Postoji tendencija da se zemlje Persijskog zaliva posmatraju kao statične i nepromenljive. Uostalom, učvršćene su ogromnim bogatstvom i apsolutnom monarhijskom vlašću, a obezbeđene dubokim ekonomskim i vojnim odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Prošla nedelja američkih i izraelskih vazdušnih udara na Iran, kao i iranske odmazde, stavila je u fokus ono što ove zemlje izvoze (naftu i gas) i ono što uvoze (ljude koji izbegavaju poreze i radnu snagu), piše za Gardijan kolumnistkinja Nesrine Malik.

Ali, osim razmišljanja o izazovima u snabdevanju energijom za globalnu ekonomiju i upuštanja u jeftin i popularan sport podsmevanja influencerima u ratnim zonama, moramo imati na umu da će trenutna eskalacija imati duboke posledice po čitav region.

Ovo nije samo pitanje Sjedinjenih Država, Izraela i Irana. Reč je o složenom, preklapajućem političkom poretku na Bliskom istoku koji je mnogo krhkiji nego što izgleda.

Usred svim promenama kroz koje region prolazi poslednjih godina, najznačajnija je bila tiha evolucija naročito tri zemlje Zaliva.

Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati ubrzano sprovode promene čiji su se efekti osetili od Libije do Palestine.

Napadi 7. oktobra, koji su verovatno pokrenuli lanac događaja koji je doveo do sadašnjeg trenutka, delimično su bili inspirisani željom Hamasa da zaustavi proces normalizacije koji je Saudijska Arabija započela sa Izraelom. To je usledilo nakon što su UAE i druge zemlje 2020. potpisale Abrahamov sporazum sa Izraelom.

Ove tri zemlje na različite načine, često međusobno u neslaganju, sprovode ambiciozne globalne i regionalne agende.

Ipak, one su i mnogo nestabilnije nego što bi se moglo zaključiti na osnovu njihove višedecenijske porodične vlasti.

Saudijska Arabija sprovodi liberalizaciju u zemlji, preokrećući dugogodišnje društvene i verske konvencije.

Pre samo nekoliko godina, kraljevini je Džo Bajden, nakon ubistva Džamala Kašogija, pretio statusom „parije“ dok je saudijska kampanja bombardovanja u Jemenu izazvala pozive na bojkot prodaje oružja.

Od tada je Mohamed bin Salman pretvorio zemlju u mesto velikih žurki na otvorenom, modnih revija i visokoprofilnih sportskih događaja.

Zemlja koja je nekada svoj status gradila na sunitskom verskom primatu – kao sedište najsvetijeg mesta u islamu, Meke – sada pokušava da sustigne Katar i Ujedinjene Arapske Emirate, koji su mnogo ulagali u pretvaranje svojih država u uticajne centre finansija, potrošnje i zabave.

Zaokret koji su sve tri zemlje napravile u velikoj meri se oslanja na privlačenje međunarodnih posetilaca.

To, zauzvrat, zavisi od odsustva rata – zemlje Zaliva su u suštini pokušavale da geopolitiku što je više moguće neutralizuju kako bi obezbedile stabilnost potrebnu da njihove države postanu centri globalnog prometa.

Ne provocirati Iran, ne antagonizovati Izrael i držati Sjedinjene Države blizu kao bezbednosnog garanta. Međutim, u periodu od nešto više od nedelju dana – uz novi talas iranskih raketnih i napada dronovima koji su u nedelju pogodili UAE i Saudijsku Arabiju – ovaj model je poremećen.

Tokom protekle decenije, Ujedinjeni Arapski Emirati bili su uključeni u intenzivne i krvave projekte izgradnje svojevrsnog regionalnog uticaja, finansirajući posredničke grupe i ratove u Jemenu, Libiji i Sudanu kako bi obezbedili strateški uticaj i pristup nalazištima zlata.

Put kojim su krenuli doveo ih je tek u poslednjih nekoliko meseci u sukob sa njihovim saveznikom Saudijskom Arabijom zbog napredovanja snaga koje podržavaju UAE u Jemenu.

U procesu normalizacije odnosa sa Izraelom, Emirati su sledili odlučan kurs kao jedina značajna zemlja Zaliva koja je potpisala Abrahamove sporazume, i time su pokazali da nemaju mnogo strpljenja za načelne zahteve poput insistiranja na palestinskoj državnosti.

