Bezmalo je trideset godina od kraja rata u Bosni i Hercegovini. Onog oružanog, vojnog, onog varvarskog kakvi su obično bratoubilački ratovi kad među ljudima – među braćom – prokuljaju rđave strasti. Politički rat se nažalost u BiH ne smiruje. Pa se na sve to, na nezarasle ratne rane, pridodaju još i prirodne katastrofe, poput poslednjih poplava u Hercegovini oko Jablanice, u srednjoj Bosni oko Fojnice i Kiseljaka i u Drvaru i okolini. Eh, Bosno…

Prolazim ispred novosadskog Doma zdravlja na Novom naselju. Na klupi ispred doma, sedi starija žena. Negde je oko 70 godina. Skromno obučena u čistoj odeći, sa urednom frizurom. Zaustavlja me pitanjem:

-Izvinite gospodine, molim Vas. Može te li mi pomoći? Nemam dovoljno novca za lek, a nedavno sam doživela šlog. Molim Vas ako možete i koliko možete.

Vadim novčanik i dajem joj nešto novca. Naglasak mi se učini bosanskim, pa je upitah

-Izvinite, odakle ste?

-Iz Bosne.

-Iz kog dela Bosne?

-Ja sam iz okoline Bosanskog Petrovca.

-Kad ste došli ovde, u Novi Sad?

-Eh, kad? Moj gospodine, za vreme ratnog zla, ’94. u jesen.

-Izvinite što Vas pitam, kako ste dospeli do toga da nemate sredstava ni za lekove?

-Najpre, sramota me je što sam dovde dospela. Do rata smo kao porodica imali sve. Dve kuće u selu, sređeno imanje, imali smo mala (stoke), ma imali smo sve što nam je trebalo. I zdravlja i svega ostalog. Lepo smo živeli. Bilo nas je u selu mešanih nacija i nije bilo ama baš nikakvih problema među nama. Deca su nam zajedno išla u školu, zajedno se igrala. Kad sam bila mlada, mi mladi smo zajedno išli na zabave, družili se. Sve je bilo ve’n tako, do uoči izbijanja prokletog rata. A onda, kao da je neki đavo uš’o u narod, sve krenu po zlu. Počesmo se nekako gledati ko je ko po naciji, po veri, po imenima. Počemo se međusobno izbegavati. Televizija i radio – đavo ih odneo – počeše nas nekako trovati, jer se nismo počeli pitati ko je ko dok to među narodom ne počeše televizaja i radio. Pa onda u selo počeše dolaziti nekakve stranke, političari, sve okupljajući nas po nacionalnosti. U početku ih nismo puno poštovali, al’ malo po malo, naviknusmo se na to. Neki u selu – oni za koje smo smatrali da su najgori među nama – postaše grlati u faljenju svoje nacije i vere i kuđenju drugih nacija i vera…

Ono starijih mudrih ljudi u selu govorilo je da to opasno ne valja, da ne sluti na dobro nego na zlo. A’l opet, sve smo mislili kako je došlo, tako će i proći, valjda niko nije lud da želi zlo.

Kad izbi rat u Hrvatskoj, baš smo se mnogo uznemirili i uplašili. Zlo iz Hrvatske ubrzo se prelilo u Bosnu. Zarati se. Svašta smo se, mi koji smo nekako preživeli, nagledali i doživeli. Kad u jesen ’94. naiđe hrvatska vojska, pred njom moja porodica i mnogi drugi, izbegosmo noseći sa sobom samo ono što se u kesama moglo poneti. Osta nam nemerljiva žalost za kućama, imanjem, malom. Za lepim životom.

Ovde u Šajkašu imamo rodbine, pa pravo kod njih, sve se nadajući da će se u našem kraju nesreće smiriti. Željno smo čekali da se vratimo svojim kućama, svojim životima. Kad ono, sve se oduži. Prođe konačno i rat. Pokušali smo se vratiti – ja i čovek mi, sin i kćer su ostali ovde u Novom Sadu kao podstanari, našli neke poslove – al’ tamo u našem selu, kad čovek i ja stigosmo sve opustošeno. Išo’ mi je najpre tamo čovek da izvidi stanje, al’ kad se vratio nije mi rek’o punu istinu na šta se vraćamo. Kaže, nije hteo da se ne razočaram i da ne odustanem od povratka. Razumem ga, da mi je sve rek’o, verovatno ne bi pristala da se vraćamo.

Probali smo da se nekako skućimo, da krenemo pa šta nam bog da. Bilo je u selu još nekoliko porodica povratnika. Dobili smo i neku međunarodnu pomoć da bar kuću koliko-toliko popravimo, da se u njoj može biti i leti i zimi. Najgore je bilo što se nije imalo od čega živeti. Neki povratnici su ostali, neki su se vratili tamo gde su izbegli. Kad smo videli da nam tamo ipak nema života – jer smo počeli i pobolevati, a doktori nisu blizu – odlučili smo da se vratimo, ali više ne u Šajkaš kod rodbine da im budemo nateretu. Vratili smo se kod sina podstanara – žena mu i dvoje male dece – koji je nekako preko veze dobio posao u Gradskom zelenilu.

Muž mi je ubrzo umro. Ćerka sa dvoje dece i mužem sa slabom platom, podstanarka. Ubrzo posle one korone, ja se šlogiram. Muka živa. Doktori, terapije, rehabilitacija, svugde treba nešto plaćati, a novca nema. Pre dva meseca opet se šlogiram, na sreću ne tako opasno kao prvi put. I opet lekari, lekovi, kontrole. I opte treba novaca za skupe lekove. Tako, evo, deveram. Ne znam dokle ću. Volela bih da me bude što kraće, da nisam deci na teretu, jer ni oni od svojih slabih plata nemaju dovoljno za sebe.

Eto tako Vam je ukratko moj gospodine sa mnom, tako mi pod stare dane protiče život. Od nekad u mom selu svega i svačega, pre nesrećnih ratova od berićeta, do evo prosjakinje koja nema novca za lekove. A bez lekova mi nema života, što mi nije tolika muka koliko mi je muka u patnjama bez lekova čekati kraj.

Sramota me je što zaustavljam ljude i prosim. A šta ću kad nemam drugog izlaza. Muka čoveka natera na sve. Tako je to sa mnom, ako ste me razumeli?

-Naravno da Vas razumem. Nažalost, mnogo je ljudi u situaciji sličnoj Vašoj. Mnoge čestite ljude rat je ojadio. Za razliku od onih drugih, nečestitih ljudi koji su ljude u rat gurali i na tuđoj nesreći i zlu preko leševa i bogalja zgrtali kapital. Žao mi je što ste tako prošli u životu. Šta da vam kažem, držite se. Želim Vam svako dobro.

Ostavih skromno ubučenu pristojnu postiđenu ženu da sedi na klupi i prosi.

Pored klupe je reklamni pano, na kojem je veliki poster sa kojeg nasmejani Baja Mali Knindža najavljuje svoj novi koncert u najvećem novosadskom prostoru za estradne nastupe. Blagoš nama.

Da, istina je – ogromnoj većini ljudi svaki rat je zlo i naopako, propast i tuga za izgubljenima, osakaćenima ili u svet izbeglim članovima porodice, a nekom – ljudskom ološu koji sa bezbedne daljine huška na mržnju, zlo i podjaruje ratna zverstva, rat je itekako izdašan brat. Možemo li šta činiti protiv toga?

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)