Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) – neformalni kolektiv radnika i radnica u različitim poljima kulturne produkcije, pokrenula je novembra 2025. inicijativu Hronika represije u kulturi. Cilj ovog projekta je stvaranje zajedničkog prostora u kojem je moguće deliti saznanja o represiji režima, i pronaći načine da se spreči zatvaranje radnika u kulturi i umetnika u okvire individualnih borbi sa sistemom, kao i njihova dalja izolacija i atomizacija.

Beleženjem primera političke odmazde ZUK, kako za Danas objašnjava Milica Pekić, istoričarka umetnosti i jedna od osnivačica ove inicijative, preuzima ulogu kolektivnih svedoka, sa namerom da takvi slučajevi ne budu prećutani i zaboravljeni, već da podstaknu solidarnost, međusobno povezivanje i podrška. A prvi rezultati Hronike represije već su vidljivi.

„U Srbiji se u proteklih 18 meseci suočavamo sa drastičnim primerima represije, pritisaka i različitih formi onemogućavanja rada umetnicima i umetnicama, radnicima i radnicama u kulturi. Rezultati upitnika u okviru Hronike represije u kulturi koju je inicirala Zajednica umetnosti i kulture pokazuju da je stanje u našem polju dramatično, da su različite vrste pritisaka i cenzure eskalirale i da je veliki broj koleginica i kolega izložen nevidljivim i vidljivim oblicima profesionalnog nasilja“, kaže Pekić.

Mnogi su izgubili pravo na rad, veliki broj umetnica i umetnika je izložen ekonomskim i socijalnim pritiscima. Nezavisna scena i samostalne umetnice i umetnici suočavaju se ekonomskih pritiscima, otkazivanjem javnih konkursa, uskraćivanjem prostora, finansijske podrške i osnovne infrastrukture za rad.

Javne ustanove kulture se drastično urušavaju, i programski i finansijski, nekompetentnom upravom podobnih a ne stručnih kadrova koji često sprovode represiju nad zaposlenima uskraćujući elementarno ljudsko pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.

Brojni su primeri, kako objašnjava, devastacije naših ustanova kulture a o tome govori i Hronika represije.

„U takvoj situaciju jedino entuzijazam, borbenost i istrajavanje umetnica i umetnika uprkos katastrofalnim radnim uslovima omogućuje opstanak polja kulture i umetnosti u našoj zemlji. Veliki broj ljudi je napustio zemlju, pitanje mentalnog zdravlja je izuzetno važno u periodu ovako duboke krize, te se moramo udruživati i međusobno osnaživati kako bi zajedno prebrodili jedan od najtežijih perioda novije istorije ne samo za polje kulture već i za čitavo društvo. Udruženi i solidarni moramo istrajati u borbi za autonomnu i kritičku umetnost i kulturu kao jedan od vitalnih sektora našeg društva i temelj razvoja u budućnosti“, navodi Milica Pekić.

U okviru ove inicijative, Milena Dragićević Šešić, profesor emeritus na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, zajedno sa Katarinom Jovanović, operskom pevačicom i profesorkom na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, pokrenula je niz tribina u gradovima po Srbiji o pritiscima i ucenama režima koje trpe zaposleni u kulturnim institucijama.

Kako za Danas objašnjava Katarina Jovanović, posle prve tribine u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde su prvi put predstavljena istraživanja Hronike represije koja su dobijena iz velike ankete ZUK po celoj Srbiji, u kojoj je ljudima postavljeno pitanje da li trpe bilo kakve pritiske ii onemogućenje ostvarivanja svog zakonskog prava na rad zbog toga što su ili politički angažovani, ili intenzivno angažovani protiv režima, ili odlaze na poteste studenata, ili intenzivno podržavaju studentsku listu, zabaležen je jedan stravičan skor – da su njihove kolege i koleginice pod strašnim terorom vlasti.

„I to je vrlo jasan trend, što je izuzetno zabrinjavajuće, jer ne samo da govori o ‘nesvesti’ vlasti šta je slobodno, kulturno i umetničko delovanje, nego i tome da ne postoji delatnost u Srbiji koja nije podložna nekoj vrsti pritiska zato što se nije svrstala uz takav režim, nego je protiv. I tu se mnogo manipuliše ljudima, lome se ljudi, uništavaju im se životi, egzistencije, karijere, što je situacija koja nas, zapravo, više i ne čudi, i to je ono što je najgore u svemu ovome“, kaže Jovanović.

