„Srbi su zdrav narod, jedar, junački, utegnut u folklornu nošnju kao u viteški oklop; a muslimani su bolesni, iskompleksirani, frustrirani, genetski inferiorni. Da li igdje u svom romanu Lubarda suštinski nacističku tezu da su Srbi genetski superiorni nad Muslimanima dovodi u sumnju? Ne. Od pisca moderne proze dokazi se ne očekuju”, piše Veličković. On pobija teze NIN-ovog žirija (u kojem su bili i Novak Kilibarda, Svetozar Koljević i Borislav Mihajlović Mihiz) da je “Vaznesenje” “andrićevsko-selimovićevska sinteza” i moderan roman polifonijske strukture. Zašto onda loš roman dobija NIN-ovu nagradu, “nepune dvije godine uoči rata u Bosni”?

Josif Brodski u eseju „Pokloniti se senci“ posvećenom Vistanu Hjuu Odnu, piše pohvalu poeziji: „Ako pesnik i ima nekakvu obavezu pred društvom, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako ne ispuni taj dug, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku. Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem”.

Na prvi pogled deluje kao preterivanje, niko ne bi pomislio da je poezija tako moćna, da može da posluži kao ustuk od tiranije. A ni da su posledice nečitanja pesama tako drastične. Međutim, ima među ruskim piscima još silnijih apologeta poezije. Mihail Šiškin je povodom izlaska svoje knjige eseja o ruskoj književnosti, pisanih iz perspektive aktuelne katastrofe ruskog društva i države, o kojoj je već bilo reči na ovom mestu, izgovorio još snažniju pohvalu pesništva.

Književna revolucija

Veli Šiškin: “Svetska književnost je oruđe za pripremu glavne revolucije ljudskog roda: prelazak sa plemenske na individualnu svest, od ‘ja’ rastvorenog u ‘mi’, do preuzimanja odgovornosti za izbor između dobra i zla u saglasju ne sa svojim narodom i svojom državom, već sa svojom savešću”. Ko bi rekao da književnost ima tako presudnu ulogu u ljudskom društvu. Ni manje ni više nego – oruđe ključne revolucije u istoriji ljudskog roda.

Zaleteo se Šiškin, pa ne ume da stane, nastavio je u istom duhu: “Marina Cvetajeva ima poemu ‘Pacolovac’. Ona ponavlja siže dobro poznate legende, ali ima svoje tumačenje, ‘cvetajevsko’: pacovi, gradonačelnik su simbol zemaljskog života, simbol naših poroka, simbol nerazumevanja pravih vrednosti postojanja. Pacolovac je metafora za poeziju. ‘Život ne drži reč datu Poeziji, Poezija se sveti…’“ Navedeni citat nalazi se u beležnici Marine Cvetajeve, pesnikinja ga je zapisala u martu 1925. godine, Šiškin ovde prepričava ono što je Cvetajeva zabeležila kao suštinu sopstvene poeme.

Potom Šiškin zaključuje, sledeći ideje velike ruske pesnikinje: “Cvetajevsko poimanje ‘Poezije’ je ono što čoveka čini ličnošću. Kmetovi rađaju diktaturu, a diktatura rađa kmetove – iz ovog začaranog kruga postoji samo jedan izlaz – kroz prosvećenje, kroz cvetajevsku ‘Poeziju’. Ako ne tražimo ovaj izlaz, ako dozvolimo zločinačkoj državi da instrument za preobražavanje svesti pretvori u oruđe porobljavanja mišljenja – ‘Poezija se sveti’. Onda nastupa katastrofa u kojoj se sada nalazimo. Istinska književnost deluje slabo, jer ona govori o čovečnosti koja je bespomoćna pred vlašću, nasiljem, bahatošću i oružjem. Svaka prava knjiga je Nojeva barka za nadu, svetlost, ljudsku toplinu. Ali poezija, kao što vidimo, ume da se osveti”.

Ne postoji lična zamenica

Dakle, ukoliko se ne obaziremo na istinske vrednosti postojanja o kojima pevaju istinski pesnici, poezija se sveti, dolazi do katastrofe i društvenog kolapsa, do ideološke narkoze i posledičnog nasilja, do rasapa zajednice i poništenja svih vrednosti. Takav svet, neprijateljski nastrojen prema poeziji, muzici i svakoj umetnosti naslikala je Cvetajeva u pomenutoj poemi. Grad Hameln, gde se zbiva radnja “Pacolovca” je zasnovan na opšteprihvaćenim bezvrednostima, na istim onim bezvrednostima na kojima je utemeljen i najveći deo današnjeg sveta.

