Ima u istoriji čovečanstva nečeg duboko uznemirujućeg u saznanju da najveće nesreće ne dolaze uvek iznenada, sa tutnjem koji bi nas opomenuo da se spremimo, nego se najčešće prikradaju gotovo nečujno, kao bolest koja najpre skoro bezbolno zahvati unutrašnje organe, pa tek onda udove. Civilizacije retko propadaju u jednom jedinom udaru; mnogo češće se one iznutra tanje, troše i potkopavaju, sve dok jednoga dana ljudi, gledajući ruševine oko sebe, više ne mogu tačno da odrede trenutak u kome je njihovo posrnuće počelo. Upravo u toj neprimetnosti i leži najdublja opasnost fašizma. On ne ulazi u svet tek kao nasilje; on najpre ulazi kao navika. Ne nastupa u početku kao teror; prethodno se priprema kroz duhovnu eroziju. Ne počinje logorom, nego ravnodušnošću; ne počinje ubistvom, nego prezirom; ne počinje rušenjem zakona, nego ruženjem i kvarenjem jezika.

Možda je to i najteža istina koju istorija traži od čoveka da prizna: da varvarstvo nije poništitelj civilizacije koji dolazi od spolja, već njena stalna unutrašnja pretnja. Tamo gde stoje biblioteke, mogu sutra stajati lomače; tamo gde se večeras svira oplemenjujuća muzika, može se već sutra marširati strojevi korak; tamo gde danas ljudi raspravljaju o umetnosti, nauci i napretku, već prekosutra se može govoriti jezikom isključivosti, rasne ili nacionalne oholosti, jezikom one strašne jednostavnosti koja čoveka više ne vidi kao biće nego kao oznaku, broj, prepreku ili metu. Kao nečist koja se treba i mora ukloniti. Nije zato najveća zabluda u tome što ponekad pogrešno procenjujemo političke događaje; najveća zabluda je uverenje da smo od nekih ponora zauvek udaljeni samo zato što ih poznajemo po imenu, što smo čuli za njih i što mislimo da je to dovoljno.

Fašizam ne pripada samo prošlosti. Neke njegove istorijske forme možda jesu prošle, neke zastave možda više ne dominiraju trgovima, njegovi pokliči možda ne odjekuju istim glasom kao nekada, ali duhovni mehanizam koji ga stvara je tu, prisutan. Čovek se od prošlih tragedija nije promenio toliko da bi bio oslobođen iskušenja da svoj strah pretvori u okrutnost, svoju nesigurnost u agresiju, svoju zbunjenost u slepu potrebu za vođom. Istorijska svest nas uči da nijedna pobeda nad zlom nije konačna, zato što se primarno zlo ne rađa iz institucija nego iz slabosti i posrnuća duha.

Fašizam je, u svom najdubljem značenju, maligna pobuna protiv složenosti ljudskog sveta. On ne trpi nijanse, jer nijanse traže misaoni napor. Ne trpi različitost, jer različitost podseća da život nije jedinstven kalup. Ne trpi sumnju, jer sumnja oslobađa čoveka od robovanja kolektivnom zanosu i izvodi ga na vetrometine večite sumnje. Fašizam uvek želi pojednostavljen svet: jedan narod, jednu istinu, jednu volju, jednu vertikalu moći, jedan (jedini dozvoljen) pogled na prošlost, jedan način da se voli, veruje, govori i pripada. Sve što odudara, sve što ne može da se svrsta, što nije poslušno, što odbija da učestvuje u zajedničkom zanosu mržnje, proglašava se neprijateljskim, bolesnim, opasnim ili suvišnim.