Prva tribina koju je organizvala sa Milenom Dragičević Šešić održana je u Subotici.

„Odmah po našem odlasku, koleginice su pozvane od strane svojih direktora da podnesu izveštaje šta su one tamo radile sa nama i šta su pričale. Dakle, ti su apsolutno jedna realnost, kao što je napad na Univerzitet i na svu kulturu i umetnost realnost. Ti pritisci su posebno jaki u gradovima koji nisu u fokusu, nisu toliko vidljivi.

Ja obično kažem, lako je meni, iako to nije tačno, ali lako je u smislu što sam ja vidljiva u javnosti, imam veliku biografiju i živim u Beogradu, i nije me lako zaplašiti.

Ali, imam svest o tome da u mnogim gradovima Srbije teku strašni pritisci, a da ljudi nemaju kapacitete i nemaju prilike da to izraze. Zato im moramo pomoći, ne da ih teramo da bilo šta rade što im nije prijatno, nego da ih saslušamo, da ih osokolimo, da znaju da nisu sami, da smo tu sa njima, spremni da im damo svaku podršku koju možemo u ovom trenutku, i to je cilj ovih naših tribina“, objašnjava Jovanović.

Među njihovim prvim narednim gostovanjima najavljuje tribinu u Loznici, a planiraju se i mnogi drugi gradovi.

„Ima jako puno posla, u isto vreme se radujem tom poslu, hoću da budem korisna u jednoj zaista jako važno stvari, a s druge strane se užasavam načinom na koji se pritiskaju, ucenjuju i uništavaju ljudi“, dodaje.

Na pitanje koliko je alarmantno što se taj teror, nasilje i agresivnost vlasti iz sekunde u sekundu neprestano povećavaju, što vidimo i po policiji u Rektoratu, i pokušaju krađe izbora za Lekarsku komoru, i kakav odgovor možemo dati kad ljudi iz svih profesija, bez obzira na stručnost ostaju bez egzistencije, Katarina Jovanović kaže da je jedini izlaz u vanrednim parlamentarnim izborima.

„Izlaz je u dovođenju do kraja onog što je započeto pre godinu i po dana, i u pobedi nad onim protiv čega se mnoge moje kolege i ja borimo više decenija, a to su isključivost, primitivizam, nasilje, neznanje, i nestručnost u javnom prostoru. Ja nemam nikakvu sumnju da treba besprekorno da se organizujemo, režim protiv koga se borimo je ranjena zver, a ranjena zver se brani na sve moguće načine, pa i one krvoločne.

Jer ono što vidimo i doživljavamo, to je strašan vid nasilja – ulazak uniformi u Rektorat, pritusak na izbore za Studentski parlament na Medicinskom fakultetu, pritisak na izbore u Lekarskim komorama, i sve drugo što se dešava.

To nasilje prema Univerzitetu, prema kulturi i umetnosti, prema članovima raznih ansambala Narodnog pozorišta, ta maniupulacija ljudima, sve je t zastrašujuće – da u Operi pevaju samo ljudi za koje se zna da će ćutati, i da možeš da budeš koliko god dobar i talentovan, nećeš pevati, nećeš igrati, ako si glasan i ako imaš mišljenje koje je drugačije od režimskog.

Ono što možemo da uradimo u ovakvoj situaciji, kako navodi, jeste okupljanje svih ljudi koji ne žele takav život i budućnost.

Moramo svojim primerom sve da ih inspirišemo, i da im pre svega pokažemo da nisu sami, i da neće biti sami. Jer ovaj režim mora da ode u istoriju, ako ne ode u isitoriju, nećemo imati javno obrazovanje. nećemo imati državne fakultete, nećemo imati ono što je najvažnije – a to je da radnik ili rudar, i svaki drugi čovek iz najnižih socijalnih slojeva, neće moći da svoje pametno i vredno dete školuje, i da mu pomogne da iz sirmaštva izađe znanjem, talentom i umećem“, kaže Jovanović.

Jedna od naših najuspešnijih operskih umetnica i na evropskoj i svetskoj sceni, navodi da je to upravo ono što napada vlast.

