Tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga al’ zube polomi. Zaista je novosadski univerzitetski profesor Radivoj Jovović voćka čudnovata. Jedna od najtvrđih. Zato ga je banditski režim posebno uzeo na zub, jer nit ga može slomiti ili potkupit, nit pokorit i naterat da ćuti na belodane gadosti kojima banda upropašćevanja društvo i državu.

Manijakalno spremna da na sve načine sačuva vlast, banda ne bira sredstva ne bi li ućutkala kritičare – one koji veruju svojim očima, ušima i zdravoj pameti. Profesor Jovović je jedan od njih. Svim silama banda nastoji da iz javnosti protera glas i onemogući političku delatnost onih koji za crno nikad neće reći da je belo, za zlo tvrditi da je dobro, odnosno one koji ljudsko dostojanstvo i savest neće prodati za bilo kakve privilegije i mamke bande. Od tih je profesor Jovović.

Tokom trinaestogodišnje vladavine naprednjačko-radikalska, odnosno vučićevsko-šešeljovska bagra – supstrat zla i kvasac državne propasti još iz strašnih devedesetih kad je ubijana bivša velika država – za obračun sa kritičarima stvorila je opaku mašineriju. Ugradila je u nju lako pokorene i javne, i tajne službe i institucije. U odbranu neograničene bahatosti i dakako pljačke – sve pod bajagi brigom za čast, rod, veru i državu – premnogo je sitnih duša ne samo u državnim službama i institucijama što zastrašivanjem, što korupcijom, svela na nivo krpa i ljudskih mizerija. Na nivo sluga bez kojih Vučićeva banda – ili bilo koja druga – ne bi opstala na vlasti. Oni saučestvuju bandi u potpunom razaranju društva i ubijanju i ove već uveliko razvaljene države. Za pustoš koja će ostati potomstvu kad jednom padnu sa vlasti, ljude krpe nije briga.

Kad je prošle godine buknula studentska pobuna koju su masovno podržali građani sa dušom – znamo šta je bila kap na novosadskoj željezničkoj stanici koja je prelila čašu trpljenja – profesor Jovović (od ranije znan u Novom Sadu kao nepokolebljiv građanski aktivista u borbi protiv urbanističko-pljačkaškog divljanja novosadske naprednjačke vlasti povezanoj sa smutnim investitorima) se uključio u pobunu stupajući u prve redove. I kao gradski odbornik Pokreta slobodnih građana (PSG), i kao profesor zdušno podržavajući studente, i kao običan građanin gde god se nešto iole društveno važno događalo. Stizao je svuda uvek se nalazeći ispred mnogobrojnih bukvalno u oklop opremljenih policajca i žandarmerije koje je režim isturao pred studente i građane koji traže pravdu i poštovanje zakona. Koliko je udaraca primio i koliko je puta privođen u policijske stanice, zna on i njegova porodica. To ga – njega tvrdog oraha – nijednom nije pokolebalo i navelo da ustukne pred silom, batinama i hapsanom sa stenicama, u koje je banda trpala i trpa sve što joj se na ovaj i onaj način učini sumnjivo i po njezinu vlast i pljačke opasno.

Sad već čuvena studentska aktivistička grupa STAV, koja se na Filozofskom fakultetu NS Univerziteta mesecima pre tragedije na železničkoj stanici i studentsko-građanske pobune žilavo borila protiv instaliranja režimu podobnih studenata u Studentski parlament, režimskoj bandi odavno je bila trun u oku. Uz jednako istrajne i u borbi sa osionom gradskom vlasti nesalomive građanske aktiviste – koji su se suprotstavljali samovolji i divljanju gradske vlasti potonuloj u korupciju nanoseći ogromne štete gradu – STAV je bila luča svetla u činilo se obamrlom Univerzitetu, pa i gradu. A o tome kakve su gadosti u korist režima činili njemu podobni studenti instalirani u studentske parlamente NS Univerziteta – uz instrukcije režimskih krtica među profesorima, dekanima i Rektoratom – vidljivo je u slučaju profesorice Jelene Kleut (moralni pandam profesoru Jovoviću), koju je režim pokušao najuriti iz Univerziteta zbog neskrivene podrške pobunjenim studentima.

