Od kako je 2024.g na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa prijateljima iz aktivističke studentske grupe STAV vladajućoj bandi rekla „e sad je dosta, ne može tako“ – u pokušaju bande da u studentski parlament fakulteta nasiljem instalirana svoje poslušnike – studentkinja Mila Pajić spram režimskog blata i smrada koji se odmah obrušio na nju (i STAV) svetli kao kosmičko svetlo blatu i smradu nedostižno. Otud režimska mržnja i klevete prema njoj i njezinim saborcima, posebno prema njoj zbog njenog otvorenog nastupa iz kojeg zrači optimizam. Otud pogromaške kampanje, koje uostalom čekaju svaku javno ispoljenu ljudskost, hrabrost i dostojanstvo spram moloha koji je porobio Srbiju.

Iz spoljnog azila Mila Pajić je napisala to što je napisala – „Kako nas je uništio Vuk Karadžić…“. Može se reći kratka bezazlena ironija osvešćene pripadnice mlade generacije zbog ovog u čemu živimo protiv čega se ona buni, koja je – kao i pripadnici svih ovdašnjih generacija tokom poslednjih četrdesetak godina – anahrono socijalizovana u izopačenom kleronacionalističkom okruženju lišenom razuma, pa smo kao društvo spali na sadašnje grane. Mila očito nije podlegla nametanom inferiornom zloduhu lažnog patriotizma i kleronacionalizma, pa na svet gleda radoznalo otvorenim očima a ne uplašeno i misli svojom, a ne tuđom glavom. A moloh zazire od takvih glava.

Posle nacionalističke – sledstveno i klerikalne – kontrarevolucije krajem osadamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, Srbija je skliznula iz ipak solidne modernosti i civiliziranosti u pogubni anahronizam sa svim fatalnim posledicama koje decenijama osećamo na svojoj koži. Osećaju to i susedi s kojima smo nekad živeli u istoj državi. Od tada je Srbija – zaslugom svojih dominantnih elita – u agoniji, nanoseći muke i patnje i sebi, i onima oko sebe s kojima je ’90-tih ratovala iako tvrdi da do NATO intervencije ’99. nije ratovala. Za to Vuk Karadžić ne snosi nikakvu odgovornost. U vremenu u kojem je živeo za srpsku kulturu i prosvećivanje činio je koliko je mogao. U teškim uslovima tek započete obnove nacionalne države posle viševekovne osmanske vlasti, u svakovrsnoj materijalnoj i duhovnoj oskudici dovijao se kako je znao i umeo.

Ko je odgovoran za naš ovovremeni civilizacjski sunovrat ako nije Vuk, ako se to možda metaforički pita Mila Pajić? Ko nam je ugradio anahroni kod zbog kojeg smo u trećoj deceniji 21. veka dospeli dovde? Svakako nisu ni Vuk, ni drugi prosvetitelji koji su na emancipatorskom planu u nimalo lakim istorijskim prilikama mukotrpno uzdizali Srbiju i sami se uzdižući.

Odgovorni su, pre svega, oni koji su tokom poslednjih decenija na katastrofalan način tumačili i tumače ne samo Vuka (njega možda i ponajmanje), nego celokupnu srpsku istorijsku baštinu. Mitova i nacionalnog romantizma dakako nije lišen ni jedan narod, ali kad se s njima prevrši mera, kad se razobruče nacionalna megalomanija, predrasude, samoobmane i zablude jednako o sebi kao i o drugima, to je opasna patologija koja neminovno vodi u propast i poraze. To završava udaranjem glave o zid.

Dakako da za sudbinu društva i države nisu odgovorni svi tumači nacionalnog bića (kreatori nacionalne svesti koja određuje smer razvoja društva, njegovo civilizacijsko uzdizanje ili propadanje). Odgovorni su oni koji su – što zbog manjkavog obrazovanja, nedovoljne prosvećenosti, intelektualne lenjosti, oportunizma i neodgovornosti – zbog komformizma (i lagodnog parazitiranja) pristali i pristaju na oportunizam i linije manjeg otpora. Oni prosvećeni i savesni koji na to nisu pristajali i ne pristaju – a takvih je među nama bilo i ima – su marginalizovani. Ako nisu baš izopšteni iz društva, izopšteni su sa pozicija u društvu na kojima se za društvo donose ključne odluke. Tako je onemogućavano da kritička svest, razboritost i odgovornost utiču na sudbinu društva.

