Autokratski i totalitarni režimi proizvode ono što je Amin Maluf nazvao „ubilačkim identitetima“, onima koji su jednoznačno, banalno i agresivno svedeni na jednu – kolektivnu pripadnost dovoljno opsesivnu, isključivu i opijatskog efekta da navodi na pristrasnost, netolerantnost, zapovedničko i nasilničko ponašanje.

Ovakvi, politički i ideološki fabrikovani identiteti uvek se poigravaju dijaboličnim anahronizmima, identitetskim strastima, čistotom, drevnošću i superiornošću nacija, rasa i konfesija. I imaju svoje žrtve.

Maluf je upozoravao da ovakva iskliznuća kontra ljudskosti ne nastaju sama po sebi, da, naprotiv, počinju veoma rano, masovnom indoktrinacijom i manipulacijom, političkim uverenjima diktiranim iz centara moći, funkcionalizovanim obredima, stavovima, običajima, predrasudama, osećanjima pripadnosti i nepripadnosti.

Ova masovna manipulacija koja čitave etničke, verske i političke grupe dovodi do stanja apsolutne iracionalnosti i nemogućnosti procene, kako elementarnih ljudskih vrednosti, tako i posledica, uz korupciju, kriminal, enormno bogaćenje i neograničenu moć, primarni je cilj autoritarnih i totalitarnih vođa.

Bez proizvođenja „ubilačkih identiteta“ misija masovnog „razvlačenja pameti“ bila bi nemoguća. Činjenica je i da jednom autokratski i totalitarno destruirana društva mogu da se oporave tek nakon nekoliko decenija, uz veliki napor kojem, međutim, mora da prethodi prepoznavanje mehanizma. Jer, zadah autokratije je radijalan. Nemoguće ga je ignorisati, potisnuti senzaciju ili je neutralisati, nemoguće ga je ukloniti iz sećanja čak i godinama nakon njenog završnog rastakanja.

Dva dana nakon smrti Ratka Mladića u ćeliji u Šveningenu, povremeno ali nikada do kraja zatomljavane, međuetničke i ideološke mržnje u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj opet su buknule. Ratko Mladić je pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen na doživotnu kaznu zatvora za genocid u Srebrenici 1995. godine kada je ubijeno više od osam hiljada ljudi, za zločine protiv čovečnosti, progone, istrebljenja, ubistva, deportacije nesrpskog stanovništva, za kršenje zakona i običaja ratovanja, za terorisanje civila tokom opsade Sarajeva, kao i za uzimanje pripadnika mirovnih snaga UN-a kao talaca 1995. godne.

Ratko Mladić ne bi bio moguć bez adekvatnog političkog okvira, dozvole i podsticaja tadašnjeg autoritarnog režima Slobodana Miloševića. Nakon njegove smrti, posebno onespokojava činjenica da su u Srbiji na vlasti oni koji su u to vreme, jednim delom, takođe činili taj politički korpus.

U političkom vrenju u kojem smo se svi zatekli, regionalnoj javnosti verovatno je promakla činjenica da je 23. avgusta obeležen Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Ustanovljen je od strane Evropskog parlamenta 2009. godine, kao dan sećanja u čitavoj Evropi na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima, a 23. avgust je odabran jer je tog datuma, 1939. godine potpisan Pakt Molotov-Ribentrop, pakt o nenapadanju između SSSR-a i nacističke Nemačke, a koji je sadržao i protokol o podeli Rumunije, Poljske, Litvanije, Latvije, Estonije i Finske. Obrazlažući uvođenje ovog dana sećanja, predsedavajući Evropskog parlamenta, Jerži Buzek, je 2010. godine, taj sporazum opisao kao „dosluh dva najgora oblika totalitarizma u istoriji čovečanstva“. Takođe, cilj Evropskog dana sećanja na žrtve staljinizma i nacizma je i permanentno isticanje i promovisanje demokratskih vrednosti u funkciji jačanja mira i stabilnosti u Evropi.

Zašto je, dakle, važno da neprestano budemo na oprezu kada je reč o autokratskim i totalitarnim režimima? Za razliku od demokratskih sistema, koji počivaju na spontano uspostavljenom konsenzusu građana i onih koji su izabrani da upravljaju državom, a ta saglasnost proizvod je neometane i slobodne komunikacije i dijaloga, autoritarni i totalitarni režima počivaju na pripisanoj, nametnutoj i, konačno, prisilnoj saglasnosti.

Komunkacija s građanima je jednostrana tako da celokupno društvo biva kolonizovano i ubrzo zatim, de facto, i ukinuto kao sfera autonomnog i slobodnog javnog delovanja. Kao kompenzacija demokratskog, dvostranog odnosa, koji je često konfuzan i haotičan, uspostavlja se ideja „odbrane“ ugrožene države/naroda, a za tu „odbranu“ neophodno je apsolutno i neupitno jedinstvo.

U takvom jedinstvu nema mesta za prispitivanje i sumnju, te elementarne operacije ispravljanja i korigovanja određenih politika. Kako su ukinute mogućnosti korigovanja, autoritarni i totalitarni režimi neizbežno klize u radikalizam „efikasnosti“, ugrožavajući i uništavajući okruženje (sve one Druge koji ne pripadaju Nama, a koji su uzrok svih Naših problema). Međutim, tu se stvar ne zaustavlja, jer ubrzo proces implodira i nasiljem biva zahvaćeno i samo društvo iz kojeg je ono poteklo.

Na kraju, žrtve nisu samo oni Drugi, već i Mi sami, zatočenici autoritarnog i(li) totalitarnog poretka. Ovaj paradoks, ovo (zao)kruženje nasilja, se ispostavlja kao empirijska pravilnost nezavisno od toga koliki je vek trajanja autoritarnog i(li) totalitarnog režima. I zbog toga je neophodna budnost i reagovanje na prve znake uspostavljanja autokratije i totalitarizma. Pre svega, na njihov karakterističan zadah jednoumlja, banalnosti, aboliranog zla i sile.

(Antena M/foto: Autonomija)