Jedno je legitimna razlika u mišljenju, a drugo je korišćenje platforme koju imate kao umetnici, koja vam omogućava da dođete do stotina hiljada (mladih) ljudi, i da širite laži, mržnju i dezinformacije. Poražavajuće je što je jedan umetnik, koji može privatno da bude protiv gej parade koliko hoće, iskoristio tu platformu, i mladim ljudima prodao mržnju kao „Pravoslavlje“, laž kao istinu- ističe Filipović.
–U sred snimanja sam, najkomplikovanijeg i najizazovnijeg filma koji sam radio u životu, trećeg i poslednjeg nastavka filma „Pored mene“, i imam odgovornost prema ekipi od pedesetoro ljudi da se ono uspešno privede kraju. To snimanje uzima sve moje kapacitete, ali postoje situacije u kojima se pređe granica, kad više nije ni ljudski, ni moralno ćutati. Jer, kad širenje mržnje dođe od umetnika, ili bar od ljudi koji su nominalno umetnici, gađenje prerasta u bes, posebno ako postoji lično poznanstvo. Gluma mora da dolazi iz srca, iz empatije, iz čovekoljublja. Sva umetnost, ne samo gluma. Ne možeš da budeš umetnik i fašista, na primer. Istorija nas uči šta je ostalo danas od „talenta“ Leni Rifenštal. Strašilo – kaže za Danas Stevan Filipović povodom razlaza sa glumcem Viktorom Savićem, dugogodišnjim saradnikom u svojim ostvarenjima s kojim je bio i prijatelj.
Posle gotovo petnaest godina, ovo prijateljstvo dramatično je prekinuto ovih dana, zbog javnih nastupa Viktora Savića protiv održavanja Evroprajda u Beogradu koji je zakazan za septembar.
Glumac je na Instagramu podelio i nekoliko fotografija sa Litije za spas Srbije, koja je prošla od Patrijaršije SPC do Hrama Svetog Save, gde su građani potpisivali peticiju za zabranu Parade ponosa.
Ono najstrašnije Stevanu Filipoviću stiglo je od fanova popularnog glumca, koji s njim očigledno dele i identične ljudske, kulturne i društvene „vrednosti“ – bez imalo respekta, oni su jednom od naših najdarovitijih i najnagrađivanijih filmskih autora putem Instagrama uputili najbrutalnije, najvulgarnije, najagresivnije i najnedostojnije poruke, civilizacijski nezamislive za jedno današnje građansko i civilno društvo.
U svom komentaru za Danas, Filipović kaže da razume da ima političara koji svoje karijere grade na lažima i mržnji, političara poput ovih iz Dveri i sličnih organizacija, koji nemaju nikakv program sem širenja dezinformacija i mržnje prema ljudima koji su samo malo drugačiji od njih.
–Ti političari mi se gade. Međutim, kad širenje mržnje dođe od umetnika, ili bar ljudi koji su nominalno umetnici, gađenje prerasta u bes, posebno ako postoji lično poznanstvo. Gluma mora da dolazi iz srca, iz empatije, iz čovekoljublja. Sva umetnost, ne samo gluma. Ne možeš da budeš umetnik i fašista, na primer. Istorija nas uči šta je ostalo danas od „talenta“ Leni Rifenštal. Strašilo – ističe reditelj.
Ne moramo svi sve da znamo i da budemo na „pravoj strani istorije“, smatra Filipović, posebno što je ta „prava strana“ pitanje perspektive, mada, kako navodi, u današnjoj Srbiji malo i nije).
