U knjizi “Povratak u Reims” Didije Eribon, između ostalog, piše i o tome kako više nema političke snage u koju bi radnici i niži slojevi mogu da se pouzdaju. Tradicionalni birači levice iz radničkih slojeva, poglavito Komunističke partije, vremenom su postali glasači familije Le Pen i drugih stranaka ekstremne desnice. O tome Eribon piše upečatljivo i ubedljivo, i to mahom na primeru svoje sopstvene porodice i radničkog okruženja iz kog je potekao.

Šta se desilo? Ukratko: “Ljevičarske su stranke i njihovi stranački i državni intelektualci počeli misliti i govoriti jezikom onih na vlasti, a ne više jezikom potčinjenih, izražavati se u ime vlastodržaca (i zajedno s njima), a ne više u ime onih kojima se vlada (i zajedno s njima); svijet su, dakle promatrali iz točke gledišta vladajućih, prezrivo (i s velikim diskurzivnim nasiljem, koje jasno osjećaju oni nad kojima je to nasilje izvršeno) odbacivši gledište onih kojima se vlada”.

Potlačeni u vakuumu

Došlo je do čudnovatog preokreta koji se mogao naslutiti i iz iskustva samog Eribona. U Reimsu je bio zlostavljan i diskriminisan jer je bio homoseksualac. Kada je najzad otišao na studije u Pariz, u levičarskoj univerzitetskoj sredini njegov seksualni identitet bio je prihvaćen. Međutim, morao je da krije svoje radničko poreklo, da se krišom viđa sa rođacima, klasna barijera je bila čvrsta i stamena.

Eribon piše o svom dedi, komunisti koji je glasno “snivao o nadolazećoj revoluciji”: “Po preseljenju u Pariz stekao sam naviku prilično redovito ručati s njim i bakom. Ponekad bi moji roditelji došli iz Reimsa kako bi nam se pridružili, katkad bi poveli moja dva mlađa brata. No, smrtno sam se plašio da bi ljudi koje sam poznavao ili, kasnije, oni s kojima sam radio, mogli saznati gdje oni žive. Bio sam i više nego diskretan po tom pitanju, a kad su mi postavljali pitanja, izbjegao bih određen odgovor ili bih lagao”.

Radničku klasu izdale su levičarske stranke, nakon toga se našla na pustopoljini, na brisanom prostoru, bez oslonca, a desničari to umeju da iskoriste. Eribon postavlja niz gorkih logičnih pitanja: “Tko sada zauzima ulogu koju je igrala ‘Partija’? Kome se eksploatirani i siromašni danas mogu okrenuti da bi dobili osjećaj da imaju podršku i da su njihovi stavovi artikulirani? Kome se mogu obratiti, na koga se mogu osloniti u pokušaju da zadobiju neku političku egzistenciju i kulturni identitet? Da se osjete ponosnima na same sebe jer su legitimni i jer ih legitimira neka moćna instanca? Ili sasvim jednostavno: tko vodi računa o tome tko su, od čega žive, o čemu misle i što žele?”

Svemirski brod za Indiju

Da, kao da nema političke snage koja bi artikulisala glasove potlačenih, koja bi im pomogla da dobiju političku egzistenciju i kulturni identitet, legitimitet, osećanje ponosa i dostojanstva. Kao da nema ni jezika koji bi izražavao iskustvo potčinjenih, koji bi im pomogao da se izraze, politički artikulišu i menjaju svoj položaj i odnose moći u društvu. Srećom, tu je Woke pokret koji se upravo time bavi – pitanjima neravnopravnosti i diskriminacije, rasne, rodne, društvene i svake druge. A i posebnu pažnju pridaju jeziku, ispravnom pojmovlju, izuzetno su osetljivi na jezičke finese, pogotovo na zamenice, mada ne zapostavljaju ni imenice, glagole i prideve, a doći će valjda red i na predloge, veznike i rečce ili partikule.

