Ne, to nije ponovo neka izmišljena knjiga o „obojenim revolucijama“ kojih se srpski i ruski diktatori najviše plaše. Reč je o ličnom porazu predsednika Srbije na lokalnim izborima u Kuli, a posebno u vojvođanskom selu Ruskom Krsturu, gde u većini žive pripadnici rusinske nacionalne zajednice. Multinacionalna opština u kojoj su Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka i pored tesne pobede, faktički poraženi u uslovima pritisaka, zastrašivanja i potkupljivanja.

Kakvo je to mesto Ruski Krstur, koje je sa 55 odsto glasova na lokalnim izborima, gospodaru Srbije reklo „ne“?

„Ustaško leglo“

U Ruskom Krsturu sendviči se pamte ne samo kao nagrada za „dobrovoljne“ naprednjačke mitinge, već kao radikalska pretnja „humanog preseljenja“. S kolena na koleno u rusinskoj zajednici prenosi se priča s početka 90-tih godina, kada je duhovni otac srpskih naprednjaka Vojislav Šešelj vojvođanskim manjinama cinično nudio sendviče kao pretnju proterivanjem. Hrvatima i Mađarima po jedan, a Rusinima i Slovacima po dva sendviča, pošto im treba duže putovati u državu porekla.

Pamti se u Ruskom Krsturu s početka 90-tih i četničke dobrovoljce, koji su fotografisali kuće koje bi nakon sendviča i humanog preseljenja naselili. Krajem 1991. godine u tom selu je stacionirana jedinica tada već srpske JNA, koja je učestvovala u završnim bitkama za „oslobađanje“ Vukovara. Kasnije se saznalo da im je rečeno da dolaze u „ustaško leglo“, imajući u vidu da selo naseljavaju većinom grkokatolici.

Međutim, umesto do zuba naoružanih zengista, u selu su zatekli samo mirne i ratom uplašene meštane. Mlađi deo njih već je pakovao kofere i kupovao avionske karte za Kanadu u jednom pravcu.

Krajem 90-tih, u Ruskom Krsturu je bio razmešten deo voznog parka JSO-a i vojno skladište municije koje je moglo da izbriše veliki deo sela, s obzirom da je tokom intervencije NATO centar za obuku u Kuli bio među prvim i prioritetnim metama.

Pobeda ili kofer u ruke

Vreme leči traume nastale tokom decenije mobilizacije manjina i ratnih pretnji nad Krsturom. Od osećaja da si nepoželjan, jača je ipak konstanta organizovanog života mladih u Ruskom Krsturu, u čemu je presudna škola i jedina u svetu gimnazija na rusinskom jeziku.

Subkultura i rusinska mikro avangarda mladih kali se decenijama, rastući između ćerpiča katoličke konzervativnosti i stroge austrougarske radne etike paora i zanatlija.

Setiće se publike tog malog mesta mejnstrim rok zvezde bivše Jugoslavije, gde su rado dolazile na svojim turnejama od Triglava do Vardara. Tu su osamdesetih predah na kanalu i pecanju uvek pravili članovi grupe Drugi način, a na popularnom Vodova festu pred sam kraj svirali Tusta i KUD Idijoti.

Mladi iz Ruskog Krstura bili su deo studentskog „Otpora“ pri padu Miloševića, ali nikad kao nacionalna zajednica nisu toliko bili integrisani u politički život Srbije kao u studentskom i građanskom protestu 2024-26. Uostalom, kao i studenti iz Sandžaka. Srpska trobojka sa karpatskim medvedom i plavo-žutim prugama, zvanična je zastava i grb vojvođanskih Rusina koja već godinu i po dana može da se vidi na protestima širom Srbije.

Deca koja protestuju sigurno ne pamte radikale i sendviče 90-tih, ali ih pamte njihovi roditelji, bake i deke. Po pitanju društvene mobilnosti, pripadnici nacionalnih zajednica u Srbiji daleko su u gorem položaju od predstavnika titularnog naroda. Jedini sigurni „prolaz“ manjinama je u partijskoj knjižici vladajuće stranke. Ili u suprotnom, diploma i kofer u ruke – put inostranstvo.

