Pitanje je retoričko, odgovor poznat. Uostalom, kao što nema ni zastava EU i Vojvodine na studentskom i građanskom protestu. Ovaj protest je kako kažu studenti, samo „njihov“. I to je sasvim razumljivo, kao i to da su i sami Vojvođani privremeno u fioke sklonili svoje simbole i mašu državnim zastavama. A sve u cilju borbe protiv autokratskog režima.

Međutim, to je samo površan pogled na protest i Vojvodinu. Ima li većeg autonomaškog uspeha od toga da diktator ne može da kroči u glavni grad pokrajine? Razlog nepoželjnosti Aleksandra Vučića i predstavnika njegove vlasti u drugom po veličini gradu Srbije sasvim je druge prirode. Tragedija i masovno ubistvo pod nadstrešnicom promenila je grad. Promenila Vojvodinu i Srbiju.

Pitoma Neoplanta pretvorena je na bojno polje između s jedne strane režimske policije i kriminalaca i sa druge strane svih onih koji su protiv režima.

I druge vojvođanske sredine i zajednice vode svoje mikro borbe, koje su na neki način ponekad i teže od onih gradskih. U manjim sredinama svi se znaju, u porodici za astalom na svečarima ili kirbaju sve vrvi od varnica, ko je „ćaci“ a ko „blokader“.

Za razliku od Otporove i „petooktobarske revolucije“, studentski i građanski protesti 2024-26 imaju snažan nacionalni i regionalni pečat. Uostalom, ceo studentski i građanski protest je stvaranje novog patriotizma u Srbiji i preotimanje nacionalnih simbola bivšim radikalima.

Slovačka zajednica u Vojvodini se pobunila pod svojom zastavom, a izložba protesta iz tih sredina izazvala je ozbiljan napad na njih u Bačkom Petrovcu. Batinaši su probali da se umešaju i u izbore za Maticu Slovačku.

Rusinska zajednica je kao nikada do sada aktivna pod zastavom svog karpatskog medveda na srpskoj trobojci. Jer Rusini nikada neće zaboraviti dva sendviča koje im je 90-tih godina u cinićnim šalama nudio lider radikala i guru naprednjaka – Vojislav Šešelj. Po jedan sendvič Mađarima i Hrvatima, jer je granica blizu. Rusini i Slovaci je trebalo da budu proterani dalje.

Deca koja protestuju sigurno ne pamte radikale i 90-te, ali ih pamte njihovi roditelji, bake i deke. Potisnuta vojvođanska ideja i zastava nikako nije kraj duha autonomije. Treba imati puno razumevanje za omladinu koja ne pamti ni renesansnu Vojvodinu, tri i po decenije nakon ukidanja pune autonomije i faktičke nemogućnosti njene obnove. „Zlatno doba“ je počelo kada je 28. februara 1974. donesen vojvođanski ustav.

Poslednje dve godine, stvara se nova Vojvodina.

Kako bi mogli da opišemo tu „novu Vojvodinu“? Skoro istu kao onu staru – decentralizovanu, antifašističku, multikulturalnu, ali bez starih kofera. Previsoki su bili zahtevi nakon „5. oktobra“ za vraćanjem sudske, izvršne i zakonodavne vlasti Vojvodini, kao i ubiranje svojih prihoda. Nacionalistička Srbija će zbog svega toga ratovati.

Odsustvo autonomaške ideje možda je kod jednog dela demonstranata strah da ih Vučić ne optuži za separatizam, što sve vreme dok je na vlasti i radi.

Verovatno je više u pitanju istrošenost stare ideje autonomije Vojvodine i želja da se demokratska promena odigra u granicama cele Srbije. Isto želi i Sandžak. Taj zahtev je logičan, jer je nemoguće da u centralizovanom i autokratskom režimu bilo koji deo države bude slobodan.

Vojvodina izlazi iz starih podela, miri se sa „šajkačom“, manje se čuju skoro tradicionalne podele na „dođoše“ i „manjince“. A to je ono što je hranilo svaki, „manjinski“ i „većinski“, nacionalizam.

Previše je bilo očekivati od ideje građanske Vojvodine, a posebno građanske Srbije. Multikutiralizam „naroda i narodnosti“ je ipak jedini provereni i prepoznatljivi model, arhetip funkcionisanja ovog društva.

Paradoks je da same naprednjačke vlasti nasilnim bojenjem trobojki po Limanu jačaju građanski, a izgradnjom crkve – sekularni duh Novog Sada i Vojvodine. Sve ono što nije bilo dovoljno da se o građanskoj državi u prethodim decenijama nauči o demokratiji na radionicama NVO ili iz nezavisnih medija, naučilo se guranjem sa pretorijanskom gardom policijom na livadama i asfaltu vojvođanskih mesta.

Utihnule su stare vojvođanske političke stranke. Ali, prirodno je da Beograd nikada do kraja neće razumeti Vojvodinu, zato kroz višegodišnje proteste protiv naprednjaka, niču novi politički subjekti poput Građanskog pokreta „Bravo!“, Građanskog pokreta „Solidarnost“, inicijative „Politički sindikat“.

Iznenadno, na Dan zastave AP Vojvodine ove godine 27. februara, više nego obično društvene mreže su vrvele od lokal patriotskih fotki trobojke sa tri zvezdice.

Na preveliku žalost, Novi Sad, Vojvodina i Srbija se menjaju ne pod impulsom ekonomskog razvoja, niti kulturnih ideja, već strašne tragedije. Tuga i bes se ipak pretvaraju u optimizam i solidarnost. Konačno mladi iz Vojvodine i njenog glavnog grada menjaju Srbiju, ali ih istovremeno i ona menja.

(Autonomija)