Početkom meseca preminula je četvorogodišnja devojčica iz Čačka. Budući da smrt nije bila posledica neke teške bolesti već operacije koja se smatra rutinskom, to je izazvalo veliko uznemirenje građana koji su, samoorganizovani, protestvovali pred upravnom zgradom bolnice tražeći objašnjenja. Situaciju je dodatno komplikovala vest da je samo nekoliko dana kasnije u istoj bolnici iz istog razloga umro još jedan pacijent.

Tek nakon reakcije građana oglasili su se nadležni. Direktor bolnice je podneo ostavku, ministar zdravlja i Zaštitnik građana su saopštili da su pokrenuli odgovarajuće postupke. Premijer, mada bar indirektno nadležan, nije se oglašavao ali, mada sasvim nenadležan, predsednik republike jeste.

U kratkom komentaru prvo je, sasvim umesno, rekao da političari takav slučaj ne treba da komentarišu pre nego što stručna, zdravstvena inspekcija obavi svoj posao. Ali potom ipak nije odoleo tome da javnost „obavesti“ da je lekar koji je operisao preminulu devojčicu navodno za njega govorio „da je ubica i da su mu ruke krvave“.

Ne znam da li je to istina, ni da li je, zašto i kako, moguće da predsednika informišu o tome šta o njemu misle i govore pojedini lekari u bilo kom gradu u zemlji ali je sigurno da taj podatak nema baš nikakve veze sa hirurškom intervencijom i njenim posledicama. Uostalom samo nekoliko dana kasnije dogodilo se da je u istoj bolnici nakon iste, u osnovi banalne operacije, preminuo još jedan pacijent ali, na sreću, naravno, niko nije informisao javnost o političkim stavovima lekara koji je operisao.

Iako ovakvo predsednikovo komentarisanje slučaja smrti devojčice nije postupak u oštroj, šokantnoj suprotnosti sa izričitom odredbom nekog zakona kao što je to, na primer, drastično bilo u slučaju kada je nakon tragedije u Severnoj Makedoniji, posetio u bolnici, u šok sobi, opekotinama teško povređenog dečaka i slikao se sa njim, ono ipak jeste etički krajnje problematično. Ne samo sa stanovišta etike, već i sa stanovišta elementarne logike neodrživo je i neprihvatljivo bilo kakvo spekulisanje o političkim uverenjima aktera kao relevantnim u tragičnim medicinskim slučajevima.

Ali iako se upustio u (neprimereno) političko komentarisanje tragičnog slučaja predsednik je propustio priliku da se u vezi sa njim osvrne na nešto što zaslužuje takav komentar. Na ono što je i bilo povod za reakciju građana – na očiglednu činjenicu da su i bolnica i ministarstvo informisali javnost i reagovali sa upadljivo velikom docnjom.

U uređenim državama institucije se nakon ovakvih događaja javljaju odmah, bez odlaganja. Ne obavezno sa konačnim odgovorima, za takve nekad može biti potrebno više vremena, ali svakako sa onim što jeste poznato i sa jasnom porukom da će se sve što nije poznato ispitati a da će, ako se utvrde propusti, odgovorni snositi posledice.

Kod nas se pet dana niko nije oglasio. Nije poznato da li je poštovana čak ni osnovna zakonska obaveza zdravstvene ustanove (član 205 Zakona o zdravstvenoj zaštiti) da obavesti porodicu o vremenu smrti odmah, a najkasnije u roku od šest sati od utvrđivanja smrti. Sasvim sigurno danima nije ni pokušano da se objasni šta se dogodilo i šta će se dalje preduzimati. Institucije su se oglasile tek kada su građani izašli na ulice, kada je pritisak javnosti postao veliki.

Propuštajući da to komentariše, predsednik je nesvesno ali zapravo dobro podsetio na ono što je glavno obeležje režima u kom je on alfa i omega, pa tako neizbežno i celog sistema, ne samo zdravstvenog – na netransparentnost.

Ekscesi, čak i kad su tragični, nisu ono što samo po sebi ruši poverenje u sistem.

Poverenje u sistem, nesumnjivo najbolje ruše neistine plasirane od strane istaknutih eksponenata sistema – poput, na primer, čuvene „samo tu nadstrešnicu nismo renovirali“ ili „mi uopšte nemamo zvučni top“ – ali gotovo podjednako efikasno poverenje se urušava i time što sistem ćuti onda kada to ne bi smeo.

Sistem koji transparentnost i normalnu komunikaciju sa javnošću doživljava kao teret, a otvaranje pitanja eventualne odgovornosti kao pretnju umesto kao normalnu, podsticajnu i korektivnu obavezu, neizbežno izaziva nepoverenje.

A bez poverenja ni jedan društveni sistem – čak i da nije, kao naš, teško opterećen partijskim zapošljavanjem, kronizmom, klijentelizmom, nepotizmom, diletantizmom, korupcijom… – ne može da funkcioniše normalno, već funkcioniše tako da kontinuirano proizvodi sumnje koje se sve češće pokazuju osnovanim, dok od ekscesa stvara pravilo. Sve na štetu ogromne većine građana.

(Peščanik, foto: Screenshot N1)