Pokret je suviše kompleksan da bi se obuhvatio jednim tekstom, pa je možda najbolje kroz jedan tipičan primer videti o čemu se radi. U januaru 2019. godine dizajnerka pletiva Karen Templer objavila je blog o svom predstojećem putu u Indiju. Pisala je o tome kako do pre par godina muž i ona nisu nikada ni putovali u inostranstvo, jedino što su mogli da priušte bio je put iz Nešvila do San Franciska da vide porodicu. Potom su se preselili bliže svojim porodicama, pa su najzad otišli u Pariz. I sada joj se ukazala prilika da otputuje u Indiju, pa je Karen podelila svoje oduševljenje pišući kako želi da poseti Indiju otkad zna za sebe, jer ima celoživotnu opsesiju književnošću i istorijom ove zemlje: “Fotografije Indije me ispunjavaju čežnjom kao nijedno drugo mesto”. Kada je bila devojčica, jedna njena drugarica je bila Indijka, pa joj je njena porodica ponudila da im se pridruži kad budu išli u zavičaj. “Za tinejdžerku iz predgrađa sa srednjeg zapada sa teškim anksioznim poremećajem, to je bilo kao da mi ponude mesto na letu na Mars. (…) Ako mogu da odem u Indiju, mogu sve – prilično sam sigurna”, piše Templer.

Na prvi pogled, ništa nije problematično, jedan običan blog žene koja se bavi pletivom i raduje se putu u Indiju, koji joj je čitavog života izgledao kao nemoguća misija, blog objavljen u okviru zajednice pletilja i pletača, i ljudi koji se bave proizvodnjom vunice za pletenje. Međutim, vazda budni čuvari socijalne i svake druge pravde odmah su prepoznali problem, pa su se silovito okomili na Templer.

U strahu od razuzdane gomile

Jedan čitalac je zamolio Karen da ponovo pročita šta je napisala i da razmisli o tome kako “njene reči doprinose kolonijalnom/imperijalističkom načinu razmišljanja prema Indiji i drugim nezapadnim zemljama”: “Više puta upoređuješ ideju odlaska u Indiju sa idejom odlaska na drugu planetu – kako misliš da bi se osoba iz Indije osećala kada bi to čula?” Potom se rasprava proširila i na druge platforme pletačkog sveta, pa su je drugi optužili da je njena objava uznemirila njihove prijatelje koji nisu beli i koji nisu odrasli u Americi, savetovali su je da „malo više razmisli pre nego što izjednači Indiju sa Marsom“, izražavali su prezir prema njenoj “maksimalnoj belini”, govorili su da joj svet ne duguje strpljivo objašnjavanje i edukaciju, a upozoravali su i svoje bele prijatelje da ako ćute i ne govore protiv rasizma, biće smatrani delom problema.

Čak i neki čitaoci koji su je isprva podržali, predomislili su se pod pritiskom kritičara koji su Templer optužili za rasizam, govoreći kako se stide što nisu razmotrili uvredljivi karakter posta i njegov uticaj “na sve nas koji nismo belci”. Templer je pokušavala da strpljivo odgovori na kritike, napisala je kako je od nekoliko indijskih prijatelja i čitalaca dobila samo pozitivne i ohrabrujuće reakcije, ali će ih dodatno pitati da li ih je nešto uvredilo. Kritičare to nije zadovoljilo, Karenina reakcija opet nije bila po propisanim woke standardima, pa su joj odbrusili da bi joj bilo bolje da malo razmisli o tome kako njeno izjednačavanje Indije sa vanzemaljskim svetom pojačava “’other’ mindset” koji je u srži imperijalizma i kolonijalizma, umesto što traži od svojih indijskih prijatelja da obavljaju više emocionalnog rada za nju i da ublaže njene belačke suze. Uopšte, posmatranje Indije kao “drugosti”, kao nečega radikalno drugačijeg nije prihvatljivo, pogotovo iz pozicije bele žene koja je, samim tim, kolonizatorka.

Kad je videla da je đavo odneo šalu, Karen Templer je napisala novi blog pod nazivom “Reči su važne” u kojem je rekla da je uvredila i povredila mnoge ljude, izvinila se za svoj neosetljivi post, rekla da je provela nedelju dana pažljivo slušajući, učeći i razmišljajući o svim stvarima koje može da uradi da bi bila inkluzivnija i da bi što više podržavala ljude druge boje kože. Kritičare je to uglavnom zadovoljilo, preporučivali su joj literaturu koju treba da čita kako bi još više naučila i oslobodila se svojih predrasuda, pa je Karen na kraju uspela da se vrati u zajednicu pletilja i da nastavi sa svojim poslom.

