Za Putina nije opasno kada ljudi kažu da je ratni zločinac, za njega je opasno ako će da se sprdaju sa njim, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) Srđa Popović, gostujući predavač na Kolorado koledžu u Sjedinjenim Državama.

„To je ono što njega najviše boli. Ako ukucate ‘mocking memes Putin’ ili ‘šaljivi mimovi o Putinu’ izaći će vam stotine sličica po internetu kojima se ljudi smeju. Taj podsmeh je ono što je najopasnije jer bez iluzije moći vi ne možete da održite nikakvu vlast i nikakvu poziciju na silu“, navodi.

Popović je izvršni direktor beogradske nevladine organizacije CANVAS (Centar za nenasilnu akciju), koja radi sa prodemokratskim aktivistima širom sveta na tome kako koristiti nenasilni otpor u promociji ljudskih prava i demokratije.

Tokom devedesetih bio je među mladim predvodnicima protesta protiv autoritarnog režima u Srbiji.

Kaže i da protesti u Rusiji protiv invazije na Ukrajinu sada nisu takvi da mogu da dovedu do smene vlasti ili do nekog većeg problema za Putinov režim.

„Da li ćemo da vidimo bolje organizovan pokret, da li ćemo da vidimo neke elemente jedinstva, da li ćemo da vidimo neku političku alternativu, to je u ovom trenutku vrlo teško prognozirati kada je Rusija u pitanju“, dodao je Popović

On navodi da je za Ukrajinu, koja se već godinu dana nalazi pod ruskom agresijom, važan svetski pokret solidarnosti.

Govoreći o ukrajinskom društvu pojašnjava da je ono već Narandžastom i Majdan revolucijom, u kojima su se građani 2004. i 2012. izborili protiv ruskog uticaja, pokazalo da je nepokoreno.

Tihi ruski otpor agresiji na Ukrajinu

RSE: Kolika je snaga protesta u Rusiji protiv Putina? Oni nisu masovni, ali u čemu je njihov značaj?

Popović: Možemo da počnemo od Rusije, pa možemo da nastavimo sa Ukrajinom, pa možemo da se pomerimo i na Istočnu i Srednju Evropu i na kraju možemo da pogledamo ceo svet.

Otpor ruskoj agresiji na Ukrajinu, ne samo u Rusiji nego širom sveta je daleko više od samo vojnog otpora Ukrajine.

Sa jedne strane, u Rusiji većina populacije još uvek podržava ono što ruska propaganda zove specijalnom vojnom operacijom, a ostatak sveta zove brutalnom invazijom na suverenu zemlju.

Bez obzira što ti protesti (u Rusiji) po mišljenju većine ljudi nisu veliki, mi smo imali i velika ulična okupljanja u trenutku kada je rat počeo, imali smo i vodeće ruske atlete i sportiste koji ispisuju poruke protiv rata, imamo oko 19.000 hiljada ljudi koji su od početka rata privedeni u Rusiji zbog otpora ratu.

Ponekad su to ulične akcije i manifestacije, do dana današnjeg su to čak i postovi na Fejsbuku. Vlasti su počele da privode ljude koji objavljuju šale na Fejsbuku kao da smo se vratili u vreme Sovjetskog Saveza gde je vic mogao da te pošalje u logor.

Bez obzira na to što nema masovnih antiratnih demonstracija, postoji jedan tihi otpor toj agresiji.

Postojali su masovni protesti koji su slomljeni.

Bilo je jako puno individualnih pokušaja, od čuvene TV voditeljke koja je istrčala u sred dnevnika sa transparentom da vas propaganda laže i da treba zaustaviti rat, sve do malih činova otpora.

Ja sam nedavno video jednog mladića u Moskvi koji ima transparent „Zagrlite me ako ste protiv rata“ i stotine nekih ljude koji staju i grle ga.

Tu ima i kreativnosti i hrabrosti. Svaka takva stvar vas u Rusiji u ovom trenutku vodi u zatvor.

Snaga ličnog primera

Ono što je, sa druge strane, mnogo dugoročno opasnije po rusko društvo, to je „brain drain“ ili odliv ljudskog kapitala. Mnogo mladih, pametnih, talentovanih ljudi je napustilo Rusiju kada je počela masovna mobilizacija.

To je ono što se zove „glasanje nogama“ i svako ko živi u Beogradu reći će vam da u Beogradu ima jako puno mladih Rusa. U pitanju su vrlo kvalitetni ljudi, mahom iz IT sektora, koji su budućnost svake zemlje. I gubitak velikog broja tih ljudi dugoročno slabi, ne samo ratni napor, nego i perspektivu Rusije.

