Kako je tačno propao Viktor Orban i šta možemo da naučimo od ovog izvanrednog kraha? Orbanizam je vešto spajao retoriku o odbrani i zaštiti mađarskog naroda sa obećanjem ekonomskog prosperiteta. Tek kada je građanima (posebno radnicima) prestao da ispostavlja dobre ekonomske rezultate, njegove nacionalističke poruke o suverenoj državi, naciji i tradiciji više nisu bile dovoljne da ga spasu. Isto kao što ni nacionalno-identitetska trabunjanja Studentskog pokreta ne mogu biti dovoljna za izbornu pobedu u Srbiji.

Naime, mnoge analize Orbanove vladavine fokusiraju se (jedino) na njegov autoritarni način održavanja na vlasti. Izmenio je mađarski Ustav u svoju korist, Ustavni sud je popunio politički lojalnim kadrovima, a uticaj njegove stranke Fides na medije i obrazovni sistem predstavljao je važno sredstvo oblikovanja javnog mnjenja. Ipak, činjenica je da se Orban oslanjao i na jednu široku, organsku vrstu podrške koja se u međuvremenu iscrpela ili istopila. Iako je izlaznost birača naglo porasla, izborna baza Fidesa se smanjila sa 3,1 na 2,4 miliona birača (20 odsto). Šta se dogodilo?

Orbanova ekonomska politika („Orbanomika“) obećavala je „društvo zasnovano na radu“, odnosno ekonomiju utemeljenu na otvaranju novih radnih mesta. Dakle, „rad, rad i samo rad“ neoliberalština umesto radnih prava i socijalnih davanja. Na svojim poslednjim predizbornim skupovima isticao je da je od povratka na vlast 2010. godine broj zaposlenih porastao za više od milion duša (prema zvaničnim podacima, rast je bio oko 750.000). I uoči izbora 2022. (koje dobija) zabeležen je napredak na ovom planu. Ali, zatim je usledio ozbiljan zastoj usled pandemije kovida 19 i ruske invazije na Ukrajinu. Uprkos tlapnjama o „suverenizmu“, mađarski plan zapošljavanja ostao je duboko zavistan od direktnih stranih investicija, od nemačkih proizvođača automobila do kineskih fabrika baterija za električna vozila. Vladina politika nije bila usmerena na jačanje radničkih prava, naprotiv, već na stvaranje niskoplaćene radne snage privlačne privatnim, multinacionalnim investitorima. Zvuči poznato? A takav model je ranjiv na globalne potrese, od pritisaka Evropske unije (pa i Trampa) da se smanji zavisnost od ruskog gasa, do novijih ratnobornih poteza Amerike i Izraela.

Makroekonomski pokazatelji nisu jedini ključ za razumevanje Orbanovog poraza, ali se oni ne smeju zanemariti. Peter Mađar, pobednik potekao upravo iz Orbanovog Fidesa, pomogao je da se razotkrije jedan od najvećih skandala te stranke – državno prikrivanje seksualnog zlostavljanja dece. Ova činjenica je pokazala da se takođe urušio i onaj moralni autoritet Orbana i njegove partije. Padom novosadske nadstrešnice, nešto slično se dogodilo i u našoj Republici. Pa ipak, desničar i nacionalista Orban gradualno je izgradio široku ili famoznu „keč-ol“ podršku koja je obuhvatala i srednje i radničke slojeve (pa čak i značajan deo glasova etničkih manjina). Kunst je u tome da je na kraju iscrpeo poverenje tih ili svojih pristalica. A može li Studentski pokret da zahvati u naprednjačko biračko telo, uprkos zaglušujućoj propagandi, pa i (sitnim ili krupnim) beneficijama kupljenih?

Za Orbanove fanove na međunarodnoj sceni, ekonomski rezultati bili su manje važni od narativa koji ih je pratio. Njegove žestoke osude „globalista“ i tvrdnje da brani nekakav „suverenizam“ pružale su zgodnu herojsku priču. Bio je to „sudar civilizacija“ u kojem se Zapad i njegove tradicije nalaze pod napadom levoliberalne „vouk“ ideologije. I bila je to muzika za uši raznih Trampova i Putina – Orban se predstavljao kao David sproću globalističkog Golijata, odnosno babaroga poput Džordža Soroša, kulturnog marksizma, pa i samog finansijskog kapitala. Kao farsu, vodio je novu antikomunističku revoluciju iz 1989, nudeći i drugim desničarima mesto u toj borbi. A da li je Mađarska zaista bila konzervativna utopija? Mnoge poklonike orbanizma lako su impresionirali bilbordi koji promovišu veru, naciju, porodicu i rađanje dece. Međutim, (korupcionaški) građevinski bum i rast zaposlenosti više su doprineli Orbanovoj popularnosti nego napumpani patriotizam. „U pitanju je ekonomija, glupani“.