U tome leži njegova zavodljivost za umorne duše. Mnogo je lakše živeti u svetu u kome su svi odgovori već dati, nego u svetu u kome je čovek pozvan da sam razlikuje dobro od zla. Mnogo je utešnije verovati da svi problemi imaju jedno lice krivca, nego prihvatiti da je istorija zamršena, da društva pucaju po mnogim šavovima, da se ljudska beda ne može izlečiti jednim pokretom ruke, jednim vođom, jednom čistkom, jednim proglasom o preporodu. Fašizam je lažna uteha slabima. On ne daje stvarnu snagu, on kroz svoje pijanstvo mase daje samo iluziju snage. Ne daje stvarno jedinstvo, nego samo zajedničku mržnju. Ne daje mir, nego disciplinovanu napetost. Ne daje veličinu, nego teatralnost masivnog kiča.

Kada je Umberto Eko govorio o onome što je nazivao večitim, praiskonskim fašizmom, ukazivao je upravo na tu sposobnost fašizma da opstaje i onda kada izgubi svoju prepoznatljivu istorijsku uniformu. Fašizam, prema tom upozorenju, nije nužno jedna zatvorena ideologija sa uvek istim programom; on može biti i skup instinkata, navika, impulsa i političkih refleksa koji se javljaju u različitim kombinacijama: kult tradicije bez mišljenja, strah od razlike, opsesija zaverom, prezir prema slabima, poistovećivanje neslaganja sa izdajom, veličanje akcije radi same akcije, neprijateljstvo prema kritičkom duhu. Upravo je ta Ekoovska opomena dragocena danas, jer nas štiti od lenje predstave da ćemo fašizam lako prepoznati jer će doći isto obučen kao i juče. A zlo se, kao i svaka lukava sila, uvek pojavljuje odeveno prema ukusu epohe.

Zato je savremeni antifašizam pre svega umetnost prepoznavanja. On ne sme čekati da se istorija ponovi u njenim najkrvavijim prizorima da bi rekao svoje odlučno ne. Njegov zadatak počinje mnogo ranije: onda kada se jezik ispuni prezirom, kada se neistomišljenik više ne doživljava kao sagovornik nego kao neprijatelj, kada manjina postane zgodna meta za frustracije većine, kada se društvena beda objašnjava prisustvom “drugih”, kada se javni govor truje neprekidnim prizivanjem opasnosti, kada se od ljudi traži da veruju a ne da razumeju. Antifašizam nije samo odgovor na otvorenu tiraniju; on je i svakodnevna budnost prema onim oblicima duhovnog propadanja iz kojih tiranija tek izrasta.

Zbog toga je od presudne važnosti da se fašizam ne shvati isključivo kao tema istoričara. On jeste predmet istorije, ali nije zatvoren u istoriji. On je iskušenje politike, iskušenje društva, iskušenje svakog pojedinca. U svakoj porodici, u svakoj školi, u svakom jeziku, u svakom novinskom naslovu, u svakom prostoru javnog života vodi se mala, gotovo nevidljiva, borba između poštovanja i prezira, između razumevanja i etiketiranja, između rogobatne istine i zgodne laži. Ljudi često misle da veliki zločini pripadaju nekim monstrumima koji se rađaju izvan običnog ljudskog društva. A najstrašnija lekcija dvadesetog veka je baš u tome što nam je pokazao kako se užas može roditi iz običnosti: iz malih oportunizama, iz ćutanja, iz straha za sopstvenu udobnost, iz spremnosti da se zažmuri dok se neko drugi gura prema provaliji. Ili baca sa mosta u Višegradu.

Otuda značaj antifašizma nije samo politički, nego i moralni, gotovo egzistencijalni. Biti antifašista ne znači samo pripadati određenoj tradiciji otpora; to znači odbijati da se čovek odrekne svog najdubljeg ljudskog merila. To znači ne prihvatiti da je tuđe poniženje cena našeg mira. To znači ostati veran ideji da pravo, dostojanstvo i sloboda ne mogu biti privilegije samo za „naše“, nego moraju važiti i za one koje ne volimo, ne razumemo, s kojima se sporimo ili koje nikada nećemo sresti. Jer jedino tu počinje stvarna civilizacija: ne tamo gde štitimo sebi slične, nego tamo gde priznajemo čovečnost i onome ko nije iz našeg kruga.

