Dobro ste pročitali, nije greška, nije mi bila namera da napišem “procesa” ali pre nego što se pozbavim fenomenologijom srpskih protesta dugog trajanja, citiraću trojicu pisaca, dvojicu francuskih – Bernanosa i Bissuete, i jednog srpskog, Dobricu Ćosića. Brzo ćete zaključiti zašto.

Evo šta je pisao Bernanos: “Bog se smeje ljudima koji se žale na posledice onoga čijim su se uzrocima oduševljavali”. Nešto slično je davno pre Bernanosa, napisao i Bossuet. “Bog se”, pisao je Bossuet, “smeje molitvama u kojima od njega tražimo da otkloni javne nesreće ako se ne protivimo onome što činimo da bismo te nesreće prizvali.”

A evo šta je pred kraj života, sve ophrvaniji “sumnjama većim od nade”, umoran od višedecenijskog “spasavanja Srbije”, pisao Ćosić, direktni pokrtetač mnogih kobnih uzroka i mnogih iz tih uzroka proisteklih javnih nesreća – ni ovde nije pogrešno reći “dugog trajanja” – zbog čijih su posledica (čijim su se uzrocima u početku frenetično oduševljavali) kasnije mnogi gorko naricali, uključujući Ćosića, koji je u knjizi “U tuđem veku” krivicu za uzroke sve ubraznijeg involutivnog propadanja Srbije – koje ni njemu nije promicalo – pripisao svetu “koji je izdao istinu i pogazio pravdu”.

Na poslovima masovnog oduševljavanja pogubnim uzrocima i naricanjima zbog posledica tih uzroka. Ćosiću, je homilijama i “molebanima” za spas Srbije i “povratak našeg Kosova”, sasluživala SPC, koja to i danas čini, čije sveštenstvo i monaštvo kao da nikad nije čulo za misao jednog od najvećih pravoslavnih teloga, svetog Isaaka Sirina: “U svakom iskušenju (čitaj: zlu koje te zadesi) osudi sebe kao njegov uzrok”.

Kakve veze ima ovaj podugački uvod sa protestima dugog trajanja. Višestruke. Novija srpska istorija mogla bi se sažeto opisati kao trajno nezadovoljstvo nepoklapanjem mape i teritorija, permanentni masovni protest protiv svetske realnosti koja, izdajući pravdu i istinu, sprečava da se mapa i teritorije konačno poklope.

Osim nepravednom spoljašnjem svetu, uzroci serije katastrofa izazavanih cikličnim pokušajima da se teritorije uguraju u mapu, pripisuju se još jednom usual suspectu, poslovičnim “srpskim podelama”, koje, navodno, onemogućavaju “nacionalno jedinstvo”, što je potpuna besmislica jer basnoslovna masovnost oduševljavanja kobnim uzrocima iz nedavne prošlosti pokazuju da je teško naći primer nacionalno jedinstvenije nacije od srpske.

Tokom čitave novije srpske istorije dakle u XIX, i u XX i u XXI veku – nije bilo više od pedesetak političkih mislilaca i političara, koji su shvatali da problem nije toliko u svetu – koji jeste problematilčan – nego pre svega u “nama”, da svetsku realnost još nije pobedio i da bi Srbija konačno trebalo da sagleda uzroke serije loših posledica i da se prilagodi svetu.

Svi ti politički mislioci i poiličari su brzo ućutkivani i elimisani, neki i metkom, kao Đinđić koji je bio i politički mislilac i političar.

Konačno dolazimo i do protesta dugog trajanja. Bilo bi očekivano da u jednoj tako nacionalno jedinstvenoj državi kao što je Srbija – na hipotetičnom sutrašnjem referendumu, “jeste li za stvaranje Velike Srbije DA-NE”, sutra bi najmanje 85 odsto glasalo ZA – pauze između dvaju naricanja zbog kobnih uzroka protiču u kakvom takvom miru i društvenoj harmoniji.

Ali to uopšte nije slučaj.

Teško je pronaći nacionalno jedinstveniju, mržnjom prema zapadnom svetu i nacijama nastanjenim na teritorijama koje su ostale izvan mape, zatrovaniju zemlju od Srbije, možda je još teže pronaći društvo iznutra toliko razjedinjeno, sukobljeno i međusobnim mržnjama razoreno kao što je srpsko.

Kao što se u Srbiji krivica za propast ekspanzionističkih avantura pripisuje spoljašnjem svetu, tako se krivica za loše stanje u društvu – koje zbog opetovanih oduševljavanja avanturizmima tehnički ne može biti bolje – pripisuje vlastima, od kojih je svaka (govorim o peridou od 1990. do danas) na vlast dolazila nelegalnijim mogućim putem, ponekad sa kimilsungovskom podrškom.

Posle dolaska na vlast Aleksandra Vučića – najlogičnijeg ishoda nasilno osujećenih reformi vlade Zorana Đinđića i jalove osmogodišnje vladavine ljotićevaca salonsko-građanske provenijencije, Koštunice i Tadića – unutrašnji razdori u zemlji koja nije u stanju da živi u miru sa samom sobom, a koja ne odustaje od namere da ujedini sve Srbe, dosegli su tačku posle koje je mogućnost bilo kakvog normalnog života za Srbiju zadugo (možda i zauvek) izgubljena.

Srbija, zapravo nema – veliko je pitanje da li je ikada i imala – kapacitet za bilo kakvu društvenu normalnost.

Predugo prema spolja projektovana agresivnost konačno se vratila na polazište, Vučić nije, kako se smatra, ne samo u “drugoj Srbiji, nego i u regionu – napravio Srbiju ovakvom kakva je, nego je samo poskidao velove samozvanja i iluzija i pokazao Srbiju onakvom kakva jeste.

Otuda su protesti dugog trajanja – poznati i kao “studentska pobuna” – u suštini protesti protiv političke i društvene realnosti, koju je (još uvek) moguće promeniti na bolje, ali isključivo radikalnom promenom političke paradigme, nipošto promenom radikalne vladajuće figure.

Koja uostalom zbog haotičnosti, neorganizovanosti i insubrdoinacije studentskih pobunjenika nije ni moguća, jer je srpsko društvo, do grla ogrezlo u samoiskrivljenu nezrelost (Kant), došlo do tačke posle koje je pozitivan rasplet situacije moguć, ali malo verovatan.

Protesti dugog trajanja zahtevaju tekstove dugog trajanja. Nastavak u sledeći ponedeljak.

(CdM, foto: N1)