Nema šale sa svetim rečima

Nisu svi članovi naizgled bezazlene zajednice pletilja mirno posmatrali kampanju protiv Karen Templer, neke je lov na veštice iznervirao. Marija Tusken, koja se bavi farbanjem prediva i živi u okolini Sijetla, objavila je video u kom se usprotivila orkestriranim napadima na Karen Templer, rekla je da je zajednica bila neprijateljski nastrojena, da su ljudi napadani, da im je prećeno, da su zlostavljali mala preduzeća, poput njenog, ili malo veća sa nekoliko zaposlenih, ali i dalje veoma mala, dakle obične radnike – i sve to u ime socijalne pravde. Još su sav taj mobing licemerno nazivali razgovorom, a radi se o trolovanju i maltretiranju, u kojima nema mesta za diskusiju.

Naravno, sada se pravednički bes usmerio na nju, optuživali su je da je rasista i beli suprematista, da je njen video tipičan primer “belačke fragilnosti” i tome slično. Potom su se pravednici lepo organizovali da bi Tusken uništili posao i ostavili je bez hleba, pozivajući ljude da je bojkotuju, da ne kupuju njeno predivo, cela zajednica se okrenula protiv nje, pa je izgubila na hiljade pratilaca i kupaca. To je, naravno, bio šok za nju, jer se prvi put srela sa organizovanom kampanjom mržnje protiv sebe. Trebalo joj je vremena da se oporavi, pa je onda početkom 2020. uzvratila udarac, služeći se ironijom i humorom.

Tusken je lansirala novu liniju vunice u raznim bojama, sa nazivima preuzetim iz woke jezika: “Gaslajtovanje”, “Signaliziranje vrline”, “Mikroagresija”, “Pogrešno mišljenje”, “Eho komora”, “Othering”, “Em-ocean-al Labor” i slično. Naravno, tek to je izazvalo bes pravednika. Nema šale sa našim rečima, sa rečima koje smo smislili u najplemenitijoj nameri da zaštitimo marginalizovane zajednice, umukni, pletiljo. Ništa čudno, nekad su ljude progonili i za manje, čak i zbog jednog slova u rečima omousios i omiusios. Nema sprdnje, parodije i ruganja sa svetim rečima. Mediji nisu dalje pratili ovu priču, ali je, koliko vidim, Marijina firma Tuskenknits već godinama zatvorena. To je još jedna pobeda ratnika socijalne pravde protiv diskriminacije. Takve su te revolucije, stalno traže neke žrtve, uglavnom među ljudima iz nižih klasa.

Važno je ne učestvovati

Da bi se našao na meti pravedničke rulje nije neophodno da joj se usprotiviš ili, daleko bilo, rugaš. Dovoljno je i da ćutiš. Ćutanje je takođe zločin. To je na svojoj koži iskusila Kejt Dejvis koja je u 36-oj godini života imala moždani udar, pa je bila prinuđena da prestane da radi kao profesorka književnosti. Pokrenula je malu firmu za proizvodnju prediva i postala aktivistkinja za prava osoba sa invaliditetom. Kad je krenula kampanja za progon takozvanih rasista u pletačkoj zajednici, kad se to proširilo na silne specijalističke portale i mesta okupljanja pletilja, Dejvis se nije oglašavala, pa su je zbog toga prozvali. Kad se oglasila, bilo je još gore.

Napisala je da prave promene i pravu akciju može najbolje sprovesti van balona društvenih medija – promovisanjem i pojačavanjem glasova BIPoC (crnaca, starosedelaca i ljudi druge boje kože), tako što će unaprediti projekte koji su eksplicitno antirasistički i inkluzivni. Njena politička odluka je da pažljivo sluša marginalizovane glasove umesto da viče, kao i da ne učestvuje u aktima sramoćenja i zastrašivanja.

Tad je krenula i kampanja protiv Dejvis, njene reči su demonstracije prava na rasnu nelagodnost i rasnu aroganciju, optužili su je za “privilegovanost belaca”, pozvali su je da se zapita na koje načine poseduje moć, kako je sve bila saučesnica u toj strukturi moći, kako njene akcije, neaktivnost i privilegije odražavaju sistemski rasizam i sve u tom stilu. Nije Dejvis ranjiva, ona je na poziciji moći. Džaba što je Dejvis invalid, džaba što je zapravo protiv rasizma, zalaže se za inkluziju, pošto je bela, heteroseksualna i posao joj ide dobro – to je čini legitimnom metom. I ona je bila izložena bojkotu, odbijali su da kupuju njene knjige, bila je primorana da otkazuje gostovanja na festivalima pletenja. Na sreću, uspela je da pretekne hajku, pa njena mala firma sa ukupno šestoro zaposlenih, uključujći i nju, radi i danas.