To je glavni moto borbe mladih i dodatna hrabrost da se pobedi strah, ali i želja da se bude deo savremenog društva koje će sutra graditi Srbiju. Reč je o deci zemljoradnika i privrednika, čije porodice naprednjaci ne mogu lako da ucene funkcijama i državnim radnim mestima. U Srbiji raskrsnice traktorima blokiraju deca i njihovi roditelji.

„Rusini ne ljube lance“

Etnonim „ruski“ i „rusinski“ mnoge buni, pa ponekad i same Rusine. Rusini za sebe kažu da je njihov jezik „ruski“, dok se na srpskom i drugim jezicima kaže da je – „rusinski“. Jezik vojvođanskih Rusina je najbliži dijalektu istočne Slovačke. Priča o jeziku, identitetu i matičnoj državi vojvođanskih Rusina je kompleksna i svakako za neku drugu priliku.

Kad je počela totalna agresija Rusije na Ukrajinu, pojavile su se inicijative da se pređe na primenu novog preciznijeg naziva, recimo „rusinski jezik“, „Rusinski Krstur“ ili naziv ustanove i novina „Rusinske slovo“. Ali to bi bio dnevnopolitički defetizam, u odnosu na istorijsko sećanje na Karpate i drevnu Kijevsku Rus.

I ne samo ruska agresija remeti evropska osećanja te zajednice. U Srbiji među manjinskim strankama je i „Rusinska demokratska stranka“, koja se na rusinskom naziva „Ruska demokratična stranka“. Ta neopažena politička mimikrija poslednju deceniju zloupotrebljava se širom Srbije kao „fantomska“ manjinska stranka. Posebno u koalicijama na lokalnim izborima 2016, zbog niskog cenzusa kako bi zbunila i privukla rusofilske glasove u opštinama gde nema organizovanog života rusinske zajednice. Ta prva rusinska politička stranka osnovana je daleko pre nego što je Srbiju zahvatio talas putinofilske euforije i osnivanja ruskih i proruskih stranaka nakon aneksije Krima, kojih je danas deset u registru stranaka.

Manjinska „Rusinska demokratska stranka“ pojavila se i na poslednjim lokalnim izborima u Kuli, gde je takođe imala „fantomsku“ ulogu da odvuče birače studentske liste, ali je na domaćem terenu dobila manje glasova nego što je uspela da sakupi za podršku za podnošenje liste.

Građanski i politički aktivista Građanskog pokreta „Bravo!“ Petar Holik napisao je na svom Fb profilu viralan autorski tekst pod naslovom – „Rusini ne ljube lance“. Na mrežama se komentariše da je Ruski Krstur „jedino slobodno mesto u Srbiji“, dok pojedinci upozoravaju na odmazdu režima…

Ali, na lokalnim izborima u Kuli nije prvi put da naprednjaci nagaze na iste grabulje. Pre toga je SNS u rusinskoj zajednici pao prošle godine, kada su nakon stišavanja talasa studentskih i građanskih protesta naprednjaci naredili čistku u Nacionalnom savetu Rusina. To je rezultiralo skoro potpunim iznenadnim raspadom tog najvišeg tela kulturne manjinske autonomije kod Rusina. Razlog je bio jednostavan i ljudski – solidarnost sa smenjenim kadrovima i stručnjacima.

Međutim, to Vučiću i njegovim lokalnim podanicima nije bilo dovoljno, pa su se zaleteli istom žestinom na „salaš u malom ritu“. Uostalom, takva je slika cele Srbije. Lično je učestvovao, lično i pao Vučić u tim mestima koja ne žele da se biju, ali se i ne plaše falangi kriminalaca i batinaša koji su okupirali kulsku opštinu.

Srbiji je dosta tri i po decenije sendviča kao simbola despotskih pretnji i nagrada radikalskog i naprednjačkog komandovanja. Ovaj „ruski front“ dobija se kao i svaki drugi u Srbiji – pravednim sistemom, demokratskim, fer izborima i realnom perspektivom države u EU, kako je deca ne bi i dalje napuštala.

(Autonomija)