“Ruka kamatu broji, / noga – dobit vija… / Al duša – pa da postoji, / ta reč prazna, ničija? / Nepotrebnog li predmeta, / još glupljeg od klarineta. / U gradu Hamelnu ni žive šuše, / to istina je cela. / U gradu Hamelnu – ni žive duše. / Al zato kakva tela! / Nabijena i uspravna, / stotini duša ravna”, piše Cvetajeva. A gradonačelnik Hamelna jasno zbori o tome šta je za žitelje njegovog grada muzika, a samim tim i svaka druga umetnost, to nije samo puka beskorisna zabava, već i opasnost za njihov način života.

“Ropske suštine untergrund, / muzika jeste – bunt! / Bunt životinje i anđela. / Lopova poštedi / pre no muzičara. / Dremež dok se sedi? / Paklena prevara! / Muzika ima žensko telo, / ona je vražje delo. / Svakome redu pretnja je ona, / i pruske armije soldatu. / Šta je muzika? Ca ira! / Većnici, s njome smo u ratu!” Previše je individualizma, ličnosti, posebnosti i inokoštine u toj umetnosti, a žitelji Hamelna su zatočnici kolektivizma, jednoumlja i jednomislija: “Uostalom, Hameln / je – porodica, / ne postoji lična zamenica / već – zajednica. / Sa izuzetkom nekih stvari / ja znači svi. / Ispada, elem, / reč zajedno je melem. / Greje, vredi, / kao da čovek na peći sedi”.

Književna propaganda

Naravno, himne koje su poeziji i književnosti, muzici i umetnosti ispevali Cvetajeva, Brodski i Šiškin zvuče kao preterancija, kao samohvalisanje, kao potpuna fantazija koja nema veze sa stvarnošću. Ali, možda nije sve baš tako zdravorazumski jednostavno, kako to sebi često utvaramo. Ruski pisci govore o opasnostima koje prete od bagatelisanja i nečitanja poezije, od mržnje prema umetnosti, ali postoji još nešto opasnije. Kad ljudi ne samo da ne čitaju prave pesnike, nego prosto gutaju lažnu poeziju, kad veruju raznim demagozima i opsenarima prerušenim u pisce – onda nastaje apokalipsa, društvo se raspada, zapada u varvarstvo i nasilništvo, u masovno ludilo i mitomaniju, i ne zna kako da iz tog paranormalnog stanja izađe.

To je upravo ono što se nama desilo, što se može jednostavno videti na brojnim primerima. Navešću samo jedan. Osamdesetih godina prošlog veka “Književne novine”, kao zvanično glasilo Udruženja književnika Srbije, malo po malo postale su platforma za lansiranje neobuzdane nacionalističke propagande. Nakon što je Milošević uzurpirao svu vlast, posle Osme sednice, to je postalo još vidljivije, jer su režim i nacionalistički pisci najzad postali jedno telo. Međutim, nije ceo časopis bio posvećen širenju propagande, i dalje su tu postojali tragovi bivšeg života, pa su najnormalnije štampali i regularne književne priloge, pesme, priče, kritike, prevode.

Tokom 1989. godine “Književne novine” su u nastavcima objavljivale delove romana “Vaznesenje” Vojislava Lubarde. Ta knjiga je potom dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen u SFRJ 1989. godine. Detaljno analizirajući Lubardin roman, Nenad Veličković piše o crno-beloj slici koju pisac stvara o narodima, forsirajući stereotipe u funkciji nove nacionalističke ideologije.

Nacističke teze

“Srbi su zdrav narod, jedar, junački, utegnut u folklornu nošnju kao u viteški oklop; a muslimani su bolesni, iskompleksirani, frustrirani, genetski inferiorni. Da li igdje u svom romanu Lubarda suštinski nacističku tezu da su Srbi genetski superiorni nad Muslimanima dovodi u sumnju? Ne. Od pisca moderne proze dokazi se ne očekuju”, piše Veličković. On pobija teze NIN-ovog žirija (u kojem su bili i Novak Kilibarda, Svetozar Koljević i Borislav Mihajlović Mihiz) da je “Vaznesenje” “andrićevsko-selimovićevska sinteza” i moderan roman polifonijske strukture. Zašto onda loš roman dobija NIN-ovu nagradu, “nepune dvije godine uoči rata u Bosni”?

