Ima nekih sasvim običnih vesti koje iz nekih maglovitih razloga izazivaju čuđenje. Evo, na primer, sledeća vest: “Vlada Republike Srpske iniciraće izmene Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine u cilju ukidanja odredbe kojom se zabranjuje negiranje, opravdavanje, umanjivanje zločina genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovječnosti, te zabranjuje veličanje osoba osuđenih pravosnažnom presudom za iste zločine”. Pristojan svet je začuđen, iznenađen, zgrožen, zgranut, zgađen, mada za to nema nikakvog razloga. Jedino logično pitanje koje bi trebalo postaviti glasi: Zašto tek sad? Zašto ste čekali skoro pet godina?

Predmetnu odredbu Krivičnog zakonika BiH doneo je visoki predstavnik Valentin Incko još u julu 2021. godine. Inckova odluka je diljem Srpskog sveta dočekana sa pomešanim osećanjima. Ta eksplozivna emotivna mešavina bila je sačinjena mahom od iskrenog čuđenja, revolta, indignacije, gađenja, besa, povređenosti, ogorčenosti, pravedničkog gneva, negodovanja, ozlojeđenosti, žala, jala, osvetoljubivosti i totalne zbunjoze. Dugo je trebalo velikim Srbima da im se probudi pomalo uspavani slobodarski duh, pa su odlučili da kažu istorijsko ne ovom očiglednom pokušaju uvođenja verbalnog delikta.

Među osnovna ljudska prava u Srpskom svetu spada i neotuđivo pravo na poricanje genocida, ruganje žrtvama, umanjivanje broja poginulih, laganje o prirodi rata u BiH, falsifikovanje davne, nedavne i svake druge prošlosti, na verbalno žongliranje ljudskim kostima i na mentalno uriniranje po grobovima. Takođe, u osnovna ljudska prava ubraja se i pravo na veličanje masovnih ubica i koljača, uopšte svih izvođača genocidnih radova, ali i na uzdizanje u nebesa svih onih koji su pružili ideološku podlogu za istrebljenje drugih naroda, poglavito bošnjačkog. Pa koga ćemo da veličamo ako ne naše ratne heroje koji su se hrabro borili protiv golorukih civila, ne žaleći da u toj borbi daju i desetine hiljada tuđih života?

Genocidni živopis

Nećemo valjda da veličamo izdajnike vaskolikog srpstva, autošoviniste i slučajne Srbe kao što su Radomir Konstantinović, Bogdan Bogdanović, Koča Popović, Latinka Perović, Ivan Đurić, Mirko Đorđević, Sonja Biserko, Slobodan Blagojević, Pavle Ugrinov, Miodrag Stanisavljević i stotine njima sličnih? Ko nije nikog zaklao svojom rukom, ko nijednom u životu nije naredio ni neko omanje streljanje, ko nije otvorio nijedan koncentracioni logor, ko nije smogao snage čak ni za ratno huškanje, taj ne zaslužuje da se nađe u Panteonu velikosrpskih velikana. Ko nije u stanju ni pile da zakolje, a kamoli čoveka, taj ne zaslužuje divljenje srpskih rodoljuba.

Međunarodna zajednica neprestano razočarava članove srpskog patriotskog kartela, a zli svet pokazuje savršeno nerazumevanje za naš način života, za našu autohtonu kulturu, umetnost i narodne običaje. Tragično je što svet nema ni trunku poštovanja za naše vizuelne umetnike koji diljem srpskih zemalja slikaju murale sa likom Ratka Mladića, obogaćujući savremenu likovnu scenu sasvim originalnim pravcem koji bi se mogao nazvati zločinačkim freskoslikarstvom, genocidnim živopisom ili zidnim krvoslikarstvom. Umetnička dela nastala u okviru ovog slikarskog pravca svrstavaju se u novi žanr – mural bez morala, a nijedan istoričar umetnosti ni hvala da nam kaže.

Nerazumevanje za srpsku tradiciju

Međunarodna zajednica nas je prvo duboko pogodila formiranjem Haškog tribunala i suđenjima najvećim sinovima i kćerima srpskog naroda, div-junacima i džin-junakinjama koji su smogli snage da se obračunaju sa višestruko nemoćnijim neprijateljem sačinjenim mahom od staraca, žena, dece i nenaoružanih muškaraca. Odjednom se ispostavilo da masovna istrebljenja, etnička čišćenja, mučenja po konc-logorima, pljačka, masovna silovanja, opsada gradova, spaljivanje sela, miniranje džamija – nisu dozvoljeni zakonom. Svet je pokazao razočaravajuće nerazumevanje za osveštanu tradiciju Srpskog sveta – ubijanje i progon inoplemenika. Šta ti je belosvetsko licemerje! Busaju se u prsa da su ne znam koliko multikulturalni, otvoreni za različite kulture i nasleđa, tolerantni prema drugom i drugačijem, a čim neko istinski poštuje sopstvenu tradiciju – lažni svetski slobodari ga strpaju u kazamat na doživotnu robiju.