Pesme su ono što se ne sme

Nije se tu sve završilo, kad lavina krene, teško ju je zaustaviti. Sastavljani su spiskovi proizvođača prediva i radnji za prodaju vunice koji, po mišljenju ratnika socijalne pravde, ne zadovoljavaju visoke standarde inkluzivnosti. Tu su se našle bele feministkinje koje ne mare za intersekcionalni feminizam, ljudi slepi za boju kože, feministkinje koje ne govore o beloj nadmoći itd. Jedan pletač, Nejtan Tejlor, nastradao je zbog šaljive pesmice koju je objavio na društvenim mrežama, pokušavajući da smiri raspaljene strasti, igrajući se rečima i praveći neologizme: “With genuine SOLEM-KNITTY / I beg you, stop the / Enmity / Don’t use the word / DIVERSKNITTY, / To mask your / ANIMOS-KNITTY / Stop bullying / FEROC-KNITTY / And insta- / ANONYM-KNITTY / And self-imposed / IMPU-KNITTY / Is breaking our COMMU-KNITTY”.

Uz pesmu je napisao i objavu, rekavši kako je raznolikost lepa i neophodna stvar i treba se boriti za nju, ali da u celoj priči ima mnogo otrova, a to su ljudi koji se samoproglašavaju arbitrima cele diskusije o raznolikosti, odlučuju ko je podoban, a čiji ugled i sredstva za život imaju pravo da unište. Krajnje neoprezan potez, to bi bilo kao da Savonaroli govoriš posprdno o spaljivanju paganskih knjiga i nemoralne poezije, humor je prestup po sebi. Naravno, usledio je talas difamacija, uvreda, optužbi da njegove reči samo štite belačku krhkost, kontrolu tona i belačku tišinu, da to podseća na retoriku belih suprematista, da je njegovo govor privilegija moći jer mu nije sistematski degradirana ličnost celog života…

Na poslednju optužbu Tejlor je odgovorio da dobro zna kako je biti sistematski degradiran celog veka, pošto je gej i HIV pozitivan, ali ni to nije pomoglo. Spaljivanje veštica se nastavilo, Tejlor je beli suprematista, apologeta nacizma… Na kraju je Tejlor doživeo nervni slom i završio u bolnici. Ni to nije sprečilo pravednike da nastave sa sramoćenjem, optužbama, maltretiranjem u virtuelnom svetu. A napadali su ga i u realnom svetu, nakon što je izašao sa lečenja, na nekom festivalu pletenja, znajući da je bolestan.

Takvi napadi su takođe naišli na dobar prijem kod pravednika: “Sistemski rasizam nije pozitivan, prijatan, lep, dobar, udoban. Zašto bi iskustvo njegove demontaže bilo takvo?“ Pogotovo kad se boriš protiv ljudi koji nisu rasisti, onda su sva sredstva dozvoljena. A još ako uživaš u blaćenje, sramoćenju, pretnjama, pravedničkom gnevu, mržnji, ozlojeđenosti – sreći nikad kraja. Kao što smo videli, stih Vujice Rešina Tucića “Pesme su ono što se ne sme” i dalje je živa istina, čak i među pletiljama i pletačima.

Sami sebe zaplićemo

Celo ovo masovno ludilo deluje kao neki mojtipajtonovski skeč i bilo bi samo beskrajno komično da ne stradaju nedužni ljudi. Teško je ozbiljno pisati o ovakvim ludorijama, jer se celo ovo zamešateljstvo odvijalo – da se podsetimo – među ljudima koji se bave pletenjem, profesionalno ili kao hobi. Nadrealno. Ciljevi i proklamovane vrednosti Woke pokreta zvuče vrlo plemenito – borba protiv rasizma, diskriminacije, borba za socijalnu pravdu i jednakost svih ljudi. Ali, kad pogledamo u šta se to izrodilo, postaje jasno da tu nešto duboko nije u redu, da je čitava stvar poprilično folirantska.

