MIT, Kembridž, Berkli, Prinston, Oksford, Kolumbija, Čikago, Kaltek, Jejl, Kornel itd. I tu je prava „drama“, da li će npr. Oksford ove godine biti sedmi ili jedanaesti, a Tokio 30. ili 39. i slično. Uostalom, ispod broja 100 se univerziteti poimence i ne grupišu (pa su npr. 502. i 589. univerzitet u istoj grupi ili uzeti đuture). Može se reći da je u pitanju i pomalo banalna „top lista“ (250 najboljih filmova, 100 najboljih albuma) na osnovu jasno merljivih (ali i elitistički spornih) kriterijuma. To jest, priprosta statistika u rangu sa bikinijem – pokazuje mnogo, a ne otkriva ništa. Pravo pitanje Šangajske liste zapravo glasi i pokazuje sledeće: „Koji univerziteti imaju najveću koncentraciju globalno vrhunske naučno-istraživačke produkcije i kadra?“, ali zato ne i nipošto: „Koji univerzitet je najbolji za studiranje?“.

Dakle, Šangajska lista ne otkriva kakvi su uslovi i kvalitet nastave, kolika je dostupnost studiranja, kakav je kvalitet studentskog života, kolika su primanja i ostale podobnosti i (ne)prilike naučnika, kakav je širi društveni uticaj univerziteta, ni kolike su akademske slobode i autonomija univerziteta. Takođe, univerzitet npr. može da bude 200. na svetu, ali da ima slab Departman za sociologiju (ili 700. na svetu, ali odličan Departman za sociologiju), pa Šangajska lista tada ne znači ništa za budućeg studenta sociologije. Dok ova i druge slične liste pokazuju snažnu pristrasnost prema (naučnim) rezultatima u oblasti prirodnih i tehničkih nauka, kao i prema naučnim radovima na engleskom jeziku (zbog čega uredno proizvodi kontroverze u npr. Francuskoj). Zatim, šangajsko rangiranje je usmereno jedino na istraživačke ishode („autput“), bez „ulaznih varijabli“. Dakle, bez merenja finansijskih i materijalnih resursa koji su uopšte na raspolaganju studentima i profesorima (ili, kao u Srbiji, nisu). A cela gužva oko akademskog rangiranja je i neobično skorog datuma. Ono je započelo tek 2003. godine od strane jednog univerziteta u Šangaju (otuda kolokvijalni naziv), a danas ga sprovodi jedna privatna firma. Drugim rečima, tek početkom 21. veka ulazimo u eru otvorenog globalnog takmičenja među univerzitetima i što je čisti izraz svojevrsnog „akademskog kapitalizma“.

Globalizovani akademski kapitalizam je centralna odlika univerziteta u tzv. ekonomiji znanja. Na delu je agresivno uključivanje visokoškolskih institucija u tu ekonomiju zasnovanu na znanju, uz gorljive napore univerziteta da „preduzetnički“ ili na privatnom tržištu razvijaju, plasiraju, reklamiraju i prodaju istraživačke „proizvode“ i obrazovne „usluge“. Šangajska i druge liste akademskog rangiranja su u funkciji jedino takvog merenja, odnosno nakaradnog svetonazora koji visoko obrazovanje posmatra kao lako merljivi proizvod koji se isporučuje studentima. I sve to opstaje na osnovu pogrešne pretpostavke da naučno-istraživačka izvrsnost (univerziteta ili profesora) „magično“ rezultira u – kvalitetu nastave. Kad ono, međutim. Prema jednoj meta-analizi čak 58 studija o vezi između nastave i naučne produktivnosti („The relationship between research and teaching: A meta-analysis“) iz još 1996, ova veza je bila ravna nuli. To što je neko uspešan istraživač, ne govori tačno ništa o kvalitetu njegovog ili njenog nastavnog rada. Pa i zdravorazumski (uz svaku čast višestruko talentovanim izuzecima), najbolji naučnici i istraživači neretko nisu i najbolji profesori ili nastavnici, zar ne?

I zato ovo globalno utrkivanje ili merenje univerziteta pomalo deluje kao ono dečačko ili pak infantilno – „Čiji je veći?“. Istraživački „autput“, naravno. Ko ima više nobelovaca u svojoj zbornici, odnosno naučnom kadru? A Fildsovih medalja i ostalih trofeja u svojoj „ergeli“? Javnost se vešto zbunjuje smatranjem da su takvi univerziteti istovremeno i najbolji u oblastima koje najviše interesuju studente i njihove roditelje, a to su kvalitet nastave i odlike studiranja uopšte. Međutim, takav „šangajski“ i neoliberalni pogled na svet & život savršeno odgovaraju i logici ovdašnje vladajuće (političke) klase. Jesmo li 497. ili 534. na svetu, i gde su Hrvati? Za režimlije u Srbiji – da Šangajska lista ne postoji, trebalo bi je izmisliti. Pa onda, „Drž’te rektora“ i zle i naopake studente u blokadi. Dok za svaku razboritu raspravu o dometima i učincima Šangajske liste, za početak valja znati šta ona (i kako i zašto) tačno meri, a šta ne. U suprotnom, ona je samo loš indikator kvaliteta (nastave) i još lošija batina za disciplinovanje univerziteta.

(Danas/foto: Autonomija)