U takvom svetu profesionalni Srbi osećaju se strahovito usamljeno, kao sirak tužni bez igde ikoga, pa su zato odlučili da prekinu veze sa svetom, da se izoluju na svoje donekle pusto ostrvo za ostrvljene i da izgrade svet po svojoj meri – Srpski svet, u kojem će važiti neka drugačija, inokosna pravila. Za razliku od zlog sveta kojem je stalo do istine, činjenica i ljudskog života, Srpski svet ne podnosi teror dokumenata i činjenica, istinu prezire i zatire na svakom koraku, a vrednost ljudskog života različito procenjuje – njegova cena se kreće između lule duvana, petoparca i pišljivog boba.

Navedene cene važe za živote pripadnika nesrpskih naroda, ali i za sve obične podanike Srpskog sveta. Svaki pripadnik patriotske vlastele ima pravo, primera radi, da loše rekonstruisanom nadstrešnicom pobije šesnaestoro ljudi, da usmrti automobilom nekog običnog Srbina ili Srpkinju, da sruši stambenu zgradu i dovede ljude u smrtnu opasnost, da zapali kuću nepodobnom novinaru, da izazove eksploziju u fabrici oružja i ubije nekog radnika, i da prođe nekažnjeno.

Otpor teroru činjenica

Vesnik otpora svetu je bila Narodna skupština Republike Srpske čim je zakon donet. Poslanici su ogromnom većinom glasova odlučili da ne poštuju Inckov zakon, jer je nepoštovanje zakona suština Srpskog sveta. Pored toga, narodni deputati su odlučili da onaj ko se drzne da prozbori kako je Republika Srpska agresorska ili genocidna tvorevina – ima da zaglavi robiju. Kako je to lepo formulisao Nedeljko Čubrilović, predsednik NSRS-a, nikada i nikome neće dozvoliti „da RS naziva genocidašima, genocidnom tvorevinom, da nas vrijeđa, da vrijeđa narod koji je istinska žrtva genocida u Drugom svjetskom ratu, da umanjuje našu žrtvu, da umanjuje broj ubijenih u Jasenovcu, da nam prekraja istoriju“. Sad su vlasti u RS-u otišle korak dalje, pa traže ukidanje zakonske odredbe strane srpskom biću i žiću.

Za razliku od slobodarske, miroljubive, antifašističke, junačke (nipošto genocidne) Republike Srpske, ostale srpske zemlje ne pokazuju dovoljno aktivnog otpora nametnutim zakonima, što je prilično neshvatljivo. Ključne institucije za odbranu i zaštitu vaskolikog srpstva već godinama ćute, a nema prešnijeg trenutka za odlučnu akciju. Evo, recimo, Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU, koji je izuzetno aktivan u odbrani nacionalnog identiteta, nije doneo nikakvu deklaraciju.

Ako ništa drugo, patriotski jezikoslovci bi bar mogli da donesu neku rezoluciju, uredbu, odredbu ili pravilnik kojim bi se zabranilo korišćenje imenice Srbi kao subjekta u rečenicama koje govore o genocidu. Gramatički je nepravilno reći „Srbi su počinili genocid“, takva rečenica je jednostavno nemoguća i neispravna. Imenica Srbi može da bude samo objekat, dakle ispravno je kazati: Nad Srbima je počinjen genocid. Sve drugo treba da bude strogo zabranjeno gramatičkim pravilima, a svako ko se ogluši trebalo bi da bude osuđen na zatvorsku kaznu od najmanje pet godina, bez prava na ranije puštanje na uslovnu slobodu dok ne nauči srpski jezik.

Deklaracija o zabrani zabrane negiranja genocida

Nije dovoljno ni ukidanje sporne zakonske uredbe, to je tek početak sveobuhvatne akcije. Krajnje je vreme da Srpski svet donese zvanični dokument o ključnim pitanjima prošlosti, rata, agresije, ratnih zločina i genocida, umesto što prepušta kojekakvim belosvetskim autoritetima da nam – kako zbore ljubitelji genocida – „prekrajaju istoriju“. Nije dovoljno što je srpska istina o nedavnoj prošlosti (koju ni pas s maslom ne bi pojeo) sveprisutna u medijima, obrazovanju, među intelektualnom, crkvenom, političkom elitom; nije dovoljno ni to što se prava istina o prošlosti može pronaći tek na društvenoj margini i što retki pojedinci govore i pišu šta se zaista dogodilo, i zato bivaju izloženi medijskom linču i pribijanju na stub srama. Potrebno je podići krivotvorine na viši, državni i međudržavni nivo.

