Hronologija propasti srpskog društva i Srbije nije jednoznačna. O njoj ne postoji šira saglasnost ni u intelektualno-akademskim krugovima, ni u crkvi (SPC), ni u plebsu koji se napaja ’istinama’ koje proizvode dominantne svetovne i crkvene elite zatrovane kleronacionalističkim mitologijama.

Bornirani nacionalisti smatraju da je propast Srbije predodređena njezinom kardinalnom greškom utapanja srpske države u projekt Jugoslavije, nakon Prvog svetskog rata. Kao pobednica u ratu – tvrde nepopravljivi dubinski nacionalisti – Srbija je mogla bez ikakvih problema da proširi svoju državu na ’sve srpske etničke prostore’, za koje tvrde da ih je oslobodila. Ne kažu koliko je metaka ispaljeno recimo za oslobođenje Novog Sada, Subotice, ondašnjeg Bečkereka (Zrenjanina). Ne kažu koliko je – i gde – vođeno bitaka za izlazak srpske vojske na jadransku obalu, za izbijanje na granice sa Italijom, poraženom Austrijom i Mađarskom.

Pročetnički nacionalisti (novočetnici) pak – uvažavajući apsolutno sve što tvrde bornirani nacionalisti – stavljaju akcenat na nešto drugo. Tvrde da su tragediju Srba i Srbije izazvali u stvari komunisti, naročito partizanski pokret predvođen jel’da antisrbinom i zločincem Titom. Oni su – tvrde novočetnici – tokom rata isključivo gledali da unište patriotske četničke snage, da sruše monarhiju i da uspostave republiku, komunističko-Titovu satrapiju. Po pročetncima i promonarhistima, kruna srpske tragedije je oktobar ’44.g, kad je je l’da partizanija – ’šumska banda’ predvođena obezboženim anacionalnim komunistima i antisrbinom Titom – okupirala Beograd, pobivši cvet srpskog građanstva. U je l’ da komunističko-brozovskoj satrapiji zločinac Tito i servilni mu srpsski komunisti su povlađivali svim drugim narodima Jugoslavije, na račun obespravljenog srpstva kojeg su pokušavali da obezbože i rasrbe.

Paranoja srpskih nacionalista, klerikala i pročetnika eskalirala je u Srbiji – i van Srbije, među Srbima u drugim republikama Jugoslavije – dolaskom Miloševića i njegove nacionalističko-staljinističke bande na vlast. Uz pomoć službi bezbednosti viđeniji i besprizorniji srpski nacionalisti hodočastili su i mešetarili po Jugoslaviji, trujući zlom u početku zbunjen tamošnji srpski narod. Posle je među njih posejano zlo hranilo samo sebe uz izdašpnu pomoć Beograda. Miloševićeva nacionalistiko-staljiinistička bagra bajagi je branila Jugoslaviju tako, što je otvorila sve brane za izlov ideološkog zla po Srbiji pripremajući je za ’ispravljanje nepravde’ prema Srbima. Sa AVNOJ-evskih principa Jugoslaviju je političkim nasiljem htela da svede na Srboslaviju. Milošević je pak sanjao Sloboslaviju. Tadašnja mu dominantna srpska opozicija protiv Srboslavije nije imala ništa protiv. Naprotiv, to je zdušno podržavala. Bila je protiv Miloševića jer oko ostvarenja tog cilja – kao je l’da komunista – nije dovoljno radikalan. Protiv Sloboslavije je pak itekako bila protiv. Htela je i ona vlast slast. Znamo kako je to završilo. Odnosno, još ne znamo. Agonija još traje i ne zna se kako će finalno biti završena i po Srbe, i po ostale narode bivše – kako bi nacionalistički paranoci na svim stranam rekli – komunistčko-brozovske satrapije. Nije malo onih koji za tu satrapiju danas kažu da je bilo zlatno doba, u odnosu na ovo u čemu danas živimo.

Elem sunčanog ali prohladnog 9. marta ’91. godine u Beogradu su održane danas mitologizovane demonstracije opozicije. Predvodile su ih radikalno pročetnički SPO i građansko-salonska, pretežno nacionalistička DS. Istinska demokratsko-liberalna proevropaska opozicija nije imala širok u podršku nacionalizmom zatrovanog građanstva (naroda) – kao i danas – ali je pozvale svoje pristalice da prisustvuju demonstracijama.

Procene analitičara su da je skupu – uprkos velikih Miloševićevih opstrukcija na putevima, prugama pa i po beogradskim ulicama kako bi sprečio dolazak pristalica opozicije u Beograd, na centralni gradski trg – prisustvovalo između 50, 70, nekih kažu i 100 hiljada deminstranata. Broj vidljivih policajaca u masivnim kordonima, opremljenim za sukob sa demonstrantima, teško je bilo i pretpostaviti. Koliko ih je pak bilo nevidljivih u užem gradskom jezgru sa opremom za razbijanje deminstracija, još je teže pretpostaviti.