„Ovaj režim je borba bogatih lopova nad građanima koji samo žele da žive normalno, u uređenoj zemlji u kojoj se poštuju zakoni i Ustav. Ako pogledate jučerašnji intervju Vide Petrović Škero za novine Nova, sve će biti jasno – pa nama su ljudi iz firme koje peru tepihe obnavljale nadstrešnicu na Železničkoj stanici u Novom Sadu i ubili 16 ljudi.

Da li treba dalje da se govori o namerama ovog režima? Ja nemam nikakve sumnje kakve su njihove namere, da svaki slobodni glas uguši, i bojim se, jako se bojim da će pokušati sve da uguši u krvi, na svaki način. Nemam više nikakve sumnje da su oni spremni na svaku vrstu nasilja i represije. Ali, nema zaustavljanja, moramo se boriti pod svim uslovima“, ističe Katarina Jovanović.

„Moramo se mnogo bolje organizovati i angažovati, i moramo se maksimalno solidarisati. Saslušati svakog čoveka, pokazati mu ljudsko lice da nije samo broj nego da je svako svedočenje važno, i ništa ne sme da nas mrzi – putovati, otići i u sva mala mesta po Srbiji, objasniti ljudima, pomoći im koliko možemo.

I okružiti se najboljima, oni koji stvari bolje poznaju od nas, da u svako domenu imamo najstručnije ljude oko sebe. Pogledajte samo efikasnost Anketne komisije u istraživanju pada nadstrešnice, pogledajte, recimo, ljude koji su u nedelju govorili u Novom Sadu.

Bila sam tamo ispred Ekonomskog fakulteta povodom knjige „Mit o ekonomskom tigru“. Pa kakvo je zadovoljstvo slušati Dejana Šoškića, Miodraga Zeca i Ognjena Radonjića kako govore o stvarima o kojima znaju na svakom visokom imperativnom nivou. Takvi ljudi mogu našem narodu da uliju inspiraciju, da upregne sve svoje snage i kreativnost, da ljudi kažu mogu, i znam, i hoću da se borim za sebe i za bolju Srbiju.

To je važno, okružiti se najboljima, tražiti savete i uzore u onima koji zaista znaju i mogu da pomognu“, dodaje Katarina Jovanović.

Hronika represije – 278 povreda Ustava, „crne liste“, progoni…

Polovinu prijava u Hronici represije u kulturi podneli su profesionalci iz Beograda, uključujući Stare Banovce i Lazarevac (19), dok je osam prijava stiglo iz Novog Sada. Po dve prijave odnose se na slučajeve u Pančevu, Zaječaru i Užicu, a prijave su podnele i kolege/inice iz Leskovca, Kragujevca, Zrenjanina i Smedereva – ukupno iz devet različitih gradova.

Represija i zloupotrebe prijavljene su u velikom broju ustanova kulture širom zemlje. Među njima su se našli Narodno pozorište Leskovac, Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović” u Zaječaru, Dom omladine Pančevo, Filmski centar Srbije, Dom kulture Stari Banovci, Narodno pozorište u Beogradu, Pozorište „Puž”, Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, Centar za kulturu Lazarevac, Narodno pozorište Užice i drugi, kao i jedna ustanova studentskog standarda – Dom kulture „Studentski grad” u Beogradu.

Politički motivisano problematično postupanje prijavljeno je poimence u jednom reprezentativnom udruženju – Udruženju muzičkih umetnika Srbije. Oblici i metodi represije su bili raznovrsni. Posebno se ističu problemi u sprovođenju javnih konkursa, kao i manipulacije u vezi sa postavljanjem direktora i upravnika ustanova kulture. U šest slučajeva prijavljeni su otkazi ili pretnje otkazom, dok je pet slučajeva zabeležena ucena.

U svedočenjima se pominje i specifičan oblik represije – delovanje poverenika vladajuće stranke na lokalnom nivou, koji zastrašuju politički nepodobne kadrove.

Interna normativna akta poput statuta i sistematizacija radnih mesta, menjana su, između ostalog, kako bi se omogućilo zapošljavanje politički podobnih kandidata bez odgovarajućih kvalifikacija, odnosno otpuštanje neposlušnih zaposlenih, kao u slučaju Šabačkog pozorišta.