U samom početku invazije postojao je visok stepen podrške ruske dijaspore. Samo na godišnjicu invazije bilo je 48 različitih protesta ruske dijaspore širom sveta protiv rata. I u ruskoj dijaspori stanje menja.

Važno je reći da ti protesti ne mogu da dovedu do smene vlasti u Rusiji ili do nekog većeg problema za režim u ovom trenutku.

Ono što je vrlo važno je da izbrišemo znak jednakosti između ruskih građana i ruske vlasti kada je u pitanju rat u Ukrajini na isti način na koji sam ja mrzeo da me poistovećuju sa Miloševićevom vlasti kad sam bio klinac u Srbiji 90-ih.

RSE: Koliko ti gestovi, kao kada novinarka uđe u TV studio sa porukom „Zaustavite rat“, znače za obične ljude da se oslobode straha?

Popović: Snaga ličnog primera uvek znači puno. Zbog toga se autokratski režimi i trude da kazna bude neadekvatna.

Ako pogledate nivo represije u ovom trenutku u Rusiji u poređenju sa nivoom represije pre 10 godina, sve vam je jasno. Sa druge strane, represija nije simbol snage, nego simbol slabosti. To vam pokazuje da je stepen podrške tom režimu znatno opao. Ne obrnuto.

Činjenica da smo za godinu dana u Rusiji došli od toga da policija ponekad razbije neke demonstracije i uhapsi neke ljude, do toga da ljudi sad prijavljuju one koji pričaju šale i postuju stvari na Fejsbuku, vam govori o tome da je stepen paranoje kod tog režima takođe porastao. A on je logičan i posledica je gubitka podrške.

‘Nemam recept za rušenje Putina’

RSE: Kako se sada ta represija može obiti Putinu o glavu. To da se represija obija diktatoru o glavu je jedna od vaših ključnih poruka koju ste izneli u knjizi „Mustra za revoluciju“?

Popović: Ja, da budem sasvim pošten, u ovom trenutku ne vidim kapacitet za to u ruskom društvu. Pre svega što je taj kapacitet sistematski erodiran 15 godina. Nažalost po rusko društvo, koje ne treba poistovećivati sa režimom u Kremlju. Ti ljudi su zbunjeni, uplašeni, pohapšeni i mnogo tih ljudi više nije u Rusiji.

Da li ćemo da vidimo bolje organizovan pokret, da li ćemo da vidimo neke elemente jedinstva, neku političku alternativu, to je u ovom trenutku vrlo teško prognozirati kada je Rusija u pitanju.

Da li ćemo da vidimo više globalnog pritiska da rat prestane, pomeranja u nekim državama koje su do juče smatrane prijateljima Rusije? To se dešava neviđenom brzinom.

Ako vidite kako ljudi u Gruziji reaguju na proruske poteze vlade u Tbilisiju, kako je od nevoljnih komšija Azerbejdžan postao neprijatelj Rusije, ako pogledate šta se dešava sa Kazahstanom…

To su sve poludiktature ili diktature koje su bile na ivici bivšeg Sovjetskog Saveza, i koje bez obzira na to šta će da se desi narednih 10 godina sa protestima u Rusiji, polako ali sigurno odlaze iz ruske orbite. I to je sve posledica suludog rata u Ukrajini.

RSE: Šta bi bio vaš recept za rušenje Putina?

Popović: Nemam ja recept za rušenje Putina. Teško je to definisati kao nekakav recept.

Ono što je recept za svet u ovom trenutku je jedno opšte buđenje i shvatanje da smo došli u tačku u kojoj dve stvari sa kojima se ne obračunavamo i za koje mislimo da su normalne, a to je da više od polovine sveta živi u diktaturi i da druga polovina sveta zavisi od fosilnih goriva – imaju direktnu vezu.

Ako hoćemo da živimo u normalnom svetu mi moramo, gde god da smo, da se borimo protiv te dve stvari.

Ako smo u Americi onda treba da ne kupujemo Domino’s picu jer ona operiše u Rusiji i treba da vozimo automobil koji ne troši 700 litara goriva na 100 kilometara, kao što nažalost još uvek radi masa Amerikanaca.

Ako smo u nekoj diktaturi treba da ustanemo protiv te diktature, ako smo u nekoj poludiktaturi treba da sprečimo da ona postane diktatura.

Mislim da je recept globalan, pošto je i bolest globalna. Ona se ne manifestuje samo na jednom mestu, ona se manifestuje širom sveta.

