Ovo nije tekst o Zoranu Đinđiću. O njemu, njegovoj politici i njegovoj teorijskoj/filozofskoj misli, već su pisali i sigurno će još pisati oni koji o tome znaju više od mene: na primer, Nenad Dimitrijević. Ovo je tekst o nama – o tome dakle kako gledamo na Zorana Đinđića i kako ga doživljavamo danas, više od dve decenije posle njegovog ubistva. Pri tom, ne pretendujem na detaljnu elaboraciju, niti mogu da ponudim čvrste činjenice zasnovane na nekom mogućem istraživanju javnog mnjenja, u čijem bi fokusu, recimo, bilo pitanje – kako danas, 2026. godine, gledamo na Đinđića.

Verujem da bi istraživanje dalo zanimljive odgovore, tim pre što već godinu i po živimo u vremenu nove nade da Srbija može biti pristojna država ili – recimo to još banalnije – pristojno mesto za život. Iz ugla njegovih popularnih izreka koje su prekrile, ako ne i potisnule i zamenile ono što je Đinđić pisao i uradio (kako to već bude kod nas: usmena predaje briše u, najšire shvaćenom, javnom prostoru sve druge tragove), moglo bi se to pitati i ovako – da li živimo onu budućnost, ili se spremamo da u nju zakoračimo, u kojoj nam je Đinđić obećao da ćemo se ponovo sresti s njim?

Čitalac se seća, 2002. godine, na trgu u Novom Pazaru, Đinđić se na skupu obratio mladiću iz publike i rekao: „Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sastati vi i ja.“

Ceo taj govor, pa i odgovor mladiću iz publike, otelovljenje je prosvetiteljskog, racionalnog duha. Nizom argumenata Đinđić nudi razloge za zajednički život i rad u miru. Sasvim jasno kaže da je u Srbiji najlakše voditi politiku zasnovanu na razlikama i mržnji, ali da on – budući da je racionalan – veruje da samo politika zajedništva, možemo je videti – što da ne – i kao politiku solidarnosti, vodi Srbiju ka ostvarenju nečega što bi se moglo opisati kao opšta dobrobit. Iz tog govora, pak, najdugovečnijom se pokazala tek jedna rečenica, krajnje mistična – gledajte u budućnost, tamo ćemo se sastati…

Ne treba to da nas čudi: koliko god da je bio pametan i pragmatičan, Đinđić nije mogao da iskoči iz svog vremena, da iskorači iz zadatog konteksta. Mogao je i pokušao je da ga menja, ali… nije mu se dalo. Ono što pamtimo, više je uslovljeno tim kontekstom nego onim što je zaista rekao. Ako su iz govora izbledeli svi oni delovi o Evropskoj uniji, o evropskom zajedništvu za dobrobit svih, o prevazilaženju mržnje zarad zajedničkog dobra, o solidarnosti, a ne etničkoj pripadnosti, kao temelju zajednice, a ostala samo jedna mistična fusnota, to više govori o nama, nego o njemu.

I onda i danas taj kontekst izgleda kao neprijemčiv za racionalne poruke. Jeste, videli smo, u protekloj godini i po, ljude i decu iz Novog Pazara u zagrljaju s ljudima i decom iz drugih krajeva Srbije, i to je – unutar okvira u koji je postavljen ovaj tekst – moglo da se doživi i kao obećani susret s Đinđićem, samo što ipak nije bilo dovoljno da se baš tako doživi. Na to se može gledati zapravo tek kao na prvi korak ka toj zamišljenoj zajednici, gde treba da se sretnemo s Đinđićem. Dakle, i dalje čekamo da se obećanje ispuni. To jest, da ga ispunimo, kao što se ispunjavaju snovi.

Ne verujem da je Đinđić računao na jedan bitan deo ondašnjeg a i današnjeg konteksta, kada je izgovorio tu čuvenu rečenicu/obećanje/poziv. Ali, izgleda da se dogodilo da baš tako, time obeležen kontekst privileguje među svim njegovim razumnim pozivima samo tu jednu mističnu poruku. Mislim, naravno, na potencijalne novozavetne konotacije te rečenice. Neka se religiozni čitalac uzdrži od hitre osude ovog tobožnjeg svetogrđa. Nije reč ni o kakvoj huli na boga, to jest na Isusa. Paralele se nameću same po sebi, jednom kada sebi dozvolimo da ih vidimo.

Zna čitalac, bio on religiozan ili ne, da je Isus, prema jevanđeljima, svojim učenicima i sledbenicima najavio skori dolazak Sina čovječijeg i carstva božjeg. Tada će se i sam Isus, prema hrišćanskom učenju, ponovo sresti sa svima. Na toj nadi je, pored ostalog, još od apostola Pavla, počivalo učenje, prihvatanje i širenje hrišćanstva. Taj dolazak video se po analogiji sa Isusovim uskrsnućem („On ide pred vama… Tamo ćete ga videti…“ – Marko, 16:7), njegovim doslovnim vaskrsenjem: kada dođe taj dan, i drugi susret s Isusom, vaskrsnuće, kao što je Isus vaskrsao, i svi drugi.

