Iako rezultati opštih izbora u Srbiji još nisu zvanično objavljeni dok pišem ovaj tekst i iako pregovori o sastavu nove vlade nisu ni započeli, ipak je moguće napraviti prvu analizu izbornih rezultata. Oni nedvosmisleno pokazuju kontinuitet politike, koja je započela izborom Vojislava Koštunice za premijera Srbije, početkom 2004. godine.

Ta politika je dugo tražila svoje pravo ime i stekla ga je tek usvajanjem fraze „ I Kosovo i Evropa“. Na izborima maja 2012. godine, ona je trijumfovala. Srbija je izabrala da nastavi svoj put sporih („puzajućih“) reformi i neodlučnosti u izboru evropskog opredeljenja, ovaj put bez „ desnih skretanja“ (Dveri i SRS). Sve izborne rezultate trebalo bi analizovati sa stanovišta ove političke odluke. Pogledajmo kako su na izborima prošle vodeće stranke.

Dosadašnja vladajuća koalicija, a pre svega Demokratska stranka, izašla je iz izbora vidno oslabljena, ali mnogo manje nego što su bila predviđanja nezadovoljnih građana. Suvereno vladati četiri godine i značajno povećati nezaposlenost, zadužiti zemlju, institucionalizovati korupciju, derogirati mesto premijera, lutati u spoljnoj politici i dobiti na izborima više od dvadeset posto glasova, jeste vrsta uspeha. Naravno, tome su doprineli snažna medijska manipulacija i strah od neizvesnosti ali i činjenica da DS očigledno ima stabilno biračko telo, koje nije voljno da napusti svoju stranku u nevoljama. Za nju su glasali i svi koji zavise od državne sinekure, a broj takvih ljudi je sve veći u Srbiji. DS je postala „stranka vlasti“ sa svim pogodnostima i nevoljama koje takva pozicija nosi. Igrajući se cinično nacionalističkim osećanjima na svom završnom mitingu u Beogradu, na koji je doveden Milorad Dodik da potvrdi njenu srpsku „plavu krv“, DS je pokazala da njena marketinška oblanda „državotvorne stranke“ još uvek može da privuče birače. Njena nemoć i neodlučnost u reformama, savršeno odgovaraju školovanijem delu biračkog tela i to je tužna istina poslednjih izbora.

Za razliku od DS, Srpska napredna stranka ušla je u izbore sa željom da bude stranka „pozitivnog revolucionarnog prevrata“. I to je i odredilo njenu sudbinu na izborima. Ona za to prosto nije imala snage. Politički amaterzam njenog lidera i njegova politička biografija, bile su velika prepreka da bude ubedljiv u svom „evropskom ruhu“. Kolebajući se svakodnevno koliko da bude umereni nacionalista a kolko umereni Evropejac, Tomislav Nikolić je kao Buridanov magarac iscrpeo sebe. Krajnje neuspeli štrajk glađu mu u tome sigurno nije pomogao. Takođe, bilo je više nego cinično očekivati da će „borba protiv korupcije“ moći da se vodi sa koalicionim partnerima kao što su Bogoljub Karić i Velimir Ilić. Ipak i birači SNS vide realnost i nisu skloni da prihvate baš sve što im lideri nude.

Ali većina analitičara je previdela da je SNS daleko najzanimljivija pojava na političkoj sceni Srbije. Ne radi se samo o njenim izbornim rezultatima, već ukupnom pozicioniranju VEĆINSKOG biračkog tela u Srbiji. Činjenica da je Tomislav Nikolić izabrao da bude „umereni Evropejac“ nije samo posledica „lukavstva uma“ već i nečeg mnogo važnijeg – početka evolucije srpskog ekstremnog nacionalizma. Činjenica da stranka Nikolićevog bivšeg političkog mentora Vojislava Šešelja nije ušla u parlament, samo potvrđuje tu evoluciju.

O dometima, tempu promena i najvažnije, uzrocima te evolucije, u našem društvu se ne vodi smisaona rasprava. Da je ogroman put promena pred tim biračkim telom, jedva treba i naglasiti. To je očigledno. Čak su i lideri SNS, pre nekoliko godina nosili u rukama banere hvalospeva Ratku Mladiću. Ali taj veliki deo biračkog tela, počeo je da se koleba. On nije više sasvim suguran da li može i dalje da se insistira na granicama „Karlobag, Ogulin, Virovitica“ ili preti klanjem zarđalim kašikama. Ono što Šešelj posle devet godina zatvora u Hagu ne vidi, vide njegovi bivši birači. Oni vide da im je politički program poražen, ali tvrdoglavo odbijaju da to u potpunosti prihvate. Fraza „I Kosovo i Evropa“ savršeno simbolizuje tu ambivalenciju. Počeli su da sumnjaju, nisu više sigurni, ali ne žele sebi to da priznaju.

U tome je uzrok uspeha Socijalističke partije Srbije na poslednjim izborima. Projektujući sebe kao „jakog čoveka režima“, Ivica Dačić je bar za kratko umirio strahove nacionalističkog dela biračkog tela da je politika iz devedesetih godina prošlog veka zaista mrtva. On je, kao bivši portparol Miloševićeve partije, bio u dobroj poziciji da to učini. Grubo zloupotrebljavajući svoju poziciju ministra policije, on je reciklirao staru ideju „znamo ciljeve, treba nam odlučnost“, koja se vezuje za sve totalitarne političke pokrete. Hapseći Albance na jugu Srbije dan uoči izbora, on je bahato pokazao da je njegova moć veća od moći vlade ili predsednika države, koji se nije ni osvrnuo na ovo igranje vatrom u politički najosetljivijem delu Srbije.

Bahat, agresivan i beskrupulozan, Dačić je pomalo opavdao svoj raniji nadimak „malog Slobe“, ali je njegov uspeh ipak ograničenog dometa. On je svakoko naučio lekciju posmatrajući svog uzora Miloševića, da je stvarna ekonomska i vojna snaga daleko izvan Srbije i da je njegov bravado ipak samo lokalna predstava, što bi rekli u Hrvatskoj – „pučko pozorište“. Ali to će mu doneti mesto premijera, mir u stranci i nadu da je, na kraju, Iznogud ipak zamenio kalifa.

Kao da je Srbiji suđeno da još neko vreme gleda kadrove iz Žitorađe – Cecu „udovicu“ Ražnatović i Ivicu Dačića. Ista opasna mešavina kiča i nacionalističkog patosa.

Srbija na poslednjim izborima nije izabrala stvarne promene – ona za njih nema snage. Ona tranziciju vidi kao UZROK problema, a ne kao njihovo rešenje. Uspeh SPS pokazuje da ideje o „snazi volje“ i čvrstoj ruci još uvek nisu slabije od racionalnog promišljanja uzroka nedaća u kojima se nalazi Srbija. Neodlučnost Borisa Tadića utrla je put agresivnom demagogu, koji je obećao brzo izbavljenje iz ekonomskog i društvenog propadanja. Pesma u sedištu SPS-a u Beogradu, pomalo je ličila na meksički „degueljo“, kojim se slavi smrt.

Ali niti je taj izborni uspeh trajan, niti je previše bitan. On samo odlaže ono što će Srbija pre ili posle morati da uradi – da odlučno izabere put radikalnih reformi. Duga senka Zorana Đinđića protezala se ponovo nad Srbijom. Kao MEMENTO MORI, ona je još jednom htela da podseti da Srbija ne može da izbegne da postane moderno društvo. Sa ovom ili nekom grugom generacijom političara.

(Peščanik)