Povodom 27. januara, dana koji je u crkvenom kalendaru posvećen svetom Savi, održane su razne svetosavske akademije, balovi, školske slave i srodne proslave. Predstavnici države, crkve, intelektualne i ostalih elita utrkivali su se ko će da pošalje prigodniju svetosavsku poruku, služeći se oveštalim frazama sa primesama nacionalnog kiča. Rastko Nemanjić je poslednjih decenija postao nezaobilazni sastojak u papazjaniji novog nacionalnog identiteta. U ovom neprobavljivom krkanluku koji nam dežurni ideolozi predstavljaju kao nebesku manu, krčkaju se i drugi obavezni sastojci kao što su Ratko Mladić, glorifikacija zločinaca, etnofiletističko pravoslavlje, revizija istorije, odricanje od antifašizma, stanje poricanja, antijugoslovenstvo, mržnja prema svemu što dolazi sa zapadne strane i klerikalizam.

Besednici su se strogo držali propisanog recepta i obavili domaći zadatak u skladu sa propisanim pravilima identitetske manije. Uglavnom su varirali jednu od ključnih dogmi svetosavskog mita, onu koja svetog Savu proglašava prvim srpskim prosvetiteljem, utemeljivačem obrazovanja i osnivačem škola. U tom duhu zborila je tehnička premijerka Ana Brnabić na beogradskoj Svetosavskoj akademiji. Fikus-premijerka je mrmorila kako “pominjanje obrazovanja u Srbiji ne ide bez njega”, da ga zato škole slave i da je cilj da “Savine vrednosti budu okosnica sistema vaspitnog rada”, a prozborila je i koju o čvrstim temeljima naše države i naše vere koje je išalovao sveti Sava.

Nacionalna mitologija

Na istom zboru zborila je i ministarka prosvete Slavica Đukić-Dejanović. “Sveti Sava dao je ključni doprinos u utemeljenju obrazovnog rada u srpskoj državi”, bubnula je gospođa ministarka i dodala da je bio i “začetnik osamostaljivanja srpske književnosti sa njegovim žitijem Svetog Simeona i službom Svetom Simeonu”. Ako je kopiranje vizantijskih književnih modela osamostaljivanje književnosti, onda u redu. Čitaoci bi rekli da je u literaturi glavna stvar originalnost, onaj Bodlerov poklič kojim nas poziva da zaronimo na dno nepoznatog i nađemo novo, a da ponavljanje klišea spada u neke druge discipline.

Naši politički rabotnici ne haju mnogo za činjenice, istinu, istoriju, kontekst i slične tričarije, njima je pravljenje magle u opisu radnog mesta, pa je proizvode i tamo gde to nema baš nikakvog smisla. Uzaludno je neprestano opetovanje da je sveti Sava utemeljivač obrazovanja i školstva u Srbiji, hiljadu puta ponovljena laž neće postati istina. Kad se govori o bilo kojoj istorijskoj ličnosti, pa i o svetom Savi, trebalo bi koristiti dela ozbiljnih istoričara, a ne pamflete nacionalističkih ideologa.

Sveti Sava nije utemeljitelj obrazovanja, nije osnivač škola, niti prvi srpski prosvetitelj. Srednjovekovni pojam prosvećenosti je imao jedno značenje, a u modernoj epohi ta reč znači nešto sasvim drugo. Ako su već tako ubeđeni u ono što govore, neka nam nacionalni mitolozi navedu ime bar jedne škole koju je Sava osnovao. Dositej Obradović je utemeljivač obrazovanja, prvi srpski ministar prosvete, osnivač škola i prvi srpski prosvetitelj. Njemu je titula koju je zaslužio svojim radom i koja je zabeležena u istoriji jednostavno oteta i dodeljena svetom Savi.

Prosvjetiteljstvo u zapećku

Jasno je i zašto naši vlastodršci, posednici moći i ostali pripadnici oligarhije preferiraju svetog Savu, a Dositeja guraju u zapećak. Kad bi se srpsko društvo rukovodilo Dositejevim idealima, kad bi bilo zasnovano na razumu, nauci i znanju – njime ne bi upravljali manipulatori, prevaranti i razbojnici. U takvom društvu ljudi poput naprednjačkih i socijalističkih funkcionera, intelektualci vidika ograničenih na naciju, opsenari i šibicari ne bi bili pripadnici elite, već bi tavorili na margini, gde im je i mesto.

“Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu”, govorio je Dositej, pozivajući svoje sunarodnike da izađu iz samoskrivljene nezrelosti, da hrabro koriste svoj um, da ne dozvole raznim obmanjivačima da ih drže u mraku neznanja. Kao što vidimo iz poslednjih tridesetak godina srpske istorije, Dositejev poklič je masovno odbijen, i to sa indignacijom.

Porfirije u medicinskom zanosu

Tipičan primer takvog antiprosvetiteljskog umovanja dao je patrijarh Porfirije na pomenutoj akademiji. Njegova svetost je pokušala da se izrazi poetski, ali joj to nije pošlo za rukom: “Savindan je dan kada se vrši rendgen našeg srca i uma, magnetna rezonanca u kojoj se prepoznaje ko smo i šta smo”. Lepo je videti da nam je patrijarh duhovit čovek, šteta samo što mu je humor nehotičan.

Ljudi na rendgen i magnetnu rezonancu ne idu baš rado, već kad posumnjaju da su oboleli od neke teške bolesti. Evo šta kažu medicinski stručnjaci: “Lekar će vas uputiti na rendgen ako veruje da snimak određenog dela vašeg tela može pomoći u pronalaženju uzroka i simptoma bolesti kao i u i lečenju bolesti”. Dakle, patrijarh nam kaže da smo zapravo svi bolesni, pa zato moramo da se pregledamo svakog 27. januara.