Uoči poslednjih izbora, činilo se da je svojevrsni kulturni rat jedino što je Orbanu preostalo. Ali, patriotizam se ne sipa u perkelt. Pitanja poput lošeg stanja javnog zdravstvenog sistema i preokreta ekonomskih trendova (kojima se Orban ranije hvalio) postala su nebitna za mađarskog čvrstorukaša i autokratu. Pokušaji da se Peter Mađar demonizuje kao oruđe mrskog Brisela i Zelenskog – kao „ustaša“, takoreći – možda su učvrstili najlojalnije fidesovce, ali su delovali prilično udaljeno od problema koji su zaista motivisali većinu birača. Šta to znači za Studentski pokret u Srbiji? Uspeh Petera Mađara moguće je tumačiti kao potvrdu argumenta da se tvrda desnica može poraziti tako što će joj se suprotstaviti umerena i kompetentna alternativa koja zauzima desni centar. Tokom duge i veoma aktivne terenske kampanje (jer su zatvoreni mediji), Mađareva Tisa, kao desni centar, uspela je da u sebe uključi i levoliberalni politički prostor, a držala se po strani sukoba oko pitanja kao što je npr. zabrana Parade ponosa u Budimpešti. Mađar je takođe zauzeo čvrst antiimigracioni stav. Orbanizam je svojim biračima nudio put ka prosperitetu srednje klase, a upravo u tom duhu mnogi su se okrenuli Tisi.

Ipak, Orbanovi raniji uspesi pokazuju i granice takvog centrističkog principa. Kao i druge savremene desničarsko-populističke snage, Fides je pobeđivao onda kada je širio svoju biračku bazu obećanjem ekonomskog spasa – auto-puteva, pruga i radnih mesta. Kada je orbanizam tvrdio da podstiče zapošljavanje, ta poruka je nailazila na odjek upravo zbog neuspeha „kriznih“ vlada socijaldemokrata i njihovih centrista. Mađar nije pobedio samo zato što je delovao kompetentnije i nekorumpiranije, već i zato što je (nakon šesnaest godina) Orbanov model „ekonomije zasnovane na radu“ bio iscrpljen i istrošen do krajnjih granica. U Mađarskoj se pokazala sva korumpirana šupljina nacionalnog konzervativizma koji se dodvorava radnicima i seljacima. Pa Mađar danas pokreće skidanje oznake tajnosti sa goleme investicije železničke pruge Budimpešta-Beograd (vredne dve milijarde dolara). Istovremeno, steže se obruč oko Orbana i užeg mu kruga zbog milijardi „nestalog“ evropskog novca.

Orbanov vrtoglavi uspon i gromoglasni pad zato su lekcije iz populizma, kao i tvrde klasne analize. Uprkos mitologiji o narajcanoj slobodoljubivosti, mnogi birači u Srbiji neretko su radije odabirali hleb (od tri dinara), posao i sigurnost, pa i stranog investitora, umesto slobode mišljenja i ponašanja. I na tom je talasu Aleksandar Vučić uspešno jahao već oko 14 godina. Međutim, nakon pada nadstrešnice, dominantni narativ režima preuzimaju identitetska pitanja i manufaktura krize. „Ustaše“ iz Hrvatske, Crne Gore, kao i same Srbije, nam rade o glavi – pa deder Bogorodičin Pojas da se ogrnemo i zaštitimo od zla. Baš kao i Viktoru Orbanu, upravo mlataranje zastavama i pumpanje (lažnog) patriotizma je jedino što je režimu preostalo. Radikalština 2.0, sa sve progonom izdajnika i stranih plaćenika. Dok je najavljena istraga „mangupa u sopstvenim redovima“ („Znaš ti ko sam ja?“) usmerena jedino ka sopstvenoj bazi razočaranih i progledalih birača. Režim valja ostaviti usamljenim u valjanju u blatu nacionalizma i identitetskih pitanja, ta se priča iscrpela. I zato, izvorna i važna studentska borba protivu (potpuno raspojasane i svima očigledne) korupcije mora se transformisati u borbu za bolji život i blagostanje „običnog čoveka“. Biće i posla i puteva, ali stabilnog, transparentnog i nepartijskog. Živećemo bolje, a ne samo slobodnije, kada pljačkaškoj vlasti („plavi lopovi“?) vidimo leđa. Upravo to je narativ koji režimu treba „ukrasti“. I to bez arogantne gadljivosti ili bogorađenja sproću Evropske unije i njenih zaustavljenih fondova. Dok rušenje Vučića Kosovom, tamjanom i vaskolikim srbovanjem maši trenutak u političkom vremenu i prostoru.

(Danas)