Demokratija umire u tami

RSE: Koje bi nenasilne akcije mogle da utiču na Putinov režim?

Popović: Ruska vlast je provela 20 godina iskorenjujući svaki pokušaj civilnog organizovanja i tog potencijala u ovom trenutku u Rusiji nema mnogo.

Ono što je mnogo interesantnije i mnogo efektnije za situaciju u Ukrajini je svetski pokret solidarnosti sa Ukrajinom.

Da vas podsetim, nisu samo vlade uvele sankcije, nisu samo vlade slale pomoć demokratski izabranim vlastima u Kijevu.

Gledam sajt koji se zove „Support for Ukraine“ gde možete da vidite lokacije protesta, oko 13.000 što jako velikih, masivnih okupljanja, stotina hiljada ljudi, što malih akcija ispred ruskih ambasada u svetu samo prošle godine.

Taj pritisak je važan, taj pritisak donosi shift (promenu, preokret) u zapadnim vladama, to je pritisak koji je naterao Šolca (nemački kancelar Olaf) da iz neke pozicije neutralnosti dođe u poziciju direktne pomoći.

RSE: Dakle, kada aktivisti ofarbaju, na primer, trotoar ispred ruske ambasade u Londonu u boje ukrajinske zastave, značaj tog čina nije samo simbolički?

Popović: Apsolutno ne. Mi ovde govorimo o globalnom pokretu koji se dešava u 83 zemlje. On ima nekoliko svojih elemenata.

Naravno, ima svoj antiratni element, element simboličkog pritiska na Rusiju bez obzira da li se farbaju trotoari ili se osvetljavaju zgrade u plavo-žuto.

Ono što je mnogo bitnije, to je da demokratija umire u tami i što je veća pozornost sveta u situaciji u kojoj jedna autokratija napada demokratiju, znači jedna Rusija napada jednu Ukrajinu, to je cena te invazije veća.

Ono što je mnogo taktički važnije, to je da pogledamo kako se finansira taj rat. Ruski tenkovi u Ukrajini su finansirani pre svega izvozom fosilnih goriva. Globalni protesti nisu samo simbolički, oni imaju neviđen efekat na vlade širom sveta koje u ovom trenutku sve više i više idu na to da prestanu da uvoze rusko gorivo.

Postoji jedan halo efekat invazije u Ukrajini na mlađu generaciju i taj halo efekat kaže, ne, ne, više ne govorimo samo o tome da su fosilna goriva nešto što će uništiti planetu, sada govorimo o tome da kupujući naftu od svih putina ovog sveta mi finansiramo, ne samo diktature u tim zemljama, nego, po svoj prilici, i moguće svetske ratove.

‘Ti si kao jak, a plašiš se praznog transparenta’

RSE: Koliko Putina nervira kreativnost?

Popović: To je dobro pitanje. Mi smo radili istraživanje kreativnog aktivizma. Sada je izašla ozbiljna studija na tu temu.

Kreativni aktivizam koji uključuje elemenat dileme, šale, humora povećava verovatnoću uspeha pokreta za oko 10 posto. To je jako puno.

To pokazuje da što ste kreativniji, što ste pametniji i što više razmišljate ne samo o tome kako vaša akcija izgleda, nego i o tome kako će vaš protivnik reagovati, imate veću šansu da neke stvari promenite bez obzira gde ste i bez obzira oko čega se bitka vodi.

Ono što je karakteristika diktatora, Putin je poster boy (otelotvorenje) takvog čoveka, je nekakav prenaduvani ego.

Mislim da kada ruska vlada 2012. hapsi igračke u Barnaulu u Sibiru, u kome 2022. ili 2023. hapsi Sneška, odnosno hapsi čoveka koji je napravio Sneška koji nosi protestni transparent, u kome vlada mora da hapsi ljude koji više ni ne protestuju sa transparentima na kojima piše „Nema rata“ pošto je to sad zabranjeno u Rusiji nego stave zvezdice, fusnote u obliku nema rata, da je to dovodi u jednu apsurdnu situaciju.

Moć tih kreativnih akcija nije samo u tome što provociraju i iritiraju nosioce državne vlasti. Ona je pre svega u tome da baca svetlo na apsurd u kome si ti kao jak, a plašiš se praznog transparenta.

I to je ono što meni se čini najopasnije oružje protiv diktatora, to je ono što mi se čini u ovom trenutku glavni problem predsednika Putina. Dok je siledžija jak i dok je percepcija da je siledžija jak snažna, taj siledžija ima svoje mesto u školskom dvorištu.