Nije baš zdravo ni preterano izlaganje zračenju, jednom godišnje je ipak previše. Takođe, ima ljudi za koje poguban odlazak na magnetnu rezonancu, kako kažu eksperti – to su “osobe sa ugrađenim pejsmejkerom, kohlearnim (slušnim) implantatima, bolesnici sa pojedinim veštačkim srčanim valvulama, kao i pacijenti sa ugrađenim hiruškim ‘klipsovima’”. Eto, oni nikad neće saznati ko su i šta su. Metafore moraju da budu precizne, inače je reč o najobičnijem pseudpoetskom trućanju.

A u zemlji gde pacijenti čekaju mesecima na preglede, Porfirijeve metafore zvuče pomalo neukusno, pogotovo ako znamo da on pripada klasi koja živi u sasvim drugačijem, privilegovanom svetu i ne zna za nevolje običnih građana. Pritom, dok je crkva držala svu vlast, bavljenje naukom je bilo praktično onemogućeno. Da su se pitali razni patrijarsi i pape, ni rendgen ni magnetna rezonanca nikada ne bi bili izumljeni. Da smo sledili Dositejev ideal evropejstva, prosvećenosti i kosmopolitizma, danas ne bismo slušali ovakve reči, nastale usled preteranog izlaganja duhovnom rendgenu i pravoslavnoj magnetnoj rezonanci.

Renesansno bezumlje

Veliki župan Aleksandar Vučić oglasio se iz Skoplja, gde je takođe održana akademija posvećena svetom Savi. I on je besedio o Rastku kao ocu srpske škole, te naglašavao da je i nama jasno kao i njemu da su “mir i jedinstvo jedini način opstanka”. Kad čovek koji je izgradio karijeru na ratnom huškanju hvali mir, to nije samo oksimoron, već i golo licemerje. Ode nacionalnom jedinstvu su već stajaće mesto naprednjačke retorike, koje jasno pokazuju da je Vučiću pluralizam mrzak i odvratan, a da se ugleda na totalitarne, autoritarne države i despotije, jedine gde to famozno jedinstvo postoji u nekom obliku.

Na kraju je predsednik Srbije odvalio dosta originalnu glupost, tvrdeći da je sveti Sava “renesansni um pre renesanse”. Kako je krenulo, uskoro će sveti Sava postati i prvi srpski humanista, renesansni mislilac, crkveni reformator, osnivač univerziteta, naučnik, matematičar, biolog, pronalazač, astronom i astronaut. Kad mašti daš na volju, samo nebo je granica.

Intelektualci koji verno služe boginji naciji takođe su dali svoj doprinos proslavi Savindana. Posebno se istakao Miloš Ković, istoričar, branitelj Kosova i nagovarač mladih na pogibiju za otadžbinu. Njemu se odnekuda ukazao nekakav Svetosavski zavet, valjda ranija verzija Kosovskog zaveta, koji Ković tumači kao opredeljenje za carstvo nebesko. Za istoričara je Kosovo, normalno, sveta zemlja (naučno utvrđena činjenica geološkim ispitivanjem tla i merenjem količine srpske krvi u zemlji), a veli i da je Republika Srpska takođe sveta zemlja, jer su za nju “najbolji među nama žrtvovali svoje živote”.

Srednji vijek, srpski ideal

U stvarnosti je bilo malo drugačije, Republika Srpska je stvarana pokoljima, etničkim čišćenjem, konc-logorima, masovnim silovanjima, deportacijama i genocidom nad nesrpskim stanovništvom. Povezivati najsramniju stranicu srpske istorije sa svetim Savom nije baš pošteno, pretera ga Ković u svom vatrenom nacionalnom zanosu. Kakvo je vreme došlo, na kraju će morati antinacionalisti da brane svetog Savu od ovih vajnih patriota.

Svakom razumnom je jasno da se savremena država, obrazovni sistem, naučna zajednica, politika – ne mogu zasnivati na idejama iz 12. veka. Preveliki je jaz između ove dve epohe, to je čitava provalija, previše je vremena proteklo, svet se toliko izmenio da svako ozbiljno pozivanje na srednjovekovne vrednosti i ideale zvuči prosto komično. Na primer, kad bi se Ani Brnabić ostvarila želja da “Savine vrednosti budu okosnica sistema vaspitnog rada”, u takvom društvu ona, kao deklarisana pripadnica LGBT zajednice, bila bi prosto izbrisana s lica zemlje. A svakako ne bi bila ni na kakvoj vladarskoj funkciji, jer je – žena.

Međutim, nije nikakvo čudo što naši državni funkcioneri, duhovnici i ideolozi insistiraju upravo na ovakvom nemogućem poslu. Kad bi nacionalisti uspeli da do kraja otelotvore svoju idealnu državu, Srbija bi zaista ličila na srednjovekovnu feudalnu zemlju – svi bismo bili kmetovi, sebri, sluge i robovi, a oni bi bili naši neprikosnoveni gospodari. Baš njih briga za svetog Savu, njima je on potreban samo kao simbolička figura, kao zalog konzervativizma i bekstva od modernosti.

Sava je bio čovek svog vremena, da je rođen danas ne bi se pozivao na srednji vek, kao što se ni pre osam vekova nije pozivao na pagansko doba. Da zaista slede njegov put, srpski velikaši bi napravili pristojnu državu od Srbije, ne bi je držali na začelju Evrope, u izolaciji od civilizovanog sveta.

(Al Jazeera/ustupljena fotografija)