Kada nečovek, dekan, drsko kaže da „blokade neće biti“, e tek onda ima da je bude – kaže za Danas studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Nađa Šolaja, koja nam donosi direktnu priču i svoje iskustvo jučerašnjeg dana, koji po svemu sudeći i dalje traje.

Naime, jučerašnja podrška profesorki Jeleni Kleut, koja je počela protestom studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, eskalirala je u još jednu u nizu borbi protiv korupcije i nepravde sa kojima se Srbija suočava, kao i još jednim upadom policije, na poziv dekana Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Milivoja Alanovića.

Studentkinja Nađa Šolaja svedočila je jučerašnjem napadu policije, videla je kako ljude udaraju u glavu, a nekoliko redova ispred sebe i profesorku Jelenu Kleut u prvom redu, koju su gurali štitovima.

„Ono što je zasigurno jeste da ne odustajemo i da su, kao i uvek, najvažniji empatija i solidarnost, što smo mogli već sinoć da vidimo na protestima podrške u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Valjevu“, kaže Nađa Šolaja i dodaje:

„Juče sam malo kasnila na protest, te kada sam stigla, fakultet je već bio blokiran i ja sam se, naravno, odmah pridružila. Da razjasnim, nije bio blokiran samo zbog otkaza profesorki Jeleni Kleut, već i zbog toga što dekan odbija da odgovori na naša pitanja, od kojih je prvo i osnovno kako je Una Popović, koja je prisustvovala tajnom glasanju Senata, glasala, i zašto Filozofski fakultet nije uložio žalbu na upravo tu odluku Senata“, ističe Šolaja.

Kada je juče ušla u zgradu fakulteta, čula je od okupljenih da se dekan raspravlja sa ljudima ispred dekanata, te je i sama pošla u tom pravcu. Međutim, dok je stigla, on se već sakrio u kancelariju u dekanatu.

„Kasnije sam videla snimke i razgovarala sa ljudima i evidentno je njegovo nedolično ponašanje, u najmanju ruku“, kaže studentkinja.

Sem toga, dan je prolazio mirno i prijatno. Ljudi su pristizali, bilo je puno poznatih i dragih lica. Vrlo brzo su se rasporedili i svako je radio ponešto – vraćen je „slavski sto“, unošeni su dušeci i razne donacije koje više niko nije mogao da „pohvata“ odakle dolaze, pumpali su se dušeci, ljudi su se odmarali, pili kafe i razgovarali sa kolegama sa blokade.

„Dekan nam se obratio dva puta na megafon i oba puta sa vrlo drčnim stavom. Prvi put je pokušao da prebaci odgovornost na profesorku Kleut, pozivajući je da se ona obrati okupljenima i objasni „kako fakultet nema pravnih mehanizama da je zaštiti i kako je ona toga svesna“. Nije želeo da odgovori na naša pitanja, komentarisao je naše ponašanje, iako nije bio u poziciji da ga komentariše, i počeo da nam preti“, kaže Šolaja.

Drugi put je, ističe, bilo vrlo slično – ponovo je pretio pozivanjem policije. To je, kaže, vrlo interesantna manipulacija, s obzirom na to da je on osoba koja iznova i iznova iznosi neistine, krši autonomiju Univerziteta, saučesnik je u političkom progonu svojih studenata, odgovoran je za do tada neviđeno policijsko nasilje koje se desilo 5. septembra prošle godine na kampusu i takođe je saučesnik u nepravednom davanju otkaza Jeleni Kleut.

„Kada vam neko ko je toliki nečovek drsko kaže da „blokade neće biti“, e tek onda ima da je bude. Pogotovo kada ste neko ko studira novinarstvo i gledate kako vaše profesore utaljavaju, a vi znate da to nisu zaslužili, morate nešto da učinite. Iz ličnog iskustva mogu da tvrdim da Jelena Kleut nije samo stručnjak u svojoj oblasti, već i izvrstan pedagog. Neljudi poput „dekana“ Alanovića nikada neće znati kako je to kada neko toliko veruje u nas koliko u svoje studente veruju profesori Odseka za medijske studije“, ističe Nađa.

Šolaja navodi da su u jednom momentu počele da pristižu poruke i pozivi da se policija sprema da dođe na kampus. Nju lično to nije mnogo uznemirilo jer su takve dojave neretko lažne i služe da zaplaše studente u nadi da će se sami povući, što se nije desilo.

Međutim, nekoliko sati kasnije počeli su da pristižu policajci u civilu ili inspektori – nije sigurna, ali zna da su bili u civilu. Nakon njih pristiglo je nekoliko policajaca u uniformi, ali ne i u opremi za razbijanje demonstracija, a potom još nekoliko njihovih kolega u civilu.

„Svi oni su otišli u dekanat, gde se Alanović krio. Otprilike 30 do 45 minuta kasnije, iz kafića fakulteta počele su da se naziru rotacije i novinari u „press“ prslucima, koji su im dolazili u susret kako bi snimili šta se dešava. Ne mogu ni približno da procenim koliko ih je bilo – više od deset marica, a policajaca u opremi za razbijanje demonstracija bilo je na koju god stranu da sam se okrenula. Nisam se plašila, straha odavno nema, bila sam besna, jer sam gledala kako ulaze u zgradu fakulteta. Dekan je pokušao ponovo da se obrati na megafon, ali od uzvika i pištaljki ga niko nije čuo, kao ni policajca koji je pokušao da se obrati posle dekana. Ja sam stajala između stepeništa, na kojem su se oni obraćali, i kafića i vikala policajcu da idu sa našeg fakulteta, da im ovde nije mesto. Čula sam i povike da je ono što se u tom trenutku dešavalo kršenje autonomije Univerziteta, ali njima to nije bilo bitno. Ne znam da li uopšte znaju šta to znači“, primećuje Šolaja.