Veličković zaključuje: “Odgovor je jednostavan: zbog ideološke podobnosti. Nijedan drugi roman nije bolji u označavanju neprijatelja i u argumentaciji za njegovo konačno uništenje. Neprijatelj su, u Bosni, Muslimani. Turci. Već i iza ovakvog zastarjelog i netačnog imenovanja stoji epski i ustanički poziv na završavanje nezavršenog posla. Ako negdje i prosine misao da bosanski Muslimani nisu Turci, i da ih ne treba pobiti ili protjerati u Tursku, odmah iza toga čitalac se upozorava da su Bošnjaci još gori”.

Tako se književnost ideološki još više radikalizovala, skinula rukavice i krenula u otvoreno ratno huškanje i pripremu etničkog čišćenja i genocida. Prethodne godine NIN-ovu nagradu dobila je Dubravka Ugrešić za “Forsiranje romana rijeke”. U međuvremenu je nacionalistički koncept preuzeo sve poluge moći i odneo definitivnu pobedu nad kulturom i književnošću, za šta su najvećim delom zaslužni plemenski pisci i intelektualci.

U “Književnim novinama” broj 770 od 15. februara 1989, objavljen je drugi nastavak Lubardinog romana, na stranicama 13 i 14. Na potonjoj stranici prelamač je malo razbio monotoniju teksta, pa je usred Lubardinog ulomka objavio dve pesme Vislave Šimborske u prevodu hrvatskog pesnika i prevodioca Milivoja Slavičeka. Prva pesma je zanimljiva za našu temu, ima par grešaka u prevodu, nije se ni Slaviček kasnije proslavio, ubrzo je postao jedan od osnivača HDZ-a. Svejedno, važna je pesma, koristićemo bolji prevod koji je napravila Marina Trumić. Pesmu Šimborske valja navesti u celini.

Stvarnost zahtijeva

Stvarnost zahtijeva

da se i o tome kaže:

život teče dalje.

Čini to podno Kana i podno Borodina

i na polju Kosovu i u Gernici.

Ima jedna benzinska crpka

na malom trgu u Jerihonu,

svježe su obojene

ispod Bijele Gore klupice.

Putuju pisma

iz Perl Harbura u Hestings,

prolaze kola s pokućstvom

pod okom lava iz Heroneje,

a procvalim vrtovima blizu Verdena

primiče se jedino atmosferski front.

Tako je puno Svega,

da je Ništa sasvim dobro skriveno.

S jahti kod Akcijuma

dopire glazba,

i na palubama u suncu plešu parovi.

Toliko stalno se zbiva,

da mora zbivati se svuda.

Gdje je kamen na kamenu,

tamo djeca opsjedaju kolica sa sladoledom.

Gdje je Hirošima

tamo je ponovo Hirošima

i izrada mnogih stvari

za svakodnevnu uporabu.

Nije bez privlačnosti ovaj strašni svijet,

ni bez zora,

radi kojih se vrijedi probuditi.

Na poljima u Maćejovicama

trava je zelena

a u travi, kao u travi,

prozirna rosa.

Možda i nema drugih mjesta do bojišta,

ona što se još pamte

i druga već zaboravljena,

šume brezove, i šume cedrove

snjegovi i pijesak, duginih boja močvare

i urvine crnog poraza,

gdje se u slučaju nagle potrebe

čučne danas u grmlju.

I kakva odatle teče pouka – valjda nikakva.

Ono što uistinu teče, to je krv koja se brzo suši

i uvijek neke rijeke, neki oblaci.

Na tragičnim prijevojima

vjetar nosi s glava šešire

i nema tome pomoći

nasmijava nas taj prizor.

Život teče dalje

Da su u uredništvu “Književnih novina” birali pesmu koja bi bila u većem kontrastu sa glavnom linijom njihove uređivačke politike, sa nacionalističkom ideologijom koju su propovedali – teško da bi našli bolji primer. Bilo je to vreme zazivanja osvete, autoviktimizacijskih priča, neprekidnog ponavljanja mantri o srpskom stradanju, o namirenju dugova koje sledi, o osveti za počinjene nam nepravde, o velikim istorijskim patnjama koje moramo da naplatimo, o Kosovskom boju koji traje i dalje, o zakopavanju u pogrešno shvaćenu istoriju, o nemogućnosti izlaska iz začaranog kruga stradanja i osvete.

