Gotovo je nemoguće pobrojati sve što se u Mađarskoj dogodilo od izbora održanih 12. aprila ove godine. Tokom desetak dana koje sam posle izbora proveo u Budimpešti svedočio sam svojevrsnoj emocionalnoj revoluciji koja je zahvatila svakodnevni život glavnog grada. Posle više od jedne i po decenije moji prijatelji intelektualci konačno više nisu kukali i jadikovali.

Pre tačno godinu dana zapisao sam u svom dnevniku da sam na ulicama Budimpešte mogao da razlikujem dve vrste prolaznika. Jedni su imali tmurna lica, a drugi su bili vedri i nasmejani. Prvi su bili stanovnici Budimpešte, a drugi turisti. Sada su stanovnici Pešte istovremeno i besni i veseli. Mladi smišljaju viceve o „ostarjelom Fideszu“. Naime, Fidesz je skraćenica za Savez mladih demokrata (Fiatal Demokraták Szövetsége).

Razmišljajući o svemu što sam video i čuo, pomislio sam da je nekadašnji liberalni Fidesz, koji se zatim pozicionirao na desnom centru, a na kraju završio u krajnje desnoj poslaničkoj frakciji Patriote za Evropu u Evropskom parlamentu, zaslužio bolju sudbinu. U građanima zemlje nagomilalo se nešto što nisam dovoljno poznavao; njihov eksplozivni bes izrodio je opšte raspoloženje ispunjeno radošću. Tako se može objasniti zašto je u izbornoj noći i u Budimpešti i u unutrašnjosti zemlje zavladala prava narodna karnevalska atmosfera.

Sedeli smo s prijateljima u jednom kafiću, a supruga i ja smo, po običaju, razgovarali o domaćoj politici tihim glasom. Tada nas je jedan prijatelj upozorio: „Nemojte da šapućete, govorite glasno, sada je to već slobodno“. I zaista, u celoj sali ljudi su naglas komentarisali događaje. A imali su i šta da komentarišu. Gotovo svakoga dana iz ormara ispada po jedan novi kostur. Izgleda da je Fidesz neodgovorno razdelio milijarde, dok su bahatost i rasipništvo poprimili neslućene razmere. Nastala je prava karikatura stare aristokratije. Mađarski oligarsi ljuljali su se na jahtama po Jadranu, a privatni avioni kružili su mađarskim i evropskim nebom. Ispostavilo se da je Anne Applebaum u svojoj knjizi „Autokratska d.d.“ (Autocracy, Inc.) veoma precizno formulisala suštinu problema:

„Iza vođa fašističkih i komunističkih režima prošlih vremena stajale su partije i oni se nisu razmetali svojim bogatstvom. Vođe Autokratske d.d. često žive u raskošnim palatama i svoju međusobnu saradnju organizuju na profitnoj osnovi. Njihove veze ne počivaju na idejama, već na poslovnim interesima.“

Prema novcu imaju krajnje pragmatičan odnos, a vole luksuz i raskoš. Upravo je to u Mađarskoj izazvalo najveće ogorčenje; pred glasačkim kutijama baš je to razbesnelo mase, čiji se gnev okrenuo protiv novopečenih bogataša. Zato nije čudno što se na ulicama, trgovima i u restoranima sve glasnije čuje zahtev: „Stavite im lisice na ruke!“

Masa je veselija, ali i gnevnija od političara, koji su pod pritiskom javnog raspoloženja primorani da što brže razotkriju skandale. Delovati odmah – to je postao politički slogan. Iznenadilo me je nestrpljenje građana; sopstvenim ušima sam bezbroj puta čuo birače kako zahtevaju da se „krupne ribe“ što pre izvedu pred sud.

U novonastaloj situaciji svako traži svoje mesto. I današnja vladajuća stranka, ali i današnja opozicija – odnosno Fidesz. Posebno će biti zanimljiva dalja uloga većine nezavisnih intelektualaca, prvenstveno nezavisnih novinara. Njih zaokuplja pitanje kako da ostanu verni kritičkom duhu, a da pritom ne usporavaju progresivne procese. Sa tim pitanjem ovih dana suočavaju se kritički nastrojeni mađarski intelektualci, pisci i umetnici, koji su se šesnaest godina suprotstavljali Fideszu, a sada odjednom uče novu lekciju – kako da ostanu kritični i istovremeno podrže politiku nove vlade. To je utoliko paradoksalnije što je novi premijer Mađarske, Péter Magyar, političar desnog centra, dok su kritički nastrojeni intelektualci uglavnom liberalne ili levičarske orijentacije.

