Dogodilo se i to – aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave Snežana Paunović komotno je izjavila sledeće: „Da sam bila Slobodan Milošević, etnički bih očistila Kosovo 1998. godine“. Kada je fekalija pogodila ventilator, „vadila“ se još nespretnije – da je „trebalo“ da kaže „deportacija“ umesto „etničko čišćenje“. I to da bi izbegla da je „razapinju“, a ne jerbo je nešto pogrešila ili krivo smatrala.

Uzgred, deportacija jeste mnogo precizniji termin od etničkog čišćenja i predstavlja krivično delo Zločini protiv čovečnosti, i po međunarodnom pravu i po ovdašnjem Krivičnom zakoniku (član 371), za koje je propisana visoka zatvorska kazna. Uz to, ministarka ne kapira da kosovski Albanci nemaju drugu „matičnu“ zemlju u koju ih valja „vraćati“ od njihove rođene, zlo i naopako. Isto kao ni vojvođanski Mađari ili Slovaci sa poslovičnim radikalskim „sendvičima“ za put. A da stvari budu još jezivije pobrinula se voditeljka Jovana Jeremić koja, u ružičastom „Novom jutru“ 17. jula, poručuje sledeće: „Ona je žena samo iznela svoj stav, svoje mišljenje, i iznela je mišljenje devedeset posto ljudi koji žive u Srbiji. I njoj se sad sudi za ono što je rekla javno, i što je rekla glasno, a misle mnogi drugi, a ne smeju to da kažu javno. Hajde da ne budemo dvostruki moralisti?“. I ko onda laprda o „genocidnom narodu“, stotinu mu etničkih pogroma?

I sad, osim nostalgičnog lamenta glede etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, glavni logičko-istorijski problem sa ovom izjavom Paunović je sledeći. Ona je tvrdila da, „zbog naših nedostataka i naše gluposti“, Slobodan Milošević nije „etnički očistio“ Kosovo. Međutim, Slobodan Milošević i njegovi zločinci, i te kako jesu pokušali upravo to – da etnički očiste Kosovo od Albanaca. Zbog toga su i nama padale NATO bombe po glavama i zbog toga se, uspešno i sa hrpetinom zastrašujućih dokaza, (pre)sudilo gotovo celokupnom državnom i vojnom vrhu iz tog perioda. Nisu uspeli, a nije da nisu pokušali. I u tome je usud kolektivne amnezije na ovu temu, pa su izjave poput ministarkine uopšte moguće. Uzgred, kakva precizna formulacija onoga o čemu odavno govore aktivisti za ljudska prava i kritičari velikosrpskog nacionalizma – „Milošević je kriv zato što je ratove gubio, a ne zato što je ratove vodio“. Ministarkina izjava zato nije bila nespretna omaška, koliko nespretno priznanje pred zavetom ćutanja. Logika „Nema Albanaca – nema kosovskog problema“ je i dalje živa. Bila je to neuobičajeno otvorena, ali tačna formulacija politike koju je zvanični Beograd zaista sprovodio tokom najvećeg dela jedne decenije.

Jer, za zaboravne i sve koji se tako osećaju, nije to počelo 1998. godine. I sam zloglasni termin „etničko čišćenje“ zapravo je ovdašnji izum ili „naše gore list“ u belosvetskim vokabularima. Nastao je ranih devedesetih godina u vezi sa prvim ratnim dešavanjima na prostoru Jugoslavije i potom ušao u međunarodnu političku i pravnu upotrebu. Vodi poreklo iz jugoslovenske (JNA) vojne terminologije („čišćenje terena“ od neprijateljskih snaga), a prvi put se verovatno pojavljuje još osamdesetih, kada je nacionalistička propaganda tvrdila da kosovski Albanci stvaraju etnički homogenu teritoriju proterivanjem srpskog stanovništva. Postao je deo ovdašnjeg, a zatim i svetskog političkog rečnika tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni, upravo kao eufemizam za sistematsko ubijanje i/ili proterivanje stanovništva druge nacionalnosti sa neke teritorije. Jer, „čišćenje“ implicira i da su multietničnost i suživot nešto nečisto ili prljavo. Dakle, iz rečnika medija i političara on prelazi u zvanični vokabular Ujedinjenih nacija i organizacija za ljudska prava, a formalno pripada – ratnim zločinima. Iako je praksa „etničkog čišćenja“ stara koliko i civilizacija, sama reč ili sintagma vodi poreklo odavde, poput „šljivovice“ i „vampira“.

