Čini se da je Crna Gora zarobljena u svojevrsnom evropskom delirijumu – pitate li premijera, taksistu ili petogodišnje dete na ulici, svi će vam bez oklevanja reći da sigurno ulazimo u Evropsku uniju 2028. godine. U stvarnosti, to teško da je objektivna procena. Više liči na igru dvostrukog blefa: sedimo za poker stolom bez ijednog asa u rukama, a ponašamo se kao da ih imamo sve. Preko puta nas sedi Evropska unija – koja naše karte vidi sasvim jasno, ali nas pušta da mislimo kako smo u poziciji da pregovaramo.

Ipak, iz razloga koje sam izložio u BiEPAG analizi „Od normi do buke: zašto EU govori o reformama, a podstiče nazadovanje na Balkanu“, pristupanje Crne Gore EU do 2028. ili 2029. godine nije samo moguće – već i hitno potrebno. Na nivou EU poslednjih meseci vide se pozitivni signali: sve češće se govori o izradi ugovora o pristupanju tokom danskog predsedavanja EU, ugovora koji bi, uz jasno definisane zaštitne klauzule, imao i korektivnu i podsticajnu funkciju. Nedavno je premijer Luksemburga Luk Friden izjavio pred Evropskim parlamentom da EU treba da uspostavi kraći i jasniji vremenski okvir za zemlje kandidatinje i da odluku o pristupanju Crne Gore treba doneti naredne godine. Komesar za proširenje više je puta pomenuo mogućnost pristupanja u okviru aktuelnog mandata Evropske komisije, a slične poruke dolaze i iz drugih institucija i zemalja članica EU.

Najopipljiviji znak napretka jeste mapa puta Crne Gore za zatvaranje svih pregovaračkih poglavlja do kraja 2026. godine – plan koji je već odobrila Evropska komisija. Naravno, reč je o vrlo ambicioznom planu koji je realno ostvariv jedino uz brojne prelazne rokove u većini poglavlja. Dodatne prepreke čine političko raspoloženje u pojedinim prestonicama EU i nepredvidivost procesa nacionalnih ratifikacija. Da li je izvodljivo? Ne znam – ali i dalje verujem da jeste.

Međutim, suština ovog teksta nije u tome. Poenta je sledeća: dok god postoji i najmanja šansa da bilo koja zemlja regiona uđe u EU, solidarnost mora biti prva reč koja svima u regionu Zapadnog Balkana pada na pamet. Evo zašto.

Prvi put sam pitanje nedostatka regionalne solidarnosti pokrenuo na desetogodišnjici inicijative BiEPAG u Sarajevu, u oktobru 2024. Kao jedini Crnogorac u sali, pitao sam zašto puko pominjanje mogućnosti da Crna Gora uđe u EU automatski izaziva skepticizam ili čak ironiju. Dobrim delom, to je posledica neusklađenosti same EU – njenih neispunjenih obećanja, nepostojanja jasne vizije i stalnog stavljanja unutrašnjih reformi ispred politike proširenja. Ali, potencijalno članstvo Crne Gore imalo bi i važan politički efekat: ućutkalo bi autokrate širom regiona koji tvrde da je proširenje nemoguće, da je za sve kriva Brisel, i da EU svojom „nezainteresovanošću“ opravdava njihove sopstvene neuspehe.

Ne treba zaboraviti ni da pojedini regionalni akteri aktivno destabilizuju političku scenu Crne Gore putem svojih saveznika u vlasti. Još je zabrinjavajuće što taj nedostatak solidarnosti prevazilazi nivo političkih elita i dopire i do drugih sfera – uključujući i sam civilni sektor.

Vredi se prisetiti da su organizacije civilnog društva širom regiona često pokazivale solidarnost sa studentskim protestima u Beogradu – kao svetlim primerom regionalnog građanskog duha. Slična regionalna svest i mobilizacija pokazane su i tokom javnih protesta protiv eksploatacije litijuma. Ti primeri pokazuju da solidarnost postoji kada je horizontalna i građanska, ali nestaje čim se razgovor prebaci na temu proširenja.

A istina je jednostavna: članstvo Crne Gore u EU ne bi imalo nikakve negativne posledice za druge zemlje Zapadnog Balkana – naprotiv, svi bi od toga imali koristi.

Zašto bi Crna Gora bila uspešna priča regiona

Pristupanje Crne Gore EU moglo bi da povrati kredibilitet politike proširenja, dokazujući da uslovljenost i dalje funkcioniše i da reforme – a ne retorika – donose rezultate. To bi bila dugo očekivana pozitivna priča iz regiona koji je zarobljen u tranziciji, pokazatelj da i mala, reformski orijentisana država može ostvariti stvaran napredak. Dobro osmišljen nacrt ugovora o pristupanju, sa mehanizmima praćenja i korekcije nakon ulaska u EU, mogao bi poslužiti kao model za ostatak Zapadnog Balkana.

Crna Gora je bila prva zemlja koja je prošla kroz revidirani, stroži pristup EU – s poglavljima o vladavini prava otvorenim na samom početku i ostavljenim otvorenim do kraja, prva s privremenim merilima i jedina s IBAR (Interim Benchmark Assessment Report) sistemom, kao i jedina s mapom puta za zatvaranje pregovaračkih poglavlja. Sve to čini Crnu Goru idealnim testnim primerom za razvoj modela koji bi druge zemlje mogle slediti.

Članstvo bi, osim toga, proizvelo dragoceni efekat prenošenja znanja. Crnogorska administracija – kroz postpristupne mehanizme, upravljanje evropskim fondovima i učešće u zajedničkim politikama – stekla bi iskustvo koje bi mogla da deli sa susedima, jačajući njihove reforme. Istovremeno, član iz regiona unutar EU pružio bi Zapadnom Balkanu preko potreban glas u Briselu – glas koji bi zagovarao dalje proširenje i držao regionalna pitanja vidljivim, baš kao što je to Slovenija činila nakon svog pristupanja.

Geopolitički, članstvo Crne Gore poslalo bi snažan signal u trenutku kada spoljašnji akteri i dalje pokušavaju da povećaju svoj uticaj u regionu. Potvrdilo bi da usklađenost s evropskim vrednostima i strateškim interesima donosi stvarne koristi, slabeći narative koji opravdavaju autoritarizam pod izgovorom „strateške autonomije“. Ekonomski, novi član bi ubrzao integraciju u jedinstveno tržište, podstakao investicije i unapredio prekograničnu saradnju, stvarajući lančani efekat širom regiona.

Više od članstva – pitanje vere u zajedničku budućnost

Na kraju, možda i najvažnije – članstvo Crne Gore u EU imalo bi simbolički i psihološki značaj. Pokazalo bi da pristupanje nije mit niti beskonačno čekalište, već dostižan cilj. Sama ta poruka – da reforme i istrajnost još uvek mogu doneti uspeh – mogla bi da probudi optimizam, obnovi poverenje u evropski projekat i inspiriše čitav region da krene napred.

Na kraju krajeva, integracija bilo koje države Zapadnog Balkana u EU znači još jednog saveznika unutar Unije – zagovornika demokratskih reformi, stabilnosti i zajedničkog prosperiteta. Logika solidarnosti je jednostavna: kada jedna zemlja napravi korak napred, ceo region dobija šansu da krene za njom. Napredak Crne Gore nije pretnja njenim susedima – već test toga da li ideja o zajedničkoj evropskoj budućnosti za Zapadni Balkan i dalje živi.

(BiEPAG/foto: gov.me)