Isusovi učenici i sledbenici, kako to stoji u Novom zavetu, taj drugi dolazak nisu odlagali, barem ne odmah, u daleku budućnost, očekivali su ga za svog života.

Dve stvari su važne u vezi s tim. Na prvu je pažnju skrenula Elaine Pagels – ona tvrdi da je samo uskrsnuće u prvobitnim hrišćanskim mitovima pre trebalo shvatiti simbolično nego doslovno.1 Doslovni smisao prevagnuo je kasnije, iz čisto crkveno-političkih razloga, to jest da bi se razrešila dilema oko toga ko ima autoritet da odluči ko će biti na čelu crkve. I druga stvar je praktične prirode – priča o uskrsnuću bila je najjači propagandni motiv za širenje hrišćanstva. Tako je, kao ključnu dakle u tom propagandnom smislu, vidi barem jedan pripovedač, Francuz Emmanuel Carrère.

Ima i drugačijih shvatanja, naravno. Teolog Rudolf Bultmann ne mari previše za uskrsnuće i drugi dolazak. Od toga, za Bultmanna je važnije samo Isusovo učenje. Zanimljivo je to: za pisca je važno čudo; teolog pak insistira na sadržaju/učenju. Teolog misli da je samo učenje važnije od čuda, a pisac kao da zna (kao što je izgleda i Pavle znao) – bez čuda, nikoga neće zanimati učenje. Nema razloga da ovde biramo između pisca i teologa. Važnije nam je da povučemo analogiju sa Đinđićem i njegovim „učenjem“: umesto da čujemo i odmerimo šta je govorio, mi se nadamo – čudu.

Đinđić je govorio – od nas zavisi. Mi sami možemo mnogo toga da uradimo za sebe, to jest za svoju zajednicu. Ako ništa drugo – možemo barem da popravimo sat (zna čitalac na koji se sat misli). Jednom kada to shvatimo i prihvatimo, mislio je Đinđić, naći ćemo se na istom putu s njim. Ne verujem da je Đinđić mislio da će biti ubijen, ali posle 12. marta 2003, kada su ga ubili, te njegove reči o susretu u budućnosti dobile su novo značenje, to jest eshatološki smisao. Umesto racionalnog argumenta i poučne slike, dobili smo mistični nagoveštaj iz koga je isijavala vera u čudo.

Ili se to nama danas samo tako čini – da je ravno čudu da Srbiju otrgnemo iz šaka kriminalaca i učinimo je pristojnom. Pa se susret s Đinđićem, kao i s Isusom, uostalom, odlaže u nedogled. Ali, i za to bi nam mogla biti od koristi jedna druga analogija s Novim zavetom i onim što je bilo posle. Seća se čitalac, al’ ipak da ponovimo, Isusovi učenici i rani propovednici hrišćanstva svojim sledbenicima su drugi dolazak najavljivali za njihovog života – govorili su, prvo će ustati mrtvi, a onda ćete na red doći i vi živi: možda je ta neposredna nada bila neophodna da bi se učenje prihvatilo i raširilo.

Ali, mala pedagoška laž uskoro se pokazala kao nezgodna i kontraproduktivna pa je počelo vremensko – recimo to tako – rekalibriranje. To podešavanje se završilo tako što se s vremena na vreme nekim grupama učini da je došlo „poslednje“ vreme, ali se posle tih podignutih očekivanja ponovo govori o nekoj dalekoj budućnosti. To je bio jedan pristup, koji se dosledno oslanjao na priču o doslovno shvaćenom uskrsnuću. Drugi pak pristup bio je verniji ranim hrišćanskim učenjima i simbolično shvaćenom uskrsnuću.

Taj duhovni aspekt, nasuprot fizičkom, podrazumevao je da je božje carstvo već tu, u nama. To jest, da bi ga uopšte bilo u nama, moramo sami da se promenimo, a ne da očekujemo – recimo to tako – spas spolja, to jest čudo. I tu se onda sreću novozavetni – nazovimo ga tako – misticizam, i naš potencijalno drugačiji (recimo, prosvetiteljski) i svrsishodniji odnos prema nasleđu Zorana Đinđića. Hoću da kažem, umesto da čekamo da se sretnemo s njim, kada neko drugi stvori uslove za to, hajde da počnemo da razmišljamo i radimo kao on, i tako već budemo s njim, sada i ovde.

(Peščanik.net, foto: N1)