Rušenje autokratskog sistema i ponovno oživljavanje demokratije, naime, nije prošlo bez protivrečnosti. Narodno slavlje u izbornoj noći bilo je tek početak. Baršunasta revolucija devedesetih godina zaustavila se na samom početku, a potom se izobličila. Baršun se istrošio, iluzije su uvenule. To najbolje potvrđuje činjenica da su autokratski lideri došli na vlast na slobodnim izborima, u formalno demokratskim uslovima. Za njihovo svrgavanje nije bila dovoljna obična većina, već dvotrećinska većina – i to na izborima čija pravila nisu išla u prilog demokratama. I ipak je uspelo.

Stranka Tisza i Péter Magyar predstavili su jasan i konkretan program. Tokom izborne kampanje neprestano su naglašavali da njihov cilj nije samo promena vlade, već promena sistema. To je značilo da će smeniti takozvane „Fideszove kadrove“, odnosno osobe koje je Fidesz postavio na čelo institucija kao što su Ustavni i Vrhovni sud, Poreska uprava i mnoge druge. Takođe su najavili smenu predsednika Republike, kojeg je izabrala dvotrećinska većina Fidesza u parlamentu. Istovremeno su obećali pokretanje programa pod nazivom „ČISTILIŠTE“ („Tisztítótűz“), u okviru kojeg će započeti ispitivanje porekla imovine i vraćanje nezakonito stečene imovine državi.

Upravo sa tim programom, predstavljenim tokom izborne kampanje, Tisza je odnela pobedu na izborima, i to tolikom većinom kakvu je malo ko očekivao. Pobeda je bila toliko ubedljiva da je već u deset časova uveče, na sam dan izbora, Viktor Orbán bio prinuđen da prizna pobedu Tisze. U ponoć su Budimpešta i njeni novi poslanici već igrali na ulicama i trgovima, predvođeni budućim ministrom zdravlja.

Ubedljiva pobeda gotovo je paralisala Viktora Orbána i Fidesz. Orbán je priznao da je Fidesz izgubio podršku srednje klase i mladih. Zbunjenost je iz dana u dan rasla. Bivši ministar spoljnih poslova Péter Szijjártó tvrdio je da zbog svoje usmerenosti na spoljnopolitičke poslove nije pratio unutrašnja zbivanja, da nije imao nikakvih saznanja o zloupotrebama, pa čak ni o tome da je njegova supruga tokom njegovog ministarskog mandata postala milijarderka.

Da li su očekivali ovako ponižavajući rasplet? Vodila se ozbiljna rasprava o tome da li su istraživanja javnog mnjenja, koja je Fidesz tokom izborne kampanje naručivao za internu upotrebu, ukazivala na težak poraz ili ne. Većina analitičara smatra da su očekivali samo tesan poraz. Zato su milijarde iz državnog budžeta prebacili u fondacije bliske Fideszu kako bi premostili „privremeni gubitak vlasti“. Njihovi privilegovani umetnici takođe su nagrađeni milionima i milijardama. Računali su da će nezavisne institucije – predsednik Republike, Ustavni sud i tužilaštvo – postavljati prepreke novoj vladi i da će pobednička stranka za nekoliko godina biti osuđena na propast. U stvarnosti, međutim, nisu bili spremni za dugotrajnu i temeljnu „čistilišnu vatru“.

Tisza je saopštila da će ozbiljno shvatiti svoja izborna obećanja i da će u najkraćem roku smeniti rukovodioce institucija koje smatra „Fideszovim marionetama“. Posle toga Fidesz je insistiranje na doslednom sprovođenju izbornih obećanja nazvao diktaturom, a Pétera Magyara uporedio sa Jánosem Kádárom, komunističkim čelnikom Mađarske, tvrdeći da Tisza uvodi autoritarni režim. Te optužbe, međutim, nisu ostavile utisak na javnost, pa je, prema istraživanju javnog mnjenja, Fidesz izgubio oko 900.000 svojih pristalica.