Kad je buknula masovna studentsko-građanska pobuna, preplašena banda je među svojim arhineprijateljima u Novom Sadu već imala notirane dobro joj poznate građanske aktiviste koji su odavno bili na meti naprednjačke vlasti i neukrotivu aktivističku grupu STAV na Univerzitetu. Neki od građanskih aktivsta su se i politički aktivirali u građanskim strankama. Režim je čekao priliku da se arhineprijateljima osveti, onako radikalski, šešeljovski. Ako prilike nema, treba je iscenirati. U represivnoj mašineriji ima poslušne službe spremne za svakakve gadosti protiv nepokorenih građana.

Znano je kako su polovinom marta od BIA prisluškivani članovi STAV-a i aktivisti iz PSG. Znano je kako je BIA nezakonito sniman razgovor – u kojem nije bilo ni traga nekakvom ozbiljnom ugrožavanju ustavnog poretka – dostavila trovačkom propagandnom aparatu (režimske televizije). Znano je kako su klevetnici iz tabloidnih televizija de fakto krojili optužnicu za prisluškivane osobe i znano je kako je nadležno novosadsko javno tužilaštvo u stvari prihvatilo klevetničku instrukciju režimskih televizija pretvarajući je u tužilački akt. Znano je – ući će u anale beščašća Vučićeve vlasti kojoj saslužuju sluganske duše iz tužilaštva i sudstva – kako su tužilački i sudski organi uhapšenim prisluškivanim studentima i političkim aktivistima olako višekratno određivali najpre pritvor u zatvoru, da bi im nakon štrajka glađu i žeđu Marije Vasić nakon dvomesečnog pritvora u zatvoru, zatvorski pritvor zamenili kućnim. Šestoro studenata članova STAV-a, koji su u vreme hapšenja 6 prijatelja u Novom Sadu bili u inostranstvu na ranije ugovorenom gostovanju, još se nalaze u stranom egzilu. Ako se vrate u zemlju preti im hapšenje ni za šta.

Otkud konkretno profesor Jovović u ovoj režimskoj – blago je reći – skaradnosti, koju nevini ljudi plaćaju što klevetničkom šikanom, što robijom, što višemesečnim egzilom?

Banda ga tereti da je tokom protestne blokade zgrade pravosudnih organa u Novom Sadu 19. avgusta, sprečavao javnog tužioca Slobodana Josimovića – postupajućeg tužioca u slučaju tajno prisluškivanog razgovora članova PSG i STAV-a – da uđe u zgradu suda, kao i zbog navodnog napada na službeno lice. U zatvorskom pritvoru je bio od 20. do 27.avgusta, kad mu je pritvor produžen – i višekratno produžavan – u kućnim uslovima. Kako se iz kuće povremeno javno oglašavao, banda je namerila da mu se zbog toga sveti. Dvadesetpetog novembra produžava mu kućni pritvor za još 3 meseca, ali u pooštrenom režimu. Pored zabrane kretanja, zabranjena mu je dostupnost interneta, korišćenje mobilnog telefona i primanje poseta. Na nanogicu mu je instalirana slušalica – obaveštava njegov advokat – kako bi bili prisluškivani svi njegovi razgovori. Banda se boji njegovih reči koje pogađaju srž njezinih gadosti.

Sitne duše iz tužilačkih i sudskih organa koje izvršavaju naloge vladajuće bande, nad profesorom Radivojem Jovovićem vrše osvetu. Zaboravljaju da će njihova imena trajno ostati zapisana kao simbol ljudske niskosti i beščašća. Šta god radili, profesora Radivoja Jovovića neće pokoriti. Pretvrd je on orah i za bandu, i za njezine sluge mizerije.

(Autonomija)