Donekle razumem akademce sa najskupljih univerziteta na svetu, razne pripadnike viših klasa u najbogatijem delu planete koji vole da se osećaju kao pravednici, da misle lepo o sebi, pa se igraju angažovanosti i borbe za potlačene. Doduše, u potlačene ne spada ubedljivo najbrojnija grupa eksploatisanih, radnička klasa, ali njom se ionako više niko ne bavi, pa što bi se to očekivalo od onih koji sebe, iz samo njima znanih razloga, doživljavaju kao progresivnu levicu. Ali kad ta zanimacija privilegovanih dođe među radnike, kad se jedan poprilično uvrnut okvir posmatranja sveta proširi na razne društvene grupe, pa kad zbog toga stradaju obični ljudi koji vode male poslove ili samo nekako nastoje da prežive – onda je đavo odneo šalu.

Ako se takav svetonazor predstavlja kao jedina prava alternativa desnici, trampizmu, MAGA pokretu, nacionalizmu, šovinizmu, verskom fundamentalizmu, raznim ekstremnim desničarima i fašistima – onda nije ni čudo što potonji trijumfuju. Iz navedenog primera, ali i iz mnogih sličnih može se videti da tu baš i nema progresivnih, liberalnih, levih, oslobađajućih ideja. Pojedinac je apsolutno određen bojom kože, seksualnim opredeljenjem, poreklom i postoji samo kao pripadnik plemena. Tribalizam, kolektivizam, insistiranje na zajedničkim identitetima, poništavanje svakog univerzalizma, antiindividualizam, autoritarnost, ali i potpuno odsustvo solidarnosti za svakog ko “nije naš” – to su poprilično desničarski, konzervativni pogledi na svet.

Teror vrline

A ništa drugačije nije ni sa sveobuhvatnim resantimanom, ogorčenošću i ozlojeđenošću, sa beskrajnim žrtvingom, sa insistiranjem na sopstvenoj ulozi žrtve kao povlašćenom društvenom statusu, sa sistematskim negovanjem uvređenosti, pizme, kivnosti i zlopamćenja. Takvo osećanje sveta dobro znamo, u njemu smo odrasli, iz njega su se izrodila sva ova zla koja traju već četiri decenije. Onda ne čudi što su i samozvani borci za socijalnu pravdu neobično skloni lovu na veštice, kolektivnim hajkama na svakog ko se usprotivi, spaljivanjem nepodobnih na lomači, zakonu linča, presuđivanju bez suda i srodnim delatnostima kakve obično praktikuju konzervativci, rasisti, klerikalci i ostali mračnjaci.

Mogu oni sebi da utvaraju šta god im padne na pamet, izdaje ih jezik, stil, senzibilitet. Dovoljno je pogledati te silne komentare pravednika na društvenim mrežama, tu okrutnost sa kojom se okomljuju na ljude, pogotovo kad namirišu krv, taj užitak od nanošenja patnje drugome, pod raznim izgovorima – pa da postane očigledno s kim imamo posla. Nije to ništa novo – jedna grupa proglasi sebe za pravednu, bezgrešnu, za jedinog posednika istine, pa onda sa te nepostojeće pozicije zlostavlja sve druge. Sve to liči na progone jeretika koje su vršili pravoverni, na staljinističke čistke, na spaljivanje veštica, na nacionalističke hajke na izdajnike i odrode, na uobičajeni teror vrline. Proklamovani ideali su nebitni, nikad niko nije progonio ljude u ime zla, zločina, đavola, već uvek u ime boga, dobra, više svrhe, smisla, budućnosti ili nekog sličnog idola.

U mračnom dobu poput našeg, kad desnica i fašizam divljaju diljem sveta, neophodna je nova velika antidesničarska i antifašistička koalicija. Takav savez je teško praviti sa onima koji uspevaju da unesu razdor, mržnju, ostrakizam i staro dobro spaljivanje veštica čak i u jednu zajednicu koja bi po svemu trebalo da bude miroljubiva, bezazlena i nezlobiva. A nije lako ni sarađivati s nečim što zvuči, izgleda i ponaša se kao parodija progresivne politike, samo što to nije smešno onima koji se nađu u njihovom “toplom zecu”. Ako ovako izgleda probuđenost, ne bih voleo da saznam kako izgleda noćna mora.

(Tačno.net, foto: Autonomija)