Parlamentarna i javna rasprava potom se fokusirala na ključno pitanje: može li se autokratski sistem demontirati sredstvima pravne države? Može li u parlamentarnoj demokratiji predsednik Republike Tamás Sulyok biti smenjen, a da se pritom ne naruše načela vladavine prava? Sa pravnog stanovišta, predsednik republike nije počinio nijedan prekršaj koji bi predstavljao osnov za njegovu smenu. Ne može mu se staviti na teret ništa drugo osim činjenice da je redom potpisivao zakone kojima je Fidesz postepeno razgrađivao pravnu državu. Ako bi ostao na funkciji, ne bi potpisivao nove zakone koji predviđaju promenu sistema, već bi ih vraćao parlamentu, a zatim od Ustavnog suda tražio ocenu njihove ustavnosti. Na osnovu toga usvajanje zakona moglo bi biti blokirano. Članove Ustavnog suda svojevremeno je imenovao upravo Fidesz. Ako bi na položaju ostao glavni tužilac, vlada bi uzalud otkrivala brojne zloupotrebe. Ukoliko glavni tužilac ne pokrene postupke, a policija odbije da sprovede istrage, vlada neće moći da ispuni obećanja za koja je dobila podršku većine birača. U tom slučaju ideja podele vlasti i sistema međusobnih kontrola, umesto da štiti pravnu državu, postala bi prepreka njenom ponovnom uspostavljanju i vratila bi se poput bumeranga. Vlada bi zapala u političku blokadu, jer bi nezavisnim institucijama i dalje rukovodile osobe koje je imenovao Fidesz. Tako ne bi mogla da ostvari konkretna obećanja za koja je dobila mandat građana.

O tome se razvila izuzetno zanimljiva rasprava među stručnjacima. Jedni su smatrali da Tisza ima pravo da privremeno odstupi od pojedinih načela pravne države, jer joj je ogromna većina birača dala mandat da, u određenim tačkama, prekorači postojeća pravna ograničenja kako bi obnovila demokratski poredak. Drugi nisu smatrali elegantnim ni diskretno zanemarivanje normi pravne države, ali su ga ocenili kao neizbežno, jer bez toga, po njihovom mišljenju, obnova pravne države nije moguća.

To je paradoks sa kojim će se mađarsko društvo još dugo suočavati i iz kojeg će proisteći važne pouke, ne samo za Mađarsku, već i za druge zemlje. U Mađarskoj ovo pitanje ima posebnu težinu zato što je tokom šesnaestogodišnje vladavine Fidesza autokratski sistem pustio duboko korenje. Javnost je postajala sve nestrpljivija i sve glasnije zahtevala da vlada preduzme konkretne mere. I vlada je reagovala. Parlament je ustavnom izmenom smenio predsednika Republike. Prema istraživanju Instituta za istraživanje javnog mnjenja Publicus, 45 odsto građana smatra da je način na koji je Tamás Sulyok smenjen „u potpunosti u redu“. Njih 31 odsto smatra da postoje određene nedoumice sa stanovišta vladavine prava, ali da je i pored toga postupak prihvatljiv, dok 15 odsto ispitanika smatra da metoda ne izaziva pravne zamerke, ali im se ipak ne dopada.

Parlament je takođe odredio starosnu granicu za sudije Ustavnog suda na 70 godina. Zahvaljujući tome, neke sudije su već otišle u penziju, a neke će to učiniti na jesen. Na njihova mesta biće imenovane nove, u struci priznate i nezavisne sudije.

Najžešća rasprava vodi se oko izbora novog predsednika Republike. Péter Magyar obećao je da to neće biti partijski kadar, čak ni iz redova njegove sopstvene stranke. Biće izabrana ugledna i opštepriznata ličnost koja će biti sposobna da obezbedi jedinstvo nacije. Kandidate mogu predlagati i organizacije i pojedinci. O svakom kandidatu vodiće se javna rasprava pre nego što parlament izabere jednog od njih. Posle prvih neuspelih pokušaja proces kandidovanja je u toku, a među predloženima ima više ličnosti koje ispunjavaju navedene kriterijume. Ko će postati novi predsednik Republike pokazaće u kom pravcu će se odvijati obnova vladavine prava u Mađarskoj.

(Lupiga.com, foto: NDNV)