Antifašizam je zato mnogo više od parole, mnogo više od protokolarne uspomene, mnogo više od venca položenog pred spomenik. On je unutrašnja disciplina savesti. On je neprekidna provera sopstvenog jezika i sopstvenih poriva. U času kada čovek oseti zadovoljstvo pred tuđim poniženjem, u času kada mu se učini da bi svet bio jednostavniji kada bi neki ljudi jednostavno nestali iz njega, u času kada počne da veruje da sila sama po sebi stvara pravo, u tom času on mora da zastane i da se uplaši ne samo sveta nego i sebe. Fašizam ne počinje samo u pokretima; on počinje u čoveku koji prestane da se stidi sopstvene surovosti.

Na žalost, savremeni svet pruža više nego dovoljno razloga za takvu budnost. Nikada nije bilo lakše širiti laž. Nikada nije bilo jednostavnije od čoveka načiniti metu jednim naslovom, jednom montažom, jednom uvredom koja će se umnožiti hiljadama puta. Nikada možda nije bilo više mogućnosti da se mržnja obuče u nešto što liči na zdravorazumski govor. Danas se netrpeljivost često ne pojavljuje u teatralnom obliku, nego kao svakodnevna normalnost: kao podsmeh, kao etiketiranje, kao ravnodušnost, kao „preopterećenost“ tuđom patnjom, kao cinično uverenje da su svi isti i da stoga niko ne zaslužuje odbranu. Ali upravo taj cinizam, to gašenje sposobnosti da se razlikuje nasilnik od žrtve, laž od istine, progon od kritike, predstavlja jedno od najpogodnijih tla za obnovu autoritarnog duha.

Zato antifašizam mora ostati živ kao sposobnost razlikovanja. On mora sačuvati finoću moralnog sluha. Mora braniti pravo na nijansu u svetu koji traži urlik. Mora čuvati činjenice u vremenu koje obožava utiske. Mora negovati sećanje u epohi koja troši događaje brže nego što ih razume. I mora, više od svega, braniti čoveka od onih kolektivnih opijenosti u kojima se pojedinac odriče savesti da bi se utopio u masu. Jer masa oslobađa od odgovornosti, a fašizam upravo na tome raste: na slasti da niko više ne mora da misli kao pojedinac, jer misli gomila; da niko više ne mora da sudi, jer sudi vođa; da niko više ne mora da se pita šta je ispravno, jer je dovoljno da se bude poslušan.

Antifašizam je, nasuprot tome, odbrana lične odgovornosti. On počinje tamo gde čovek kaže: ne mogu da prepustim drugome svoj sud o dobru i zlu. Ne mogu da se sakrijem iza zastave, partije, države, vođe, većine ili istorijske nužnosti. Ne mogu da dopustim da mi kolektivni zanos oduzme lice. U tom smislu, antifašizam je možda najviši oblik građanske zrelosti. On od čoveka traži da bude više od pristalice, više od pripadnika, više od posmatrača. Traži od njega da bude savest.

Ta savest nije uvek herojska u spoljašnjem smislu. Ona se često ispoljava u malim, tihim gestovima: u odbijanju da se učestvuje u javnom linču, u spremnosti da se odbrani napadnuti (pa i po cenu koju je platio Srđan Aleksić), u odbijanju da se laž ponavlja samo zato što je korisna, u upornosti da se čitaju knjige, da se uči istorija, da se sasluša drugi, da se sumnja onda kada svi veruju previše lako. Antifašizam nije samo epopeja partizana i ilegalaca, iako bez te epopeje ne bismo ni znali kolika je cena slobode; on je i svakodnevna praksa odbrane ljudskog dostojanstva od banalnih, sitnih, podmuklih oblika degradacije.