Onog trenutka kada ga najmanja devojčica u razredu, bez obzira da li je ona ukrajinska vojska ili neka hrabra žena koja izađe sa nekim transparentom, nalupa – tog trenutka ta aura moći nestaje.

Diktatori moraju da izgledaju jaki da bi opstali. Oni ne mogu da izgledaju jaki i da prete da će da uđu u Kijev, a onda ih ukrajinska vojska nalupa. Ne mogu da izgledaju jaki ako moraju da uhapse svakog sa praznim transparentom.

Erodiranje te percepcije nije samo iritacija za osobu koja je na vlasti. Ona pre svega utiče na javno mnenje i na to kako je ta osoba percipirana.

Ako pogledate svetski trend na internetu gde je dugo dominirao narativ, delom finansiran i dobro organizovan iz ruskih medija jer su oni majstori digitalne operacije, da je Putin neki fenomenalni državnik, za njega nije opasno kada ljudi kažu da je on ratni zločinac, za njega je opasno ako će ljudi da se sprdaju sa njim.

I to je ono što njega naviše boli. Ako ukucate „mocking memes Putin“ ili „šaljivi mimovi o Putinu“ izaći će vam stotine sličica koje se šire internetom po svetu kojima se ljudi smeju.

Taj podsmeh je ono što je najopasnije, jer bez iluzije moći vi ne možete da održite nikakvu vlast i nikakvu poziciju na silu bez obzira da li se radi o školskom dvorištu ili najvećoj državi na svetu.

RSE: Znači da se u ovom trenutku i humorom može boriti protiv Putina?

Popović: Humorom se uvek moglo boriti protiv diktatora. I u poslednje vreme humor postaje jedno ozbiljno, ubojito sredstvo ne samo zato što ljudi postaju zabavniji nego i zato što shvate koliko je efikasan.

Tome doprinosi i činjenica da ljudi u 21. veku više ne komuniciraju samo javnim akcijama, plakatima i posterima nego na mnogo efektnijem i globalnijem nivou – kratkim videima na Tik Toku, na primer.

Ukoliko je kratak video na Tok Toku zabavan i ukoliko je provokativan onda on privlači više publike. Znači, u 21. veku humor je još efikasniji nego što je bio u 20. veku zato što je još zarazniji i vrlo primeren našoj pažnji u 21. veku koja je oko osam sekundi.

Činjenica da humor postaje sve više oružje u borbi protiv diktature, protiv korupcije, dolazi delom i od toga da su mediji u 21. veku malo drugačiji nego što su bili kada je osnovan Radio Slobodna Evropa.

Ukrajinsko društvo nepokoreno

RSE: Hoću još jedno pitanje da vam postavim o ukrajinskim aktivistima. Oni već imaju iskustva u pružanju otpora najpre iz Narandžaste, potom i Majdan revolucije. Koliko im to iskustvo pomaže sada da se odupru ruskoj agresiji?

Popović: Apsolutno. Ukrajina se dva puta izborila za demokratiju masovnom nenasilnom akcijom kao što ste rekli 2004, i kasnije 2012. godine.

Ako pogledate kakav uticaj to ima na društvo, možete da vidite da se u društvu razvija otpornost, imunitet na diktaturu.

Ako pogledate početak ruske agresije na Ukrajinu, ako vidite desetine hiljada ljudi koje su izašle i goloruke na tenkove, ako vidite ljude koji dan danas uprkos neviđenim merama represije, odvođenju dece, prekrečuju grafite, kače letke na okupiranim teritorijama, vama je jasno da je to društvo nepokoreno.

Činjenica da imate nepokornost i otpor u jednom društvu vraća vas na jednu drugu tačku. Kada je počeo rat svi su bili „jao, kakav je otpor Ukrajinaca“.

Pa, šta ste očekivali? Ljudi su se dva puta izborili za demokratiju. Zašto mislite da će ljudi koji su se dva puta izborili za demokratiju da mirno stoje kada neko uđe tenkovima i krene da im gazi obdaništa. Neće.

Vakcinacija društva je uspešna nenasilna borba, iza vakcinacije sledi dugoročna otpornost na virus diktature. I to je ono što ukrajinsko društvo pokazuje na svim nivoima bez obzira da li se radi o solidarnosti unutar društva ili spremnosti da se ide u rat.

Nisu bitni samo brojevi na protestima

RSE: Da zaključimo onda, šta je ključ uspeha, zašto su neki pokreti uspešni, a neki nisu?