–Ali, jedno je legitimna razlika u mišljenju, a drugo je politička kampanja, korišćenje platforme koju imate kao umetnici, platforme koja vam omogućava da dođete do stotina hiljada (mladih) ljudi, da preko te platforme širite laži, mržnju i dezinformacije. Meni je lično poražavajuće što je jedan umetnik, koji može privatno da bude protiv gej parade koliko hoće, iskoristio tu platformu, i mladim ljudima prodao mržnju kao „Pravoslavlje“, laž kao istinu- kaže Fiipović i ističe:
–Laž je kad neko izabere sliku nekih kretena koji ljube dete u usta i predstavi to kao „vrednosti“ celokupne LGBT populacije, dakle, za 8 do 10 dosto građanki i građana Srbije predstavi to kao cilj Parade ponosa. Laž je kad se takva, lažna slika stavi u direktan sukob sa slikom razbijenih krstova i tako napravi binarni sukob – ili ste za šetnju ili ste za pravoslavlje. A to, svi, pa i autor te montaže, znaju da nije istina.
Filipović navodi da zna stotine duboko religioznih ljudi koji su najveći saveznici LGBT osoba, veći nego mnogi liberali i ateisti. Zna lično desetine gej ljudi koji su iskreni vernici, čak školovani bogoslovi.
–S druge strane, svi znamo i videli smo slike i snimke nekih od najvišeg sveštenstva SPC koji su gejevi, ali baš oni protiv kojih se treba boriti – pedofili, monstrumi, zlostavljači. A onda za mene bivši kolega upravo to uradi. I onda ta njegova publika, ti „čuvari porodičnih vrednosti“, veliki Srbi i Pravoslavci koji o Hrišćanstvu pojma nemaju, kreću da šalju privatne poruke najgadnijih uvreda i pretnji. Od kojih se uvek izdvaja ona „marš iz Srbije“. E, pa, neću. Ovo što se danas zove Srbija je zemlja u kojoj sam rođen, zemlja za koju su moji preci prolivali krv, bili zatvarani i ubijani, vekovima. Moja je taman isto onoliko koliko je i vaša. I štetaću, kad hoću, gde hoću. Bez straha. Pa, izvolite! – kaže za Danas Stevan Filipović .
Ipak, tom količinom agresije i prostote koju su mu uputili fanovi Viktora Savića, verovatno bi moglo da se postidi i mračno doba inkvizicije i srednjeg veka, i to samo zato što Filipović nije licemer, i što i u privatnom životu, kao i u profesionalnom i javnom, uvek iskreno zastupa svoje životne vrednosti.
Decembra prošle godine na svom tviter nalogu objavio je fotografiju uokvirenu duginim bojama i objavio status:
„Promenio sam profilnu sliku. Preciznija je sad. Nekome bitna, nekome nebitna stvar. Samo da bude jasno da ne postoji nijedan deo mene koga se stidim, koji krijem, ili koji neko može da pomisli da iskoristi kao oružje u eventualnom sukobu“, saopštio je Stevan Filipović, koji je i profesor Unverziteta umetnosti u Beogradu.
Filipovićeva nagrađivana tinejdžerska drama „Šišanje“ (najgledanije ostvarenje u našim bioskopima 2010. godine), u kojoj je i Viktor Savić ostvario zapaženu ulogu, jedini je srpski film do sada koji je prikazan u britanskom parlamentu u Londonu.
Filipovićeva priča o jednom od gorućih srpskih problema, desničarskim, neonacističkim grupama oformljenim oko navijačkih grupa sportskih klubova, 2011. godine imala je specijalnu projekciju za poslanike Velike Britanije.
Organizovana je na inicijativu „Srpskog siti kluba” iz Londona, a domaćin ekipi našeg filma bio je Greg Hands, poslanik Čelsija i Fulama, jer su se problemi o kojima je govorio Filipović duboko ticali i Engleskog društva.
Britanski poslanici su pokazali veliko interesovanje, sala sa 60 mesta u kojoj je održana projekcija „Šišanja“ bila je popunjena, a u ekipi autora koja je predstavila film, pored Stevana Filipovića bio je i Viktor Savić, o čemu svedoče i brojne fotogafije sa ovog događaja.
STUPS: Eskalacija