Među starim građevinama koje su do danas sačuvane u Lucernu nalazi se i Zytturm, u prevodu Toranj časovnika ili, još bolje, Sahat kula. Sagrađena je u XV veku, a danas se tu može videti izložba starih javnih časovnika iz prohujalih vremena, do kojih se dolazi uskim drvenim stepenicama. Časovnik na lucernskoj Sahat kuli i dalje radi, njegovo zvono gromoglasno izbija svakog punog sata, ali na pomalo specifičan način, jer za njega važi Erstschlagsrecht, u prevodu privilegija prvog udarca ili, još bolje, pravo prvog otkucaja. Naime, on otkucava jedan minut pre svih drugih časovnika.

Sat na Sahat kuli pravo prvog otkucaja nasledio je od prvog javnog časovnika u Lucernu koji je krajem XIV veka izradio bazelski majstor Hajnrih Halder. Skupština Grada, odnosno Republike Lucern davne 1385. godine dodelila je ovom satu pravo prvog otkucaja, tačnije da se njegovo zvono oglašava minut pre svih zvona na crkvama i katedralama. Simbolička poruka koju su ondašnje vlasti poslale papi, biskupima i svekolikoj crkvi bila je jasna: od sada smo mi gospodari vremena, a ne vi. Mi ćemo sami uređivati sveukupnost svojih egzistencija, uključujući i samo vreme, a vas nećemo pitati za dozvolu, vaše je prošlo. A onaj ko gospodari vremenom, gospodari i životom, teritorijom, postojanjem, zakonima i uređenjem republike i grada.

Vizantijska simfonija

Tako su u dalekoj Švajcarskoj izgledali počeci sekularizma, mučnog odvajanja države od crkve, od svemoćne organizacije koja je Evropljanima vekovima uređivala i svetovni i duhovni život, držeći pastvu u pokornosti, progoneći misleće ljude i spaljujući jeretike. Kad skrenemo pogled sa lucernske Sahat kule prema jugoistoku, u pravcu naših zemalja, vidimo čudnovatu pojavu: vreme kao da je stalo, i dalje se meri po vizantijskom kalendaru. Crkva ne da nije odvojena od države, već igra ključnu ulogu u formiranju vlada, izboru premijera i ministara, a uticaj patrijarha, mitropolita i vladika na političke procese je krucijalan.

Umesto sekularnog, građanskog uređenja, kao dominantan model nudi nam se vizantijska doktrina o simfoniji države i crkve. Crkveni glavari čak i ne kriju koji im je model uređenja najbliži srcu, oni se nimalo ne obaziru na činjenicu da žive u XXI veku, što se njih tiče – vreme je prestalo da teče pre pet-šest stoleća. Tako je još patrijarh Pavle u jednom intervjuu iz 2002. godine lepo objasnio, vizantijski, da ga ceo svet razume: „Smatramo da je najbolji odnos između države i Crkve onaj koji je već bivao i pre, to je simfonija – saglasnost između države, odnosno društva i Crkve”. Njegove reči skoro doslovce ponovio je bivši patrijarh Irinej nakon jednog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, u decembru 2019. godine: „U našoj istoriji bilo je najbolje vreme kada je vladala simfonija između države i crkve”.

Aktuelni patrijarh Porfirije Perić čas priča jedno, čas drugo, rukovodeći se stihom „Neman ima stotinu lica“ svog omiljenog pesnika Džonija Štulića. Jednom prilikom propoveda kako država i crkva treba da budu odeljene, ali da blisko sarađuju, a već sledećeg trenutka besedi o njihovoj simbiozi. U toj igri prevrtljivosti Porfirije je otišao dalje od svojih prethodnika, svirajući simfoniju na sav glas: “Pristup je takav da između crkve i države postoji međusobno prožimanje, i ne treba zaboraviti činjenicu da je prvi kralj bio jedan brat, a prvi arhiepiskop autokefalne crkve je drugi brat. To je kod koji je utisnut u srpski narod”. Ni manje ni više nego kod utisnut u srpski narod, kao nekakav paramistični duhovni DNK, neotuđivi temelj identiteta, žig i danga klerikalizma, bratstvo crkve i države uzdignuto do nivoa metafizičkog pojma.