Ali isto tako, bilo bi kukavički prećutati da postoje trenuci kada sama tiha pristojnost više nije dovoljna. Dolazi čas kada je potrebno govoriti glasno. Dolazi trenutak kada ćutanje prestaje biti neutralnost i postaje saučesništvo. Dolazi vreme kada odbrana čoveka zahteva ne samo unutrašnje neslaganje, nego javni stav. Istorija nije blaga prema onima koji su “privatno bili protiv”, ali su javno ćutali. Jer zlo ne pita šta čovek misli u sebi; zlo se širi onoliko koliko mu se prepušta prostora u ukupnoj sociosferi.

Otuda i najveća odgovornost našeg doba: da antifašizam ne pretvorimo u ukrasnu reč, u nešto svečano i nemoćno, u nepomični kameni spomenik. On mora ostati živa sila mišljenja i karaktera. Mora biti prisutan u školi koja uči decu da ne mrze. U novinama koje ne raspiruju hajku. U sudu koji ne kleči pred vlašću. U umetnosti koja čuva čovekovu dubinu od vulgarne propagande. U svakom pojedincu koji se ne miri s tim da slabiji budu gaženi, a različiti pretvoreni u metu. Fašizam se hrani kukavičlukom drugih; antifašizam se održava njihovom hrabrošću.

I možda upravo zato njegova poruka danas mora biti izgovorena bez ulepšavanja. Nije dovoljno reći da je fašizam bio zlo. Treba reći i da je on uvek moguć tamo gde ljudi požele da prestanu biti ljudi u punom smislu te reči, da prestanu misliti, saosećati, sumnjati, pamtiti. Nije dovoljno reći da ga osuđujemo. Treba ga prepoznavati dok još menja oblik, dok još traži novo lice, dok još nastupa pod imenima koja zvuče bezazlenije. Nije dovoljno slaviti mrtve borce. Treba biti dostojan njihove opomene.

Jer “smrt fašizmu” nije samo poklič iz jedne završene epohe. To je zahtev upućen svakoj generaciji iznova. To je rečenica koja traži budnost, a ne samo emociju. Traži karakter, a ne samo sećanje. Traži spremnost da se plati cena istine. I ako ta rečenica danas još ima snage, onda je ima zato što fašizam nije mrtav dokle god živi prezir prema drugome, dokle god se sloboda smatra smetnjom, dokle god se ljudi uče da mrze pre nego da razumeju.

Zato antifašizam nije stvar izbora ukusa, nego pitanje opstanka ljudskog dostojanstva. Bez njega, kultura postaje dekor oko nasilja, zakon postaje alat jačeg, zajednica postaje stado, a čovek postaje sredstvo. Sa njim, čak i u najtežim vremenima, ostaje mogućnost da se svet iznova vrati sebi. Antifašizam je poslednja odbrana ideje da nijedna sila, nijedna država, nijedna nacija, nijedan vođa i nijedna masa ne smeju biti veći od jednog ljudskog bića.

I zato završna reč ne sme biti blaga. Ne sme biti mlaka. Ne sme biti ceremonijalna. Nežnost prema čoveku je dužna da postane neumoljivost prema onome što ga ponižava. Postoji trenutak kada se više ne bira između dve politike, dve retorike ili dve istorijske interpretacije, nego između ljudskog i neljudskog. U tom času više nema mesta kolebanju.

Treba, dakle, reći jasno i do kraja: svako vreme koje ponižava čoveka rađa seme fašizma. Svako društvo koje ćuti pred mržnjom priprema njegov povratak. Svako ko pristane da tuđe lice pretvori u metu, već je načinio korak ka njemu. I zato antifašizam nije uspomena nego zavet, ne prošlost nego dužnost, ne gest nego borba. Borba svakog dana, u jeziku, u pamćenju, u javnom životu, u sopstvenoj savesti. Savesti koju fašizam blatnjavom i krvavom čizmom obavezno pokušava da sabije u što dublje blato.

Jer ako čovek ne ustane protiv fašizma dok je još reč, sutra će morati da ustane protiv njega kad postane krv.

A tada je već kasno za sve osim za osvetu istorije.

(Autonomija)