Balkan, ova naša geografija, oduvek je bio divlja priroda čovekova, u kojoj je on prečesto bivao sam sebi ili drugom čoveku – vuk. O tome svedoče i naša daleka istorija, a i ova novija: ljudska narav naprosto se ne da popraviti. Zato je ponekad dobro otići u pravu divljinu – bez čoveka, otići u prirodu – na fabrička podešavanja, tamo gde vladaju ozbiljna pravila, gde se poštuje hijerahija jer sistem funkcioniše, nema štele i stranačkog jatebitimenisanja, niti grantova i konkursa na kojima će neka – juče rođena – tičica dobiti milionče u odnosu na ceo biotop, dugoročno vredan, koji dobije 0 dinara…

Ako umeš sebe da častiš odlascima tamo gde je priroda car, a ti samo običan rab ovozemaljski, ti si već privilegovan čovek, a ako ti je priroda radno okruženje, onda si uistinu pravi srećnik. Junak ove priče Silard Kovač jeste. Ovaj snimatelj, fotograf i zaljubljenik u prirodu već godinama radi na projektu “Divlja Srbija”, dokumentarnom filmu o prirodnim lepotama naše zemlje, kojih često nismo ni svesni, a kada se nađemo u njima nemilosrdno ih, temeljno i bez stida, uništavamo, bez svesti da smo dužni da ih pazimo i očuvamo za buduće generacije.

Dok čekamo da se film emituje na nekoj ovdašnoj nacionalnoj frekvenciji, a možda i u domaćim bioskopima – evropska publika videće ga već u maju, na čuvenom francusko-nemačkom kanalu “Arte”. U međuvremenu, Kovač je za Moj Novi Sad pričao o svom projektu, kojem je posvetio stotine i stotine sati čekanja kako bi zabeležio cvetanje Tise, seobu ždralova, mrest skobalja, život beloglavih supova ili pećinskih organizama… od vojvođanske ravnice do Peštarske visoravni… No, najpre o tome kako ga je priroda uzela pod svoje skute…

“Na ideju za “Divlju Srbiju” došao sam 2019. godine. U međuvremenu mi se pridužio reditelj Gvozden Đurić. To je dugometražni dokumentarni film, rađen u stilu bibisijevske škole, koju jako cenim, i čini mi se da, iako mnogi ljudi kod nas snimaju prirodu na razne načine, ovako nešto, na ovakav način kao u “Divljoj Srbiji”, do sada nije zabeleženo kod nas.”

Kovač je rođen u Novom Sadu, gde je završio osnovu školu “Petefi Šandor”, a onda Gimnaziju “Svetozar Marković”. Od malih nogu privlačila ga je priroda. Počelo je odlascima na pecanje, koje mu baš i nije išlo od ruke, ali je voleo zorom da se probudi, čekira nebo i onda s dedom Gaborom Sabom, pecarošem – pravac reka. Obožavao je već tada “Opstanak” i “Ta divna stvorenja”, ali i filmove Petra Lalovića “Poslednja oaza” i “Svet koji nestaje”, koje je gledao u bioskopu, a već tada je gutao i dokumentarce do kojih je mogao da dođe. Tako je bilo negde do četvrtog osnovne, kada je u u listu “Jó Pajtás” video članak o Šandoru Lukaču, ocu svog školskog druga Žolta, koji se bavio fotografisanjem prirode. Pitao je druga, da li bi mogao da se priključi nekom odlasku u prirodu njegova oca i tako je sve počeo:

Kako se kalio prirodnjak..

– Šandoru Lukaču dugujem svoje prve korake ka fotografiji, on me je uveo u svet fotografisanja ptica i prirode. Vrlo brzo sam se upisao i u Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine, a onda je usledio odlazak u kamp na Ludoškom jezeru, u organizaciji ornitologa iz Subotice, i to je bio moj prvi susret s profi ornitolozima. Fotkali smo ruskim aparatima, polako učili tehnike fotkanja, menjali opremu, zaljubljivali se u prirodu, nakon čega je bilo prirodno da upišem ekologiju. Upisao sam je na Univerzitetu u Novom Sadu, na Odseku za biologiju, s još dva drugara. Nas trojica već smo se bavili ornitologijom i pisali za list “Cikonija”, koji je objavljivalo Društvo za zaštitu i proučavanje ptica. Pisali smo naučne radove, a jedan od njih bio je posvećen futoškom ribnjaku, koga više nema. Tri godine smo pratili taj mali svet prirode, gotovo u centru našeg grada, beležili ko u njemu stanuje, šta ko radi, kakve su mu navike, svakog ponaosob stanovnika tog mesta smo pratili, od ptica i riba do gljiva – priseća se naš sagovornik.

Posle bombardovanja, Kovač se, kao fotoreporter, zaposlio u dnevnom listu “Magyar Szó”. Tamo se sprijateljio s Gaborom Ifjuom, fotoreporterom koji je, kaže Kovač, imao ogromno fotografsko znanje, koje je nesebično delio. Sve to dešavalo se u susret vremenu koje je donosilo fotošop, internet, drugačiju vrstu fotografije i veće mogućnosti eksperimentisanja, ali nakon što je potom upisao kameru na Akademiji umetnosti Novi Sad, Kovač je počeo više da snima, nego fotografiše. Činilo mu se kaže, da je vreme digitalne fotografije, navelo mnoge da pomisle da su fotografi, a istovremeno mu se činilo da snimanje nudi drugačije dublji prikaz i razumevanje života. 