Reč je o pragmatičnoj, transakcionoj državi koja je energično prihvatila novi svetski poredak u kojem dominiraju moć i novac, i koja nema versko ili kulturno opterećenje kakvo ima Saudijska Arabija.

Između njih nalazi se Katar, zemlja koja hoda po veoma tankoj liniji.

Godine 2017. UAE i Saudijska Arabija su ga fizički blokirali i to su nastavili nekoliko godina.Od tada Katar balansira između podrške palestinskoj stvari – kroz prihvatanje zvaničnika Hamasa i slanje pomoći Gazi – i činjenice da na njegovoj teritoriji postoji najveća američka vojna baza u regionu, kao i saradnje sa Iranom oko gasnih polja koja dele u Persijskom zalivu.

Sve ove zemlje nalaze se na političkim prekretnicama, uz oštru međusobnu konkurenciju.

Zatvaranje njihovih vazdušnih prostora, obustava proizvodnje tečnog prirodnog gasa i potencijalno i celokupne proizvodnje nafte, narušavanje mira, strah, plamen, eksplozije i posledice napada dronovima, raketama i presretačima – to nisu stvari koje se mogu jednostavno „preživeti“ dok se vojna kampanja ne smiri. Iako ove države ne učestvuju direktno u vojnim operacijama, i one su na neki način u ratu.

Veliki deo troškova može se pokriti iz državnih suverenih fondova bogatstva. Ali mnogo teže je rešiti stanje nesigurnosti u kojem se sada nalazi Zaliv.

Prvo, tu je pitanje trajanja. Koliko još dana, nedelja ili čak meseci, ko zna, zemlje Zaliva mogu izdržati posledice rata, kada bi čak i njihovo snabdevanje pijaćom vodom – koje se u velikoj meri dobija kroz energetski zahtevne postrojenja za desalinizaciju – moglo biti ugroženo?

Drugo, postavlja se pitanje koliko je ovaj rat jasno pokazao da su ove zalivske države, aktivno ili pasivno, postale deo agende Izraela i Sjedinjenih Država da uspostave dominaciju nad Bliskim istokom.

Što rat duže traje, to će njihovim liderima biti teže da održavaju predstavu o suverenitetu i da projektuju osećaj kontrole i političke samostalnosti.

Nalazimo se pravo u zoni svih vrsta nepredviđenih posledica. Ekonomski šokovi mogli bi intenzivirati težnju UAE da finansira ratove u afričkim zemljama kako bi sebi obezbedili sirovine.

Postoji rizik od dramatičnog sukoba među zemljama Zaliva oko toga koliko daleko mogu da podrže američko-izraelske ambicije na sopstvenu štetu.

Takođe postoji pretnja od „prelivanja“ posledica raspada u Iranu na njihovim pragovima.

Ono što se trenutno dešava predstavlja ogromno iskrivljenje velikog dela političkog i ekonomskog kapitala koji su zemlje Zaliva godinama akumulirale.

Da, biće globalnih ekonomskih posledica – ali ove zemlje nisu samo dobavljači energije.

Nije potrebno saosećati sa njihovim političkim uređenjima da biste shvatili osnovnu činjenicu: ovo su mesta sa ljudskom populacijom koja se ne može svesti samo na karikaturu „srećnih čuvara snabdevanja energijom“, koji podmićuju pohlepne i lakoverne da dođu u njihove zemlje.

„Uvek“, napisao je Edvard Said, „vrebala je pretpostavka da, iako zapadni potrošač pripada brojčanoj manjini, on ima pravo ili da poseduje ili da troši (ili oboje) većinu svetskih resursa. Zašto? Zato što on, za razliku od Orijentalca, jeste pravi čovek“.

Veliki deo pristupa SAD i Izraela prema Bliskom istoku zasnovan je upravo na ovoj ideji – da oni koji tamo žive i vladaju – čak i njihovi saveznici – nisu pravi ljudi.

Kada rat završi, a Donald Tramp i Benjamin Netanjahu pređu na svoju sledeću katastrofu, ono što će se pojaviti jeste precrtana mapa regiona, sa novim nezadovoljstvima, sukobima i bezbednosnim posledicama s kojima će se ljudi koji tamo žive morati suočavati generacijama, zaključuje Malik.

(Danas/foto: Pixabay)