Mnogo šta u zemlji Srbiji ne funkcioniše, ali su nam bar zato sudovi efikasni. Doduše, naša boginja pravde, Justicija Srbinović, škilji na jedno oko, pa taj žmirkavi pogled na svet često dovede do selektivnosti u primeni zakona, a ponekad i do ruganja samoj ideji pravednosti. Sudovima ne ide od ruke da smeste iza rešetaka ozbiljne kriminalce, državne lopouže, vlasnike džinovskih plantaža marihuane, napredne funkcionere koji otimaju od dece i nejači, službenike koji se ugrađuju u izgradnju svakog mogućeg objekta ili puta, ali zato pokazuju natprirodnu učinkovitost kad treba osuditi aktiviste koji se drznu da dirnu u svetinje Srpskog sveta.

Pre par meseci Prekršajni sud je osudio Aidu Ćorović jer je remetila javni red i mir tako što je gađala jajima mural Ratka Mladića, a potom vređala policijske službenike prilikom vršenja službene dužnosti. Nakon uložene žalbe, Apelacioni sud je pre par dana potvrdio prvostepenu presudu, pa je Aidi Ćorović naložio da plati kaznu od 100.000 dinara. Ukoliko ne uplati narečene novce nadležnom organu, provešće tri meseca u bajboku.

Sudske jajare

Oba suda su inkriminisani događaj protumačila prilično kreativno, što je inače praksa u suđenjima nepodobnima iz političkih razloga. Setimo se samo da je ovde književnim delima presuđivano zato što “šire lažne informacije”, kao da je zadatak proze da bude informativni bilten ili dnevni list. Presuđivano je knjigama i zato što uznemiravaju javnost, iako je uznemiravanje javnosti jedna od osnovnih funkcija književnosti, još od “Epa o Gilgamešu”.

Sličan metod slobodne interpretacije očiglednih činjenica primenjen je i u slučaju Ćorović. Elem, presuda ne kaže da je aktivistkinja osuđena jer je gađala mural ratnog zločinca, nego da je „nepristojnim ponašanjem narušila javni red i mir na taj način što je bacala jaja u pravcu stambene zgrade“ u Njegoševoj ulici. Po mišljenju suda, Aida uopšte nije gađala neku tamo sliku na zidu, već se iz nekih bizarnih, samo njoj znanih razloga, nameračila na sam zid stambene zgrade i zasula ga kanonadom od jaja.

Zapravo, Ćorović nema ništa protiv samog murala, ič joj ne smeta Ratko Mladić, već ima neku bizarnu averziju prema zidovima. U pitanju je nedozvoljeni vid umetničke kritike određenog arhitektonskog dela, umesto da napiše tekst kojim bi osporila estetsku vrednost zidu u Njegoševoj, a možda i celoj zgradi, Ćorović se odlučila za jaja u ljusci kao sredstvo izražavanja. Potpuno je svejedno ko je naslikan na dotičnom zidu, okrivljenica bi ga napala i da je na njemu lik Mahatme Gandija, Martina Lutera Kinga, svetog Franje, Kloda Monea ili Vladislava Petkovića Disa. Sudeći po presudi, zid bi postradao i da na njemu nije ni bilo nikakve risarije, problem je u podlozi, a ne u slikariji.

Sumnjiva službena lica

Da nije tragično, glupo, nečasno, nemoralno, ljigavo, podlo, da Aidi Ćorović ne preti zatvor, bilo bi samo smešno. Deo presude o vređanju policajaca je još budalastiji i komičniji. Postoji vide-zapis čitavog događaja, na njemu se lepo vidi kako je nekolicina muškaraca u civilnoj odeći mučki zgrabila Aidu i prisilno je odvukla sa sobom. Nisu se legitimisali, nisu se predstavili, nisu rekli da su policajci, samo su zgrabili ženu nasred ulice i počeli da je vuku u nepoznatom pravcu. Šta bi svako normalan pomislio da mu se desi nešto slično? Otkud znaš ko su te siledžije koje te napadaju?

Mnogo je veća verovatnoća da su to neki huligani, kriminalci, takozvani navijači, narko-dileri, ljubitelji lika i dela masovnog ubice, u svakom slučaju osobe opasne po bezbednost, što su i demonstrirali primenom sile. Službena lica se ne ponašaju kao ulični krimosi. Postoje jasna pravila po kojima policajci moraju da se ponašaju, a propisi nalažu da se legitimišu, pogotovo ako su u civilu.

Zidna ideologija krvi i tla

Dobro, jasno je da je čitav proces najobičnija providna nameštaljka. Anonimni autor murala je zapravo onaj ko remeti javni red i mir. Glorifikacija osuđenog ratnog zločinca, jednog od najvećih zlikovaca i ubica u istoriji srpskog naroda nije dozvoljena zakonom. Da jeste, po zidovima naših gradova i sela mogli bi mirno da se šepure i Ante Pavelić, Hajnrih Himler ili Čarls Menson. Da je neko naslikao na zidu mural sa likom jednog od ove trojice zlikovaca, pa da je neka aktivistkinja na tu horor-ikonu osula paljbu jajima, nikom ne bi palo na pamet da je privodi, maltretira ili da joj sudi. Naprotiv, mural bi bio uklonjen u roku odmah, a počinilac bi bio priveden pravdi.