Tu je bio i svima već dobro poznati Malbaša, kome juče nije bila prva poseta Filozofskom fakultetu, kaže studentkinja. Sa bezbedne distance sve su to posmatrali i profesorka Gordana Štrbac, koja je tokom jednog od protesta u zgradi fakulteta gurnula Jelenu Kleut, kao i prodekan Dejan Pajić, koji je juče nekima od studenata izjavio da odustanemo od ovoga, jer od nas zavisi da li ćemo ponovo gledati scene od 5. septembra, kaže Šolaja.

„Tokom našeg negodovanja policija je počela da gura ljude, prvo niz stepenice, a onda da ih izbacuje napolje. Zvuk štitova kako se udaraju međusobno, kako udaraju o vitrine u holu fakulteta, povici ljudi da se strasti smire i da se uspore, da ne nastupaju odmah agresivno – to da ne vidite šta se dešava, ali čujete vriske i znate da nekoga tuku – odmah me je vratilo u traumu od 5. septembra. Pao mi je šećer, počela sam da se tresem“, kaže studentkinja, koja je ujedno pokušala da snimi šta se dešava, što je standardna praksa za prikupljanje dokaza.

Videla je kako ljude udaraju u glavu, a nekoliko redova ispred sebe i profesorku Jelenu Kleut u prvom redu, koju su gurali štitovima.

„Gledala sam kako tuku ljude ispred mene i kako mene i moje prijatelje guraju napolje. Čim smo videli da napadaju ljude, podelili smo brojeve roditelja i advokata, poučeni iskustvom. Dok smo izlazili, gurali su nas, a ja sam vikala da treba da ih bude sramota što studente i profesore tuku na njihovom fakultetu, na šta mi je jedan policajac odgovorio: „Mrš u pi*ku materinu“. Ne mogu da procenim da li je bio on ili neko drugi, jer smo prolazili kroz tunel policije, ali neko od njih je pokušao da me uhvati za nadlakticu, a ja sam se brzo izmakla i vrisnula da me ne dira. Sve sam to snimala sve vreme, zbog čega mislim da smo „bolje prošli“. Kao najbolja taktika se ispostavilo to što sam im snimala lica, jer koliko god da su napeti i verbalno agresivni, do sada me nikada nisu udarili“, kaže Nađa.

Kada je izašla iz zgrade fakulteta, videla je Jelenu Kleut, vidno uznemirenu i uplakanu, a oko nje policijske štitove. To je prizor koji će joj, kaže, večno ostati urezan u pamćenje.

„To me je slomilo. Zagrlile smo se, a onda su počeli da nas guraju i više nisam znala ni ko me gura ni gde me gura. Čvrsto sam se držala za svoje prijatelje, ali je bilo toliko ljudi stisnuto i čula sam kako ljudi viču policajcima da nemaju gde da nas guraju i da moraju da naprave prolaz. Teško je odrediti koliko je sve to trajalo – koliko dugo su nas izbacivali i koliko dugo smo bili toliko stisnuti. Konačno smo uspeli da izađemo na ulicu i da se polako smirujemo, da gledamo gde je ko i da se raspitujemo da li su svi dobro. I, naravno, niko nije bio dobro – nekome je bio slomljen nos, nekoga su udarili po glavi, nekoga su uhvatili i za ruke i za noge i tako izbacili iz zgrade fakulteta. Sećam se, kao kroz maglu, da sam mami u više navrata slala poruku da sam dobro i da je sve u redu, da ne treba da se brine“, priča studentkinja.

Kako ih je policija dalje potiskivala, oni su razgovarali sa ljudima, objašnjavali onima koji su ostali napolju šta se desilo i pitali svakoga koga su videli da li je dobro. A onda su, kada su skrenuli levo ka FTN-u, u kancelariji na prvom spratu videli dekana Alanovića, koji čak nije ni pogledao kroz prozor.

„Ne sećam se u kom trenutku je otišao sa stepeništa, nisam ga videla. Ne znam da li je gledao šta je policija radila njegovim studentima i kolegama. Nakon toga smo otišli na toplo i bezbedno i naredna dva sata zvali ljude da proverimo da li su svi dobro i gledali snimke onoga što se još dešavalo. I ja sam primila više od deset poziva sa uspaničenim pitanjima da li sam dobro i šta se desilo“, priča Nađa za Danas.

Ona podseća na prošlogodišnje zahteve studenata, koji još uvek nisu ispunjeni.

„Mi, studenti Filozofskog fakulteta u blokadi, tražimo još od 5. septembra prošle godine ostavku dekana, jer on više nije naš dekan. Ta funkcija nije samo puko povećanje plate i statusa, već sa sobom nosi odgovornost prema kolektivu, zahteva stav i kičmu, a ne kršenje autonomije Univerziteta, političke obračune sa najhrabrijima i sklanjanje pogleda od posledica sopstvenih malicioznih akcija. Stoga, on nije više naš dekan – možda je dekan policijskim službenicima, ali studentima Filozofskog fakulteta koji misle svojom glavom svakako nije“, ističe studentkinja.

I još nešto, dodaje Šolaja – Jelena Kleut nije dobila otkaz samo zato što je politički nepodobna, već zato što nas uči da mislimo svojom glavom. Odsek za medijske studije nekome smeta, kaže ona, jer profesori neguju i podstiču kritičko mišljenje, što ovom režimu evidentno nikako ne odgovara.

(Danas, foto: N1)