Popović: Bez obzira da li se radi o borbi za ljudska prava ili se radi o prodemokratskim pokretima, pravila za uspeh svakog pokreta su ista. Da bi pokret uspeo on mora da stvori jedinstvo, da bi stvorio jedinstvo, pokret mora da zna šta hoće, a ne samo šta neće i ta vrlo važna stvar se zove vizija sutrašnjice. To obično uključuje i neku alternativu, najčešće političku.

Znači vizija, jedinstvo, strategija. To je ono čemu ljudi često ne posvećuju dovoljno pažnje. Nisu samo brojevi na protestima ono što vam govori o tome da li će promene biti ili neće.

Pre svega je bitno da li postoji strategija, da li je u pitanju taktički niz nekih aktivnosti usmeren na institucije koje treba da se promene ili se samo radi o nekom besu i nezadovoljstvu. Ukoliko su protesti izazvani samo besom i nezadovoljstvom, bez obzira koliko su oni masovni tu nikakve pobede nema.

Poslednja stvar je nenasilna disciplina. Nenasilni pokreti u svetu su dva puta uspešniji od nasilnih, barem ako posmatramo poslednjih 100, 120 godina. Razlog za to je što nenasilni pokreti mogu da mobilišu daleko širi spektar ljudi, muškaraca i žena, za razliku od gerilskih pokreta koji mogu da mobilišu relativno uzan sloj društva, pre svega muškarce u nekom dobu kad se nosi oružje.

Jedinstvo vizija, strategija i nenasilna disciplina – ukoliko posmatrate bilo koji pokret na svetu, tražite ta četiri elementa. Ukoliko ih ima ili su u nekom stvaranju, taj pokret ima više od pola šanse da uspe.

‘Aktiviste podučavamo šta bi mogli da urade, studente da shvate kuda ide svet’

RSE: Vi sa svojim saradnicima preko CANVAS-a prenosite svoje iskustvo u borbi protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića u Srbiji. Ko vam se u poslednje vreme obraća? Da li su vam se u ovih godinu dana obraćali aktivisti iz Rusije ili možda ranije?

Popović: Ne, nismo nikada radili sa aktivistima iz Rusije.

Radili smo sa aktivistima, kako stvari do sada stoje, iz 56 zemalja.

To je dvosmerni proces, nije to samo prenošenje iskustava iz naše borbe. To je pre svega proces u kome mi pokušavamo da stvorimo alatke koje ljudi mogu da koriste da bi gradili pokrete.

I ono što je najlepše i najteže u tom poslu je da je svaki pokret različit, svaka situacija je različita. Često su taktike različite, često su protivnici različiti. A ono što je najlepše je taj izazov da od toga napravite nešto što može onda univerzalno da bude korišćeno na različitim mestima.

I u ovih sada već možda 17, 18 godina, koliko se time bavimo, naučili smo mnogo više nego što smo mi naučili neke druge.

Svaki novi pokret donese neki novi izazov. Svaki novi pokret donese neko novo rešenje. Kako to uklopiti i od toga stvoriti nešto čemu možete da naučite ljude da bi bili sposobniji i zadovoljniji, to je nešto čime se mi bavimo.

RSE: Sada ste gostujući ste predavač na Univerzitetu Kolorado u Sjedinjenim Državama. Čemu podučavate studente?

Popović: Od 2006. godine mi smo pokušali da ponudimo neke od svojih alata i znanja akademskim institucijama, od Kolorado koledža, gde smo počeli i gde ja i danas predajem, preko NYU, sve do mesta kao što je Harvard.

Taj spektar znanja i studije slučaja iz međunarodnih pokreta postaju nešto što je jako interesantno univerzitetima.

Potpuno je jasno da nenasilni pokreti imaju istorijsku, rastuću ulogu u oblikovanju sveta. Evo, sa ovim primerom globalnog pokreta oko invazije u Rusiji vidimo da pokreti mogu da budu globalni. Pre toga je to bio ekološki pokret.

Nenasilni pokreti su nešto što menja i oblikuje svet na jedan dramatičan način, a nije realno postojala nauka koja se tima veoma usko bavila.

Ako podučavamo aktiviste tome šta bi mogli da urade, studente na svetskim univerzitetima pokušavamo da naučimo kako da shvate kuda ide svet i šta se dešava kada upale televiziju i vide neki protest u Iranu.

Da shvate šta gledaju i šta pokušavaju da razumeju, kako mogu da predvide ishod.

To je nešto što je izuzetno interesantno akademskim institucijama ovde u Americi. Ja ove godine imam na pet univerziteta kurseve oko toga i to je znak da se ta stvar pomera i u naučnom svetu.

(Ljudmila Cvetković, Slobodna Evropa / Foto: N1)