A Šimborska peva sve suprotno tome. Nabraja znamenita mesta velikih bitaka i ljudske patnje, čak je i Kosovo navela, da sve bude još urnebesnije i bizarnije, ali zaključuje ono što se može videti golim okom: život teče dalje. Tamo gde su se velike vojske sukobljavale, gde su carstva padala, gde su vojnici i civili ginuli, gde su države padale u ropstvo, gde su ljudi masovno ubijani – sada raste trava, nalaze se benzinske pumpe i sveže ofarbane klupice, sluša se muzika, parovi plešu pod zracima sunca, prolaze špedicije sa pokućstvom, čak se i u Hirošimi izrađuju predmeti za svakodnevnu upotrebu. Jer čak i tamo život teče dalje.

Tamo gde su nekad bila bojišta, danas su šume, močvare, pesak, a u urvinama crnog poraza neko će čučnuti u grmlju u slučaju nagle fiziološke potrebe. Uprkos tome što možda drugih mesta osim bojišta i nema na ovoj zemlji koju smo natopili krvlju – nije bez privlačnosti ovaj strašni svet, ni bez jutara radi kojih se vredi probuditi. Uprkos svim stradanjima i patnjama u prošlosti, život ipak ima smisla. Na tim mestima velikih tragedija danas stoje neki ljudi, vetar im nosi s glava šešire – i taj nas prizor zasmejava, i tu nema pomoći, naprosto je smešno, a taj smeh je oglašavanje života. Nema tu neke velike pouke, i sama Šimborska to kaže, trezveno kao i obično, ona samo konstatuje stanje stvari.

Svet kakav jeste

Nije Šimborska bila neosetljiva na patnju iz prohujalih vremena, naprotiv. Pisala je potresne pesme o stradanjima, nasilju, mučenju, o zlu koje je haralo zemljom. Dovoljno je pomenuti pesmu “Logor gladi u Jaslu”. Ili pesmu “Mučenja”: “Ništa se nije promenilo. / Telo drhti kao što je drhtalo / pre osnivanja Rima i posle njegovog osnivanja, / u dvadesetom veku pre i posle Hrista, / mučenja su onakva kakva su bila, smanjila se samo zemlja, / i što god se dešavalo, dešava se kao iza zida”. Ili pesmu “Pisano u hotelu” koja govori o tome kako je i zašto umesto na Kjoto atomska bomba bačena na Hirošimu.

Ili pesmu “Usred bela dana” u kojoj piše o pesniku Kamilu Bačinjskom, poginulom u Vašavskom ustanku 1944. Šimborska piše alternativnu verziju njegovog života, kako bi odlazio u pansion za pesnike u brdima “sa bradicom u špic potkresanom, proćelav, prosed, s naočarima, ogrubelih i umornih crta lica, s bradavicom na obrazu i naboranim čelom”, kako bi govorio “o hrskavici uha, jedva okrznutoj metkom – kad se glava u poslednjem trenutku nagnula – ‘imao sam ludu sreću’”, kako bi čitao novine dok čeka supu s rezancima, kako bi radio stvari sasvim svakodnevne, naizgled banalne i obične.

Banalne i obične? Ništa nije ni banalno i obično u postojanju, samo nama, ogrezlim u kolektivne laži i opšteprihvaćene obmane nešto može tako da izgleda. A poezija nam otvara oči za istinsku realnost, omogućava nam da vidimo svet onakav kakav jeste: “Ponekad bi neko s vrata viknuo: / ‘gospodine Bačinjski, telefon za vas’ – / i ničega čudnog ne bi bilo u tome / što je to on i što ustaje povlačeći džemper, / i što bez žurbe kreće prema vratima. / Pri tom prizoru razgovor se ne bi prekidao / na pola pokreta niti bi zastajao na pola daha, / jer je to običan događaj – a šteta, šteta – / što je tretiran kao nešto obično”.

Put smrti

Znala je Šimborska vrlo dobro u kakvom svetu živi i koliko je krvava istorija, kako je ispunjena patnjom i užasom, osetila je to i na svojoj koži. Ali je znala i nešto drugo – koliko je samo postojanje čudo nad čudima, koliko je neverovatno to što smo uopšte na svetu, koliko se ne možemo načuditi svemu što postoji, i kako ništa na svetu nije obično, jer je sama činjenica da nešto postoji – vrhunska neobičnost. I umela je tome da se raduje kao malo ko.

Čitaoci “Književnih novina” i svih drugih glasila, knjiga, časopisa, štampanih stvari mogli su da biraju – da čitaju Lubardu ili Šimborsku. Na istoj stranici su bila dva teksta, dva puta – put smrti i put života. I odabrali su tekst smrti, masovno i kolektivno. Odabrali su da veruju profesionalnim, besramnim lažovima, opsenarima, demagozima, mrziteljima, šovinistima, karijeristima, pohlepnicima, obesnicima koji se lažno izdaju za pisce, intelektualce, teologe, istoričare, političare.

