"I na tome se od 'jogurt revolucije' do danas udarnički radi"
Svojevremeno je veliki – a u nacionalističkoj Srbiji skrajnut i u zaborav guran pesnik Miodrag Stanisavljević, kao što se sve čestito i normalno gura – za vreme Milošević-Karadžić-Mladićevog varvarskog razaranja Sarajeva napisao i u maju 1994. u antinacionalističkoj i antiratnoj ’Republici’ (uređivao Nebojša Popov) objavio antologijsku pesmu
Srbi pišaju na Sarajevo
Srbi pišaju na Sarajevo
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama granata.
Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?
Taj grad je istorijska greška
i mora biti zbrisan
– velio mi pljesnuvši po dupetu top.
I dok ponavlja ‘zemlja srpska, zemlja srpska’
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.
Od ovog Stanisavljevićevog valjda nema preciznijeg i sažetijeg opisa varvarstva srpskog kleronacionalizma iz devedesetih godina prošlog veka.
Ko bi rekao da će varvarizam – po formi različit, a po sadržaju istih duhovnih i političkih korena onog iz devedesetih – tri decenije nakon što ga je na primeru Sarajeva demaskirao pesnik Stanisavljević i nakon što je iza sebe ostavio silne nacionalne poraze i sramotu, biti još itekako živ?
Njegova meta više nije Sarajevo, nije Dubrovnik, nije Šibenik, nije Vukovar, Srebrenica i drugi gradovi simboli naših poraza i sramote, mada prema njima stalno isijavaju ne samo Vulinove zloće i mržnja. Nisu verski i kulturni objekti ’inoveraca’ koji su bila meta devedesetih, jer kleronacionalistima više nisu dostupni. Ali, kad nema ’inovernih’ meta ima domaćih ’istovernih’, onih nepoćudnih, sumnjivih, sasvim nepokorenih. Njih se baš ne može granatirati i po njima snajperisati, njih valja duhovno i politički satirati.
Na prvom mestu satiranja ’istovernih’ gradova je Novi Sad – nekad po duhu i urbanitetu srednjoevropski grad – što ga već to kvalifikuje za radikalno satiranje. I na tome se od ’jogurt revolucije’ – uz nešto manje prekide – do danas udarnički radi. Primitivno se posrbljava i svodi na meru prostakluka i kriminala onih najgorih među nama.
Poseban doprinos satiranju glavnog grada Vojvodine – dakako ne samo njega, nego i Vojvodine i Srbije u celini – daje aktuelna naprednjačko-šešeljovskoradikalska i miloševićevsko-spsovska vlast. Modaliteti pišanja po Novom Sadu – da od pesnika Stanisavljevića posudim kvalifikaciju beščašća – u sprezi sa sistemskim kriminalom, su različitii.
Poslednji primer su imenovanja na čelna mesta jednog od kultnih simbola Novog Sada – na mesto direktora Drame i direktorice Baleta Srpskog narodnog pozorišta (na ono šta je urađeno sa nekad uglednom Maticom srpskom smo se već odavno svikli). Iako nisu ravna varvarstvu o kojem Stanisavljević piše u pesmi, u simboličkom smislu ta nova postavljenja u SNP mu se približavaju. Baš zbog toga, molim nosioce autorskih prava uvaženog pesnika Miodraga Stanisavljevića da mi oproste što koristim njegovu pesmu, da malim izmenama u pesmi bar donekle opišem neprekidne atake na Novi Sad – na njegovu dušu i urbanitet.
Kleronacionalisti pišaju na Novi Sad
Kleronacionalisti pišaju na Novi Sad
upoređujući
parabole mokraće
s parabolama svojih kadrovskih postavljenja.
Zašto, upitah jednog raskrečenog,
satirete taj grad?
Taj grad je istorijska greška
i mora biti po našoj meri apsolutno posrbljen
– velio mi pljesnuvši po dupetu jednog novog naprednjačkog postavljenika.
I dok ponavlja ‘grad naprednjački, grad naprednjački’
pljuvačkom mi lice prska
– ne on
nego nezgodan suglasnički sklop.
(Autonomija)