Ne zaboravimo i da je nezvanični ideolog srpskog nacionalizma, Dobrica Ćosić, devedesetih godina aktivno zagovarao politiku i koncept „humanog preseljenja“. U sam osvit ratova, u julu 1991, Ćosić je u intervjuu Politici izjavio „Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali i to je bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju“. O tome je govorio je i u pregovorima sa Franjom Tuđmanom u Ženevi (1992), kada ova zlomisao i počinje da se naziva „humanim preseljenjem“. Dakle, „dobrovoljnom“ selidbom stanovištva u krajeve gde čine etničku većinu, identično kao i zamisao aktuelne ministarke. Iako predstavljen kao „humana“ alternativa nasilju i ratu, u pitanju je još jedan cinični eufemizam i intelektualno opravdanje za prisilno raseljavanje ili – etničko čišćenje. Svako masovno preseljenje je već nehumano i protiv čovečnosti. Najzad, znamo kako je to bilo i izgledalo, pa i otvoreno najavljivano, rečima tada potpredsednika Vlade Vojislava Šešelja: „Ako dođe do bombardovanja NATO, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti“ (27. februar 1999.). Šta su onda tačno Milošević, Ćosić i Šešelj „pogrešili“, a ministarka bi to drugačije?

Jer, smišljeno – rečeno – učinjeno. Albanci su sakupljani iz svojih kuća i naselja, te silom ili pretnjama upućivani ka granici. Uz pljačkanje, oduzimani su im lični dokumenti i registarske tablice, da bi se onemogućio povratak. Ratni zločini širom Kosova služili su i da bi se celokupno stanovništvo zaplašilo i nateralo na bekstvo. Hiljade albanskih sela je delimično ili potpuno uništeno granatiranjem ili spaljivanjem. Zločini su prikrivani uklanjanjem tela i njihovim prevoženjem do lokacija u Srbiji, gde su sahranjivani u masovne grobnice ili potapani u jezera. Rezultat? Više od 800.000 proteranih Albanaca sa Kosova, i više od 10.000 ubijenih u akcijama vojske, policije i paravojnih formacija. Malo li je? Nedovoljno? Nedovršeno? Prema izveštajima Human Rights Watch („Po naređenju: Ratni zločini na Kosovu“), te brojnim presudama Haškog suda (Ojdanić, Pavković, Lukić, Šainović, Đorđević, Lazarević), sprovođene su koordinisane operacije nasilja nad albanskim stanovništvom, sa namerom da ga proteraju sa Kosova i tako održe kontrolu Beograda nad pokrajinom. Ministarka je izrekla „malu tajnu među prijateljima“ – program deportacije je postojao i bio aktivno sprovođen, pa i vozovima Jugoslovenske železnice. Postoje fotografije, postoje izjave svedoka, postoje ostaci tela u Batajnici, predgrađu Beograda, postoji sve. Pa hajde da se onda ne foliramo već jednom? Dok smo, pod sirenama za vazdušnu opasnost u Beogradu, Novom Sadu i Nišu bivali po podrumima i atomskim skloništima, znali smo ili bar sumnjali da se pod maglom rata „nešto“ (strašnije) dešava prema Albancima na Kosovu. Neko se užasavao, neko je navijao, ali se znalo.

I jeste, u pitanju je bila (re)akcija vlasti na oružanu pobunu kosovskih Albanaca organizovanih u „Oslobodilačku vojsku Kosova“ 1998. godine. Međutim, potonji nebrojeni zločini prema civilima i, na koncu, program deportacije čitavog stanovništva ne mogu biti opravdani ni „borbom protiv terorizma“, pravom, niti moralom. A nostalgično ili naknadnom mudrošću prizivati njihovu reprizu je sablasno i smrzava krv u žilama svakoj osobi dobrih namera. Deo javnosti je zato ispravno zatražio smenu, i gotovo zanemeo zbog monstruozne izjave jedne ministarke Vlade Srbije o hipotetičkom „humanom preseljenju“ ili retroaktivnom „etničkom čišćenju 2.0“. Ali, javnost još uvek ćuti pred onim stvarnim etničkim čišćenjem 1.0, i u tome je ceo kunst. Ono se dogodilo, a nije smelo, i nije valjalo. Najzad, upravo je ta odurna politika sistematskog nasilja i progona bila dovela do odlaska ogromnog broja nevinih Srba sa Kosova u strahu od odmazde nakon 1999. A jednako su neoprostivi i trenutni pritisci kosovskih vlasti na preostale kosovske Srbe, takođe u pravcu etničkog čišćenja. I zato se snovi o etnički čistoj Srbiji kao „konačnom rešenju“ naših kosovskih problema moraju zaustaviti već jednom. Isto važi i za sve druge „nečiste“ balkanske državice. U suprotnom, ovde sreće neće biti.

(Danas, foto: Autonomija)