Evo jednog skromnog predloga za nekoliko članova budućeg dokumenta koji će se zvati, recimo, Deklaracija o zabrani zabrane negiranja genocida, ili Rezolucija o srpsko-svetskoj istini o ratu, ili Uredba o srpskoj nevinosti.

1. Srbija nikada nije bila u ratu, niti je slala svoju vojsku i paravojne snage da kolju, siluju, pale i pljačkaju po okolnim zemljama. Mi smo poznati po tome što smo, kao nadnaravno gostoljubiv narod, vazda vojevali kod svoje kuće, koristeći sve prednosti domaćeg terena. Uvek smo vodili samo oslobodilačke ratove, a ko je još video da se oslobodilački rat vodi u tuđoj državi? Tu nema nikakve logike. Možda naša logika ne odgovara stvarnosti, ali ko još pita stvarnost šta njoj odgovara?!
2. Priče o ratnim zločinima koje su navodno počinili Srbi su najobičnija izmišljotina koju plasiraju vekovni neprijatelji srpskog naroda, a među njima se posebno ističu porodice žrtava, svedoci zločina i slučajno preživeli, pa zatim video-zapisi pokolja, fotografije mučenja i slični dokumenti što su ih mahom napravili sami zločinci, u plemenitoj nameri da jedan isečak vremena sačuvaju od zaborava, za uspomenu i dugo sećanje na lepe trenutke provedene u finom društvu koje ih je zabavljalo umilnim kricima, jaucima, zapomaganjem i molbama da im život bude pošteđen.
3. Srbin po definiciji nije u stanju da počini zločin, što demantuje ustaljenu legendu o Srbima kao o supermenima koji su sposobni za sve, kadri stići i zaklati, spaliti pa uteći, i na strašnom mestu civile postreljati. Ko upotrebi imenice Srbin i zločin u istoj rečenici, da mu umre majka.

Večna ćeranija

Navedene članove pomalo dezavuiše to što se mogu pronaći u satiričnoj knjizi “Velika Srbija za male ljude”, ali to tako deluje samo na prvi pogled. Zvanični pristup stvarnosti u Srpskom svetu nije sklon dokumentarističkom postupku, literaturi činjenica, faktografskom prosedeu, oslanjanju na svedočanstva, autobiografske zapise, memoarske tekstove ili sudske spise. Naš odnos prema istorijskoj istini je relaksiran, prepušten slobodnim asocijacijama, neobaveznim tumačenjima, umetničkom iskrivljavanju, preinačavanju i transpoziciji dokumentarnog materijala.

Takav pristup realnosti dotičnu je pretvorio u fikciju, u žanrovskom smislu u pitanju je najčešće groteska, ponekad i farsa sa elementima strave i užasa, pa se satirični pristup nameće kao potpuno adekvatan. Ovo u čemu životarimo već decenijama samo se uslovno i eufemistički može nazvati realnošću, a pre će biti da je reč o pukoj fikciji nastaloj u umovima očeva nacije i nacionalističkih pesnika. Neupitne ideološke dogme i dominantna uverenja Srpskog sveta mogu se pronaći, na primer, u “Vremenu smrti” Dobrice Ćosića i “Knjizi o Milutinu” Danka Popovića, a doživljaj i razumevanje ratova devedesetih u Ćosićevim publicističkim spisima. A suština odnosa Srpskog sveta prema susednim zemljama i narodima, prema ratnom nasleđu, ali i prema čitavom svetu – može se pronaći u knjizi “Ćeraćemo se još” Matije Bećkovića, toj – kako reče Slobodan Blagojević – “poemi ontološke omraze”.

Bećkovićeva poema bi mirno mogla da posluži i kao tekst ove virtuelne deklaracije, nema potrebe da srpski akademici, umnici i političari naprežu mozak kad je sve već napisano. Evo nekoliko zgodnih stihova koje bi mogao da potpiše svaki ratoborni glavešina Srpskog sveta koji širi mržnju prema susedima, negira državne granice, zalaže se za ujedinjenje srpskih zemalja i priziva rat: “Ćeraćemo se još / Sve može biti / Sem da se nećemo ćerati // Ovo što smo se ćerali, / Samo je uvodno ćeranje, / Predgovor glavnom ćeranju // Sve ima svoj kraj / Sem ćeranja”. Ili, nešto prozaičnije rečeno: Genocida nije bilo, pa zato možemo mirno da ga ponovimo.

(Antena M, foto: Autonomija)