Oružje za stvaranje Srpskog sveta

Država prihvata ispruženu svetosavsku ruku i čvrsto je steže, takoreći bratski, na zadovoljstvo obe strane, poglavito crkvenog budžeta. Nakon što je pre nekoliko godina dobio Orden “Prepodobni Prohor Pčinjski” od vladike Pahomija, Aleksandar Vučić je potvrdio simfonijsku ideju, rekavši kako mu se čini da „kada zajedno rastu srpska država i srpska crkva, tada je najbolje i našim građanima“. Postoji samo jedna srpska crkva, ostale verske zajednice očigledno nisu srpske, nego gosti koje smo privremeno pustili da se ovde baškare, toliko o verskoj ravnopravnosti.

Ni drugim političarima nije strana klerikalna strana sveta. Tako je, recimo, Vuk Jeremić, u vreme dok je bio ministar spoljnih poslova i branitelj otete svete srpske zemlje, govorio “da je potrebna sinergija crkve i države u ovom teškom momentu za naš narod na Kosovu i Metohiji”. Zanimljivo je da je Jeremić upotrebio pojam iz teološkog vokabulara, sinergija je „tajanstvena i slobodna saradnja blagodati Božije i čovekove volje“, kako piše Jovan Brija u „Rečniku pravoslavne teologije“.

Za razliku od odomaćene sinergije, sekularizam je strana reč, tuđica za koju ni političari ni crnorisci nemaju nimalo razumevanja, jer zvuči nekako odveć zapadnjački. Nacionalistički političari i velikodostojnici SPC-a spadaju u sam vrh ATP liste svetskih licemera, obično jedno govore, a drugo rade, ali ovog puta to nije slučaj. Kad je u pitanju savez crkve i države, tu postoji potpuna podudarnost između reči i dela. To smo mogli da vidimo tokom litijaške mobilizacije, prilikom sastavljanja osveživačke crnogorske Vlade u Ostrogu, na crkveno-vojnom desantu na Cetinje prilikom dostavljanja dostojnog mitropolita Joanikija, pre neki dan na potpisivanju Memoranduma o razumevanju između SPC i Republike Srbije za osnivanje Univerziteta Sveti Sava, ali i u svakodnevnoj praksi.

Crkveni jerarsi su odane sluge Aleksandra Vučića, pevaju mu slavopojke i pravoslavne himne, dive mu se do imbecilnosti, brane ga od kritičara, a predsednik im izdašno uzvraća ljubav, sipajući milione evra iz budžeta u crkvenu kasu. Vučić je pretvorio SPC u jedno od glavnih oružja za stvaranje Srpskog sveta, čemu je crkva oduševljeno izašla u susret, dobrovoljno se pretvarajući u batinu u Vučićevoj ruci. Primere njihove simfonije gledamo bukvalno svakog dana. Evo, na primer, Porfirije je pre koju godinu dodelio Orden svetog Save Miloradu Vučeliću, Miloševićevom Gebelsu, i to za „novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina“.

Patrijarh je mirne savesti proglasio ratno huškanje, širenje mržnje i šovinizma, golu propagandu i ubilačke laži za hrišćanske vrednosti i vrline. Ništa čudno za poglavara organizacije koja ne priznaje genocid u Srebrenici, a Mladića i Karadžića posmatra kao heroje i mučenike za srpstvo i pravoslavlje. Nema te državne zločinačke gadosti koju crkva poslednjih decenija nije blagoslovila i miropomazala. Što bi rekao Porfirijev omiljeni pjesnik: „Sve se okrenulo naopačke“. Simfonija crkve i države je puko krivo srastanje, odatle ništa dobro ne može da se razvije, samo nešto nakaradno, nakazno i pogubno po sve građane, svejedno da li pripadaju nekoj konfesiji ili su ateisti i agnostici.