U Narodnom pozorištu u Beogradu, 25. septembra 2025. godine, donet je novi Pravilnik o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete, kojim su uskraćena brojna ljudska, radna i umetnička prava zaposlenih. Slični akti doneti su i u pojedinim muzejima, uz zahteve da svim sastancima, protokolarnim posetama, besplatnim vođenjima kroz izložbe i izjavama za medije prethodi pisana saglasnost direktora.

„Neposlušni” zaposleni u ustanovama kulture širom zemlje su diskreditovani, sabotirani, izloženi uvredama i poniženju, dok su se o njihovom radu širile neistine. Najveći broj prijavljenih slučajeva odnosio se na direktnu cenzuru, odnosno otkazivanja unapred zakazanih programa zbog učešća politički nepodobnih aktera ili zbog teme programa.

Paralelno sa tim, „crne liste“ funkcionišu kao efikasan mehanizam represije, upravo zato što su nevidljive široj javnosti i jer se njihovo postojanje negira. Direktori upozoravaju saradnike da vode računa o sadržaju obraćanja na otvaranjima programa, osporava se programska autonomija urednika, a kvalitet i kontinuitet rada gradskih ustanova kulture značajno se narušavaju.

Renoviranje zgrada ili njihovo zatvaranje pod izgovorom protivpožarne zaštite predstavlja do sada retko viđen oblik represije i gušenja slobode govora.

Narodno pozorište u Beogradu pokazalo se kao ključni primer primene ovog mehanizma. U drugim ustanovama, zaposlenima je prećeno gašenjem institucija i otpuštanjem celokupnih ansambala ukoliko se protesti nastave.

Nezavisna kulturna scena suočila se sa specifičnim oblikom spoljašnjeg mobinga i pritisaka, koji se manifestuju kroz tužbe, finansijske inspekcije, vanredne kontrole, kao i prekomerno administrativno opterećivanje. Nakon javne podrške studentskim protestima, prekinuto je ustupanje prostora nekim organizacijama civilnog društva pri javnim ustanovama. U više prijava doveden je u pitanje opstanak organizacija, naročito onih usmerenih ka društvenoj kritici i angažmanu.

Čak i reprezentativna udruženja, poput ULUS-a, ukazuju da su ugroženi ne samo njihovi programi već i sam opstanak. Nepravedno i nezakonito otpuštene kolege trpe brutalne posledice – ugrožena je egzistencija njihovih porodica, u nekim slučajevima i u urgentnoj meri, dok su psihičko i fizičko zdravlje, dostojanstvo i integritet ozbiljno narušeni.

Kod mlađih umetnika koji su cenzurisani zbog podrške studentskom pokretu primetna je izvesna doza straha od dugoročnih posledica po svoje karijere koje su tek u razvoju.

Ovakva situacija doprinosi iseljavanju radnika u kulturi i umetnika u inostranstvo, u potrazi za mogućnosti makar minimalno autonomnog rada bez političkih prinuda. Kako akteri u svim sektorima rada u kulturi uglavnom nemaju kapacitete za pokretanje privatnih tužbi, brojna kršenja zakona i propisa ostaju nesankcionisana. Posledice represije snose isključivo same koleginice i kolege, dok pitanje odgovornosti ostaje otvoreno.

Zbog negativnih iskustava sa javnim konkursima u kulturi, mnogi umetnici odustaju od učešća, čime se javna sredstva namenjena kulturi dodatno izlažu zloupotrebama. Ipak, pojedini zaposleni u ustanovama kulture sistematski evidentiraju prekršaje i krivična dela, ukazujući na kolaps pravnog sistema.

Tako je, prema navodima zaposlenih u Narodnom pozorištu Užice, identifikovano čak 278 povreda Ustava, zakona (o radu, kulturi, zabrani diskriminacije, javnim službama, budžetskom sistemu itd), kao i unutrašnjih normativnih akata.

Zajednica umetnosti i kulture nastavlja sa prikupljanjem svedočenja o represiji u kulturi i periodično će objavljivati nove izveštaje.

Represija u kulturnom sektoru se sprovodi kontinuirano, te pozivamo kolege i koleginice da prijave direktna ili indirektna iskustva, potpisani ili anonimno, putem online formulara.

(Danas, foto: N1)