Za agoniju Srbije i Srba odgovorne su predmoderne dominantne elite – političke, crkvene, kulturne, ine. Poslednjih četrdesetak godina one, nacionalisti i klerikali, kroje sudbinu Srbiji (i regionu). Vađenje na grehe socijalizma, komunizma, Jugoslavije, Tita, Vatikana, Kominterne, zapadnih dušmana i boga oca, najobičnije je kleronacionalističko trućanje. Toga je kod nas na pretek. Uostalom i da je bilo tako, zar nije bilo dosta vremena da se sve što je kažu sa strane ’davilo Srbiju i srpski narod’ ispravi posle ’povratka Srbije samoj sebi’ nakon sloma socijalizma i Jugoslavije? Umesto ispravljanja zabluda i modernizacije društva i države, sumanuto se krenulo u nacionalistički i klerikalni populizam stremeći ka zaokruživanju ’etničkih i istorijskih srpskih prostora’ pa šta košta, da košta. Računica šta košta još nije izvedena ali znamo da nam izlazi na nos.

Rđave vlasti parazitiraju na kleronacionalističkoj zatrovanosti masa, ovdašnjoj bezmalo jedinoj ’ideologiji’, koja se stalno podgreva. Dobro obrazovanje i trežnjenje od zabluda još je daleko. Svedočimo ideologiziranoj parareligioznosti kao ovdašnjem skoro opštem mestu. Evo recimo danima gledamo kilometarske kolone građana po užeglom suncu, kako na skoro paganski način čekaju da celivaju kažu pojas presvete Bogorodice. U navodno sekularnom društvu škole su bezmalo pretvorene u crkvene ispostave i crkva ne skriva ambicije da preko svake mere utiče na obrazovne programe. Tetošena od svetovne vlasti (država u državi ogrezla u hedonizam, svetovna i SPC vlast su u interesnoj simbiozi) čiji čelnik pred zločincem u Kremlju koji razara Ukrajinu kleveta svoju pobunjenu mladost, da su tobože – kako se ono na ruskom kaže’ – aha, ’cvetnajna revolucija’. Sulud naum Patrijaršije i Dvora da pored postojećeg Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u okviru BU formiraju bajagi pravi patriotski univerzitet Srpske pravoslavne crkve „Sveti Savo“, e da bi se disciplinovali nepokoreni državni univerziteti. Što se zbog obimnosti i složenosti osnivanja univerziteta – o troškovima na teret građana da i ne govorimo – srećom se verovatno neće dogoditi. Ali ko zna, srljalo se ovde itekako u velike gluposti i arčile su se suludo velike pare sirotinje. Evropske vrednosti – modernizam i racionalizam – ovde su prokaženi kao evropska trulež iako se vlast, Vučić, bajagi zalaže za evropske integracije. U stvarnosti Srbiju vazalski vezuje za svetske tiranije i despotije. Hodočasti ih danima – kao ovih dana u Kini – vazalskim ponašanjem sramoteći zemlju iz koje dolazi. Na unutrašnjem planu pobunu studenata i građana koji traže demokratizaciju i dostojanstven život suzbija brutalnim policijskim, tužilačkim i sudskim nasiljem koje je stavio u službu odbrane lične vlasti. To je tek kroki opšte pogubljenosti Srbije, s kojom se pobunjeni studenti i građani kojima danonoćna propaganda nije ispran mozak, ne mire. Protiv koje se bune i traže promene. Među njima je u prvim redovima – iako u egzilu – i heroina Mila Pajić, zbog čijih se nepokolebljivih stavova i ponašanja režimu diže kosa na glavi. Pa i zbog njezinih tekstova, kojima na svoj način ukazuje na razloge naše propalosti. Dvadesettrogodišnjoj studentici koja je takoreći tek zagrizla univerzitetske studije, u tekstovima se traži dlaka u jajetu. U svojm svakodnevnicama više nego bogato uhlebljeni režimski huškači istovaruju na društvo tovare podvala i otrova. Kao skakavci pustoše zemlju.

Ma koliko klevetnici i huškači umišljaju da su moćni i nesumnjivo spremni na sve gadosti, teško da će pokolebati Milu Pajić (i njezine aktivističke prijatelje) u borbi za bolju Srbiju. Samo će ih dodatno okuražiti. A da zlotvori mogu unesrećiti ljude, mogu. Koliko li su zla naneli drugima, teško je i pretpostaviti. Uprkos svemu, spram njih je Mila nedokučivo kosmičko svetlo. A za ne samo nju, nego i za sav pristojan svet, oni su mrkli mrak i zlo. Milinu bezazlenu ironiju o Vuku Karadžiću mrak i zlo – kao i mnogo čega drugog – nisu sposobni da shvate.

(Autonomija)