Recipročna telesna i duhovna trampa

Protivprirodni blud crkve i države nije nikakva novost. Veliki nadrealistički pesnik Aleksandar Vučo davne 1932. godine pisao je o tome u završnom delu poeme „Ćirilo i Metodije“, u stihovima o kojima Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku”, u eseju “Kačenje na poslednji predsmrtni tramvaj” piše: “Ne može se dovoljno naglasiti moralni značaj ovih stihova; oni nepogrešno otkrivaju ‘recipročnu telesnu i duhovnu trampu’ crkve i države u času kada su napisani”. Stihovi glase:

„Jer zašto bi pravoslavna filozofija istine

svojom Ćirilo-Metodijskom idejom i metodom

U cilju što jačeg savlađivanja slobode misli i slobode želja

Hotimice pledirala:

a) Za renesans ’naše’ klasike u svima pravcima misli i dela

b) Za bogovečnost kao jedinu kategoriju novozavetnog života i mišljenja

I najzad

c) Za pravoslavno sveslovenstvo kao prolog pravoslavnog svečovečanstva…

Ako se tom uspelom transakcijom između crkve i države

Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava

I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti

Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe

Kojom se ekonomski faktori građanskog društva

I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve

Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.

Nije ni čudo što su nadrealisti do dana današnjeg prokaženi i marginalizovani. Nacionalističke banalnosti proglašene su za jedinu pravu srpsku tradiciju, a sve što se ne uklapa u tu palanačku, prokrustovsku viziju kulture gurnuto je pod tepih. Nema tu mesta ni za Marka Ristića, ni za Oskara Daviča, ni za Koču Popovića, pa ni za virtuoznog pesnika nadrealističkog humora i jezičkog ludizma kakav je bio Aleksandar Vučo. Ko je Vuču kriv što je veličao slobodu misli i želja, te razorno prozirao preplet države i crkve, i to sa bogohulnih levičarskih pozicija, umesto da pravi male i velike metanije u stihu i prozi.

Za kim zvone zvona u Lucernu?

Dvojni pakt države i crkve, ta – što reče Viktor Ivančić – “hristopolna zajednica” zasniva se na međusobnoj razmeni moći, kao i na golom ekonomskom interesu. Da bi ta koalicija funkcionisala neophodno je pretvarati se da se poslednjih nekoliko vekova evropske istorije, od renesanse naovamo, nikada nije dogodilo. Virtuelno brisanje čitavih epoha, mentalni vremeplov i pretvaranje da smo i dalje u srednjem veku – to je gotovo zvanična ideologija Srpske pravoslavne crkve ili bar njenih vodećih teologa i jerarha.

Amfilohije Radović bio je veoma blizak ovakvom radikalnom paseizmu. U intervjuu koji je dao 1990. godine za zloglasnu “Politiku Ekspres”, Amfilohije je razmatrao i naš odnos prema Evropi. Treba da budemo deo Evrope, ali pod određenim uslovima: “Da bi bio plodotvoran i plodonosan naš odlazak u Evropu morao da bude kroz povratak našim izvorištima, a ona su jerusalimsko-carigradska”.

Drugim rečima, vreme se zaustavilo u epohi Vizantije, nakon toga ništa ne vredi ni pet para. Veli dalje Amfilohije da je naš najveći problem “što smo tragično osiromašeni, u jednom trenutku povjerovali da je u Evropi, onakvoj kakva jeste i s onakvim humanizmom i civilizacijom od renesanse pa naovamo – naš spas. Time smo prezreli ono što jesmo i preko čega smo postali istorijski zrio narod”.

Dakle, ništa ne smemo prihvatiti iz ogromnog kulturnog nasleđa humanizma, renesanse ili daleko bilo prosvetiteljstva, a o nekim novijim dostignućima da i ne govorimo. Evropa je skrenula u pogrešnom pravcu nakon srednjeg veka, a naša najveća nesreća je što smo prihvatili čak i ono malo plodova modernog doba, umesto da smo ostali privrženi nemanjićkoj epohi kad su meropsi i sebri stenjali pod vlastelinskom čizmom. Evropska dekadencija počela je sa opadanjem uticaja crkve na društvo, sa raskidanjem saveza svetovne i duhovne vlasti. Kad su u Lucernu zazvonila ona zvona sa pravom prvog otkucaja, Amfilohije je dobro znao za kim zvona zvone, to mu je zvučalo kao opelo za njegov svet.

Bolje biti nepismen nego čitati prosvetitelje

Ovakav antimodernistički stav nije nikakav incident u mišljenju Amfilohija Radovića, već njegovo najdublje zavetno uverenje. U studiji “Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića” iz 1994. godine, Radović izlaže tezu da je kod nas sve išlo kako valja do XVII veka, do velikih seoba, a onda je počeo sunovrat srpskog bića i žića. “Seobe su dovele do prvog neposrednog dodira sa tzv. novovekovnom kulturom, koja je prouzrokovala krizu istorijskog narodnog bića, ionako osiromašenog”, izričit je mitropolit.