Već pri okupljanju demonstranata na centralnom gradskom trgu došlo je do incidenata. Policija je pokušavala da kanališe okupljanje i raspored demonstranata, kako bi ih držala pod kontrolom. Usledile su međusobno naguravanje i čarke. Masa je počela skandirati policiji ’idite na Kosovo, idite na Kosovo’, ’ustaše, ustaše’, ’bando crvena’, potom ’Slobo Sadame (Sadam Husein, tadašnji diktator Iraka)’. Izvikivana su nacionalistička osećanja koja su nekoliko godina, putem političkih govornica i medija informisanja maligno zapljuskivala Srbiju (i Srbe u regionu) protiv kosovskih Albanaca – prema kojima je bio uspostavljen aparthejd posle ukidanja autonomija Kosova i Vojvodine – i protiv Hrvata, jer je antihrvatstvo eskaliralo pod agresivnom medijsko-publicističkom propagandom, pogotovo posle dolaska HDZ i je l’ da arhineprijatelja Srba Tuđmana na vlast, na prvim slobodnim izborima u Hrvatskoj (takođe zapljusnutoj nacionalizmom kao pandanu Miloševićeve nacionalističke revolucije).

Nakon početnog naguravanja i masovnog uglavnom budalastog skandiranja – nema osude nacionalističke mržnje i nasilja, nema prizivanja mira, pozivanja na dijalog, nema osude Miloševioćeve isključivosti u jugoslovenskoj krizi, nema evropeizacije, itsl. – po izlasku vođa opozicije na improvizovanu govornicu masa demonstranata se nekako primirila. Dramatičnim rečnikom i gestikulacijama apsolutno je dominirao lider pročetničke SPO, tada harizmatični Vuk Drašković. Drugi govornici nisu bili toliko radikalni i atraktivni kao Drašković. Emocije u masi su rasle. Atmosfera je postajala sve napetija. Došlo je do novih čarki i ozbiljnijeg batinanja deminstranata. Trg je zasut suzavcem. Prohladni vetar ga je raznosio po susednim ulicama. Policijske cisterne šmrkovima su počele da razgone demonstrante. Nastala je opšta pometnja. Govornici sa trga brzo su se našli na balkonu Narodnog pozorišta, sa kojeg je Drašković demonstrrante pozivao da krenu na ’TV Bastilju’ (današnju RTS, čija je zaista odvratna propaganda i protiv Miloševićeve opozicije, i protiv Slovenije, Hrvatske i kosovskih albanskih političkih lidera zaista bila odvratna; ona je i bila formalni povod za organizovanje demonstracija opozicije – rušenje laži ’TV Bastilje’). Šta je posle bilo uglavnom je poznato. Poginuo je jedan mladić protestant i jedan policajac. Uveče su tenkovi već tada pod Miloševića samoopredeljene JNA – njezinog bednog vrha – izašli na centralne beogradske ulice. Zlo je stupilo na scenu.

Autoru ovog teksta, koji je tog dana sa prijateljem prisustvovao srpskoj drami na beogradskom Trgu Republike, prijatelj je – po sećanju – rezignirano rekao: ’Kako je sve ovo bolesno! I Miloševićevo nacional-staljinističko ludilo koje razara Srbiju i radikalno preti opstanku Jugoslavije, i jednako bolesne primitivne antikomunističke i pročetničke ideje koje zagovara opozicija, koje takođe prete opstanku Jugoslavije. Sa ovako bolesnom Srbijom Jugoslavija neće opstati, ali će na kraju vrlo izglednog haosa Srbija strašno – i ko zna za kolimo dugo vremena – radikalno propasti. O sudbini Srba u drugim republikama, na kojima će se lomiti kola ovog ludila, ne smem ni da mislim’.

U potpuno sam se složio sa mračnim konstatacijama prijatelja i sam duboko razočaran onim čemu sam – početno podržavajući demonstracije – prisustvovao. Kući sam se duboko zabrinut vratio kao pokisao.

Kako su se osećali građani u drugim jugoslovenskim sredinama? U eskaliranoj državnoj krizi slike iz Beograda ih nisu učinile nimalo spokojnijim. Naprotiv. Nadali su se radikalnom ugrožavanju moći poludelog Miloševića, od kojeg su strahovali prepoznavajući u njemu veliku opasnost po mir i razumno rešenje državne krize. Poruke opozicionara i skandiranje iz ostrašćene mase nimalo ih nisu umirile. Svetla u Beogradu, za kojim su žudeli, tog 9. marta nisu videli. Svedočili su unutarsrpskoj košmarnoj drami koja ništa dobro ne obećava. Nakon svega kroz šta su nekadašnji Jugosloveni prošli, vide li svetlo u Beogradu, u Srbiji danas?

(Autonomija, foto: Goranka Matić)