Prethodnih decenija su nam takvi nesoji napunili glavu pričama o nedodirljivim svetinjama, koje su listom lažni idoli žedni ljudske krvi. Ali postoje i prave svetinje, a njihovo skrnavljenje ne može da prođe nekažnjeno. Kao što kažu Cvetajeva i Šiškin – poezija se sveti. Pljunuli smo na sve što je istinski sveto, pljunuli smo na poeziju, umetnost, lepotu, radost, dobrotu, saosećanje, solidarnost, pravdu, na samo postojanje. Takav krimen protiv svega svetog na svetu nije mogao da prođe bez pogubnih, apokaliptičnih posledica. Već decenijama živimo konsekvence sopstvenog prezira prema istinskim vrednostima postojanja. Kakvo smo zlo počinili, još smo i dobro prošli.

Zaljubljenici u laž i ništavilo

Dobro kaže Šiškin: “Kmetovi rađaju diktaturu, a diktatura rađa kmetove – iz ovog začaranog kruga postoji samo jedan izlaz – kroz prosvećenje, kroz cvetajevsku ‘Poeziju’”. A mi uporno odbijamo taj izlaz, jer našem ograničenom umu, ogrezlom u jad i bedu ovdašnje filozofije palanke – to deluje nadrealno, glupo, fantazerski, sanjarski. Da, zvuči utopijski, ali vidimo gde nas je odvela alternativa, u provaliju iz koje ne vidimo nikakav izlaz, u nasilništvo i očajanje, u bezizlaz i beskrajnu čamotinju. U rđavu beskonačnost kmetstva koje rađa tiraniju i tiranije koja rađa kmetstvo, i tako u krug, do kraja sveta i veka.

Uzalud je Josif Brodski u eseju “Kako čitati knjigu” pisao da “poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva”. I ne samo to: “Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici”. Mi i dalje većinski poklanjamo poverenje isključivo onima koji nas lažu, ne čitamo poeziju i druge posrednike istine, drogiramo se praznoslovljem sa raznim ideološkim predznacima, mahom nacionalističkim, ili se masovno opijamo glupim, pomodnim, ispraznim knjigama napisanim bez ikakvog razloga i bez ikakvog dara i veštine.

Nepogrešivo se lepimo za ideološke i književne laži, za prazninu i ništavilo u svim njihovim pojavnim oblicima. Sličan se sličnom raduje, rekli bi drevni Latini. Eh, da u tom prepoznavanju bar ima neke radosti, samo jad i čemer, ozlojeđenost i umišljenost, teskoba i mučnina, lanci i okovi, nigde ni zraka svetlosti, nigde ni mrve vedrine, nigde ni traga od slobode. A izlaz je nadomak ruke, recimo u poeziji Vislave Šimborske. Budući da je opsednutost mapama omiljena zabava naše inteligencije poslednjih decenija, evo za kraj jedne pesme na temu objekta opsesije, u prevodu Đurđice Čilić.

Mapa

Ravna kao stol,

na koji je položena.

Ništa se pod njom ne pomiče

i ne traži izlaz.

Nad njom – moj ljudski dah

ne stvara zračne vrtloge

i svu njezinu površinu

pušta na miru.

Njezine nizine, doline uvijek su zelene,

uzvisine, planine žute i smeđe,

a mora, oceani ugodno su plavi

uz nepravilne obale.

Sve je tu maleno, dostupno i blisko.

Mogu rubom nokta pritisnuti vulkane,

milovati polove bez debelih rukavica,

mogu jednim pogledom obuhvatiti svaku pustinju

zajedno s rijekom koja je tik uz nju.

Prašume su označene s nekoliko stabala

među kojima bi se teško bilo izgubiti.

Na istoku i zapadu

ispod i iznad ekvatora –

potpuna tišina,

a u svakom crnom zrncu

žive ljudi.

Masovne grobnice i iznenadne ruševine

na toj slici ne postoje.

Granice država jedva su vidljive,

kao da se dvoume – da budu ili da ih nema.

Volim mape jer lažu.

Jer ne daju pristup nametljivoj istini.

Jer mi velikodušno, s vedrim smislom za humor

na stolu rasprostiru svijet

koji nije od ovoga svijeta.

(AntenaM, foto: Autonomija)