Nema veće pošasti za srpski rod od susreta sa modernom evropskom kulturom, bolje biti nepismen nego čitati prosvetitelje, inače ode naš svetosavski identitet pokornosti caru i patrijarhu na doboš. Zato je Amfilohijev arhineprijatej Dositej Obradović kao “glavni nosilac novovekovne zapadne kulture”, njega prosto nije mogao da smisli. Studiju završava nedvosmislenom porukom: “Temelj naše budućnosti niti može niti sme biti Dositej, nego Sveti Sava i svetosavsko Predanje”.

Citirana studija našla se u zborniku “Pravoslavna teologija” koji je bio deo obaveznog kurikuluma za studente Bogoslovskog fakulteta. U istom zborniku nalazi se tekst “Razvoj bogoslovlja kod Srba” Atanasija Jevtića, sa potpuno istim tezama. I Jevtić misli da je sve išlo sjajno do velikih seoba i prelaska Srba u Austrougrasku, gde su se obreli “u neprijateljskoj sredini”.

Episkop žali što “vek tzv. prosvećenosti, baroka, racionalizma i lažnog pijetizma nije mogao mimoići ni Srbe”, tada počinje srpska propast oličena u tim zlim izdancima trulog Zapada, sve bi bilo mnogo bolje da smo se hibernirali i zaustavili u vremenu, izolovali od sveta u svoj zagušljivi budžak i tamo slušali mudrace poput Atanasija i Amfilohija. I Jevtiću je najveći neprijatelj Dositej za kojeg veli da je “izdao svoju veru u Pravoslavlje i u Živoga Boga”. Šteta što Dositej nije živeo u vreme obnove vere, na primer devedesetih, veliki pravoslavci i idoli naših vladika Mladić i Karadžić našli bi načina da se obračunaju sa izdajnikom, pa ne bismo imali ni ovo malo prosvećenosti.

Vreme, vekovni srpski neprijatelj

Da nema tragične posledice po čitavo društvo, težnja teologa i crkvenih jerarha da jednim potezom gumice izbrišu poslednjih pet-šest vekova evropske istorije bila bi urnebesno komična. Ima u tom zazivanju crkveno-državne simfonije po vizantijskom modelu i golog interesa, klerike zanimaju samo vlast i moć, pa je razumljivo što štekću i sikću na sve što bi moglo da im tu moć ograniči. Međutim, potpuno je sumanuto boriti se protiv vremena – vreme se jednostavno ne može vratiti u nazad, kao što ni reka ne može da teče u rikverc. Što bi rekao još jedan vekovni Amfilohijev neprijatelj, Zoran Đinđić: “Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum. Skuvali ste ribe – gotovo je! To je istorija!”

Naši vrli jerarsi, nacionalistički političari i intelektualci-počvenici već decenijama uporno pokušavaju da vrate riblju čorbu u prvobitno stanje, neprestano se iščuđavajući što im ribice sklopljene po Frankeštajn-modelu plutaju na leđima. Iza besmislenog otpora proticanju vremena, iza zazivanja drevnih vizantijskih modela, iza svih tih retrogradnih težnji krije se najobičnija nemoć. Crkvena i politička družina naprosto je nesposobna da se uhvati u koštac sa problemima savremenog doba, da promišlja aktuelno stanje i nudi rešenja, da se locira u vremenu i prostoru, i pokuša da pronađe izlaz iz ćorsokaka. Oni građanima nemaju šta da ponude, u tome je sva njihova tajna.

Vreme u kojem su se zatekli previše je kompleksno i zahtevno, jednostavno ih prevazilazi, pa se zato okreću izmaštanoj prošlosti, nastojeći da zaustave točak istorije i okrenu ga u suprotnom smeru. Kad imamo ovakvu političku, crkvenu i intelektualnu elitu, nije ni čudo što nismo stigli ni do 1385. godine, daleko smo mi čak i od prava prvog otkucaja. A odavno je prošlo minut do dvanaest.

(Antena M)