Neka se Beograd ne pravi lud pred divljanjem svog štićenika u Banjaluci. Milorad Dodik nije nikakav slobodan strelac, on je na daljinskom upravljaču Beograda, onako kako su 90-tih bili Karadžić i Mladić.

Osiljeni Dodik prkosi i bogu i narodu. Opsednut voljom za moći – iznad svega voljom za zgrtanjem kapitala u haosu kojeg u BiH neprekidno stvara – priziva đavola. Ne bude li mu se stalo u kraj, ne bude li se stalo u kraj pre svega onima u Beogradu koji su njegovi mentori, bez čije podrške bi bio niko i ništa – političari i crkva (SPC) – đavo će sigurno doći. A kad đavo dođe, iskustvo 90-tih nas uči, nastaje pakao koji se neće završiti na granicama BiH.

Beograd je glavni krivac za Dodikovo mahnitanje. I u bukvalnom smislu mu je druga – ili prva? – kuća. Tu je u svakoj režimskoj i crkvenoj čorbi nezaobilazna mirođija, zagrcnuta primitivnim srbovanjem koje je i bez njega nepodnošljivo. Ni srbijanskoj opoziciji razobručeni kabadahija nije mrzak. Skoro niko iz opozicije – a ima i tobože proevropske, okrenute je l’ da miru i stabilnosti regiona – spram njegovog političkog ludila i mafijašenja bar neku kritičnu reč da kaže. Muk. Očekivano, između vlasti i opozicije u Srbiji postoji konsenzus – u Miloševićevo ratno nasleđe zaštićeno famoznim ’crvenim linijama’ (Boris Tadić) se ne dira. Provizorij Republika Srpska, neotuđiv deo BiH, Miloševićevo je ratno nasleđe.

Ako u dejtonskom BiH mrtvorođenčetu zlo ponovo grune – a hoće ako ga se neprekidno priziva kao što ga priziva Dodik – nema sumnje da će njegova najveća žrtva ovog puta biti tamošnji Srbi. Ni Srbi iz Srbije neće biti pošteđeni. Niko, ama baš niko iole politički relevantan ni u Banjaluci, ni u njezinom mentoru Beogradu, o tome ne razmišlja i ne brine. Užasna, po svemu protivsrpska vladajuća i opoziciona politka ovih centrala destrukcije, daleko je od razuma i istinske brige za život Srba kako onih u svojoj jedinoj istinskoj domovini BiH, tako i onih kojima je domovina Srbija. Kud to vodi? Dobru svakako ne. Demografija neumoljivo potvrđuje da vodi radikalnom egzodusu mladih i pražnjenju Srba i iz BiH – iz realno neodržive paradržave koju je kreirala i zločinima stvorila suluda nacionalistička pamet – i iz Srbije.

U najnovijoj protivbosanskoj – i dakako protivsrpskoj epizodi – kabadahija iz Laktaša na daljinskom upravljaču Beograda na ionako zaslugom Dejtona krhku BiH još jednom je brutalno nasrnuo đonom. U onom što je farsa a pompezno se zove Narodna Skupština Republike Srpske, skoro bez glasa protiv izglasan je zakon koji ukida nadležnost Ustavnog suda BiH u Republici Srpskoj. Kabadahija ne daje ni pišljivog boba na to što je Ustavni sud BiH definisan Dejtonskim sporazumom i Ustavom BiH kao nezavisna nadentitetska institucija, koju entiteti ne mogu šibicarski dezavuisati kako im se ćefne.

Suočen sa pretećim bankrotstvom RS – zbog enormnog kriminala i pljački kaste koju predvodi – Dodik pali vatre gde god stigne, ne obazirući se na moguće ušasne posledice. A što bi i brinuo, ako do zla dođe odavno je za sebe i porodicu obezbedio enormni kapital i luksuzne adrese izvan RS, izvan BiH. A za narod o kojem bajagi brine – na način od kojeg se pristojnom čoveku zgadi – zaboli ga da prostite ona stvar. Kao i svakog demagoga.

Dezavuisanjem Ustava BiH – ako se sporni zakon ne pokaže kao ćorak za zblanuti i uplašiti mase, dok kabadahija-šibicar ne vidi kako izbeći bankrot RS – Dodik je de fakto izvršio državni udar na delu BiH, u RS. Da prostite, po ko zna koji put se popišao i na RS, i na BiH, i na Dejtonski mirovni sporazum, i na njegove kreatore na čelu sa SAD. Njegova bajagi ljuta opozicija – uz samo nekoliko glasova protiv, podržavši suludi zakon koji ruši i BiH i RS, koji ih vodi u nepredvidljivi haos – pridružila se kabadahiji u zapišavanju, pokazujući širinu i dubinu političke i moralne bede RS. Beda je zastrašujuća kao i u uzor Srbiji, čiju agoniju poslednjih mesec, dva potvrđuju građani masovno protestno šetajući beogradskim ulicama, bez jasne političke emancipatorske vizije opozicije koja proteste organizuje. Sve se uglavnom svodi na rušenje Kurte.

I međunarodna zajednica, na koju kabadahija iz Laktaša – potpuno okrenut zločincu Putinu – bez ikakvih ozbiljnijih posledica serbez piša, nije se proslavila u ovom ubogom ’regionu’. Istina, nije lako stati u kraj ovdašnjim tribalnim sklonostima i ludilu raspalih društava – zaslugom vladajućih ’elita’ – duboko prožetim prostaklukom, mržnjom i kriminalom (zna se kad je i gde zlo najpre pušteno iz boce). Izdašne materijalne donacije, bezbrojni dobronamerni saveti i edukacije sa strane u raspalim društvima kojima gospodare kleronacionalističke mafije puno ne pomažu. Koruptivnim metastazama donacije velikim delom završavaju u džepovima vladajućih kriminalnih bandi, kojima je do dobronamernih saveta i poduka o vladavini prava i demokratskih vrednosti stalo koliko i do lanjskog snega. Doduše, u frazeologiji su zagrcnuti baš time, ali najpre je l’ da o ’nacionalnom, državnom i identitetskom dostojanstvu’, od čega pristojnog čoveka spopada muka.

U stvari, zašto se ljutiti na strance – na Zapad – u koje su ovde polagane i u koje se još uvek infantilno polažu velike nade? Oni niti žive, niti će živeti ovde. Ako u ovim lepim i blagodarnim geografskim prostorima sami ne znamo i ne želimo da živote učinimo pristojnim, spokojnim, onda neka nam je tako kako nam je. Neka onda nama bahato – kako to već decenijama rade – bez ikakvih skrupula gospodare domaće zamlate i spodobe, domaća ološ. Zbog manjka pameti neka nam je zlo bliže od dobra, nek je odomaćeno među nama.

Sumanuti palikuća iz Laktaša koji pali šibice nad buretom baruta, paradigma je ne samo BiH tragičnog stanja.

(Autonomija, foto: Pixabay)