Murali Ratku Mladiću su očigledno državni projekat, setimo se samo da je ondašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin svraćao da obiđe vizuelnu predstavu ratnog zločinca, da se uveri kako je freska sačuvana od napada onih koji se suprotstavljaju ideologiji krvi i tla. Potom su kraj murala danima dežurali neki sumnjivi tipovi, takozvani navijači pod zaštitom države. Deo akcije pretvaranja javnog prostora u zločinački ikonostas i militarističku propagandu jeste i slikanje desetina grafita sa Amfilohijevim stihom “Kad se vojska na Kosovo vrati”. Slavljenje ukoljica i ratno huškanje praktično su postali integralni deo naprednjačke političke agende. U tu svrhu služe i režimski mediji, ali i zidovi diljem Srbije.

Teologija genocidne ikone

Zvanična teološka dogma naprednjačko-nazadnjačke Srbije veli da je Ratko Mladić ikona Srpskog sveta, sveta slika genocida. Mladićevom muralu se treba klanjati, jer čast data ikoni prelazi na onoga koji je naslikan na ikoni. Ikona Ratka Mladića ima didaktičku funkciju, budući da se ikonografija smatra katehizisom učenih, kao i neukih, kroz nju se projavljuju osnovni dogmati vere koji se mogu sažeti u popularni navijački usklik: “Ubij! Zakolji! Da ništa ne postoji!”

Dotična sveta slika ima i kontemplativnu funkciju, jer nagoveštava preobraženi Srpski svet i privlači duh vernika ka njemu, pa poklonik klanja može da se prepusti kontempliranju o granatiranju Sarajeva, ubijanju dece snajperom, masovnom streljanju civila u Srebrenici, razaranju sela i gradova, paljenju kuća, kolektivnim silovanjima, pljačkanju inovernih i sličnim duhovnim sadržajima.

Oros srpskog vaseljenskog sabora jasno nalaže da, sledeći blagorečivo učenje svetih otaca nacije i predanje saborne filetističke crkve i Zloduha Svetoga koji u njoj prebiva, časne i svete ikone Svetog Ratka Mladića Krvotočivog živopisane bojama ili stensil-tehnikom treba stavljati na zidove i na ploče po kućama i po putevima.

Što se češće on, prikazan na ikonama, gleda, utoliko će se pre kod onih koji ga posmatraju probuditi sećanja na prototip i na ljubav prema njemu, odakle će se u huliganskim duhovnim čedima probuditi žudnja da oponašaju zlodela krvnikova. Prema zvaničnom teološkom učenju, čast koja se ukazuje Mladićevom liku doseže do prototipa, pa se onaj koji se klanja ikoni, poklanja istovremeno i izobraženoj ipostasi na njoj.

Prilagodljivi svakoj podlozi

Za razliku od zvanične dogmatske škole mišljenja, sudije koje su presudile Aidi Ćorović izgleda imaju malo drugačije poimanje ikone, bliže ikonoklastima nego ikonofilima. Sudije čak i ne primećuju da je neka ikona naslikana na zidu, njima za oko zapada samo materijalna podloga. Nema tako talentovanog i veštog umetnika koji bi mogao da živopiše i verno predstavi sveti lik Ratka Mladića.

Za ikonoklaste, jedina prava religiozna slika morala bi biti tačna kopija prototipa – od iste supstance – koju smatraju nemogućom, jer su za njih zid i boje ispražnjeni od duha i života. Tako bi za ove ikonoborce jedina prava (i dozvoljena) Mladićeva ikona zapravo bilo oživljavanje njegovog duha u svakom verniku, negovanje mladićevskih vrlina, te ponavljanje njegovih dela, u manjem ili većem obimu, u skladu sa trenutnim mogućnostima vernika, njihovim organizacionim sposobnostima i spremnosti da ubijaju u ime srpstva.

Zato sudije bagatelišu mural, jer nema te slike koja bi predstavila grandioznost lika i dela Ratka Mladića, pogotovo to nije u stanju da učini neki osrednji realistični portret. Takvi su naši sudski organi, obraćaju pažnju samo na podlogu. Što je i razumljivo, budući da su prilagodljivi svakoj podlozi: naprednjačkoj, DS-ovskoj, DSS-ovskoj, socijalističkoj, a sutra i nekoj petoj, koja već bude na vlasti.

Onima koji nisu prilagodljivi raznim podlogama, niti imaju običaj da pognu glavu pred zlikovcima i moćnicima preostaje zatvorska kazna od tri meseca i traženje pravde pred međunarodnim sudovima. U Srbiji su zakon i pravda nedostupni, ne zna se tačno gde su iščezli, niti šta se s njima desilo. Postoji osnovana sumnja da čame u nekom memljivom kazamatu, osuđeni na dugogodišnju robiju, jer remete javni red i mir i ne poštuju zločinačke svetinje koje poštuje država.

(AntenaM, foto: NovaS)