Kovač je, zajedno s novinarom Draganom Gmizićem, s kojim dugo sarađuje, obišao ceo Balkan. Za Svetski fond za zaštitu životne sredine –World Wide Fund for Nature radili su nekoliko projekata, koji ukazuju na to kako čovek uništava prirodu. Jedan od njih je film “Crna senka zelene energije” o malim hidroelektranama, dok je drugi “Ravnica bez ptica”, o ekološkom kriminalu, odnosno krivolovu ptica, rađen u Produkciji “Greenfield”. U oba filma, Kovač je bio direktor fotografije.

Na pitanje, šta oko mora da vidi i kakvu vrstu spretnosti ruka mora da ima – kada se fotografiše, a kakva vrsta znanja mora da bude u oku i ruci kad se snima, Kovač odgovara:

“Nije do oka, ni ruke. Dok se fotografiše, ili snima kamerom, u glavi se dešavaju dva potpuno drugačija procesa: fotografijom beležimo trenutak, a kada snimamo – beležimo neko vreme koje traje, i zato se potpuno drugačije odnosimo u te dve sitaucije. Moj dokumentarac “Divlja Srbija” npr. beleži jedno trajanje. Nastajao je dosta dugo, s idejom da zabeleži najlepša i najinteresantnija mesta u ličnoj karti prirode Srbije, mesta koja su manje poznata, u kojima bivstuju razna živa bića. Snimajući taj svet, obišli smo različite biotope – od plavnih šuma pored velikih ravničarskih reka, preko stepa i pustara do visoravni i peščara, a nismo zaobišli ni visoke i srednje planine, jer različiti biotopi i staništa skrivaju različit biljni i životinjski svet – ribe, ptice, sisare, glodare, vodozemce…”

U nastavku razgovora Kovač otkriva da za svako snimanje, u zavisnosti od toga šta se snima: koji deo prirode, koja životinja, postoje “visinske” ili “nizijske pripreme”. Pre polaska na put mora se istražiti gde je najbolje i najpametnije snimati ono što je u fokusu. Dosta toga ima i na internetu, ali su uvek dragoceni saveti i saznanja lokalaca, jer priroda nije igra, često ume da iznenadi, bude nepredvidljiva.

– Nekad se jako trudiš da nešto snimiš, pripreme traju satima ili danima, pa omaneš, jer se priroda ne da, a nekada te iznenadi i nagradi. Priroda je i surova, ima svoja pravila. Ovih dana gledao sam na fejsbuku neki post o tome kako je neko vratio bebu rodu u gnezdo, ne shvatajući da ju je roda izbacila iz gnezda, jer je procenila da neće imati dovoljno hrane za svu decu – kaže.

Mani život, drž’ kameru!

Na propitivanje, postoji li neka životinjska vrsta koju je posebno teško snimiti u njenoj privatnosti i treba li se čega bojati u snimateljskim danima, Kovač otkriva:

– Svaka životinja ima svoju priču i posebnost. Kod snimanja prirode ceni se snimanje nekog ponašanja i u tom smislu neke su životinje jednostavnije, a neke komplikovanije za snimanje. Samo snimanje zavisi, kako od same životinje, tako i od uslova u kojima se snima. Najteže je snimiti beloglavog supa i medveda. Medved jeste potencijalno opasan, ali mu ne izlaziš na megdan. Ako čovek poznaje prirodu i ako je spreman da se ponaša odgovorno, onda opasnosti nema, odnosno ona se svodi na minimum. Što se tiče straha, u prirodi se čovek najviše mora čuvati čoveka ili čovekovih kerova, kao npr na Peštaru, gde čobani čuvaju ovce u rasponu od dva kilometra, a onda se odjednom pred tobom pojave tri kandgala i krenu ka tebi, a ti nit’ drveta, nit’ ičega, pa vidi! Bili smo, doduše, upozoreni na to. Jednom nas se desilo da se ispred nas, dok smo u maloj čeki, na 20-30 metara od uginule krave, čekali da snimimo lešinare, odjednom pojavi šarplaninac! Mislili smo, gotovo, propade snimanje… A on samo došao da vidi kravu, pronjušio, pa otišao… Bilo je još raznih zanimljivih događaja na snimanjima. Jednom nas zamalo nije odnela Tisa. Sa Tršom, mojim kolegom, rediteljem Srđanom Đuranovićem, snimao sam cvetanje Tise. Za potrebe snimanja napravili smo poseban splav, čiji je deo bila gvozdena rešetka u vodi. U njoj sam stajao do grudi, sa kamerom u ruci da bih cvetanje Tise snimio s površine vode. Trša je upravljao brodićem, za koji je bio zakačen splav. Dobro smo se pozicionirali na mesto gde je rojenje, jer ono nije na celoj reci, već na delovima gde je dno glinovito, ali, ne lezi vraže, uhvatio nas je vir i poneo… I nosio, nosio celih 300, 400 m niže, kada smo uspeli da se dohvatimo nekog granja. Bilo je dramatično, zapravo, mogli smo mi nekako da iskočimo, ali smo pokušavali da sačuvamo kameru i opremu, možda i više nego nas same – kaže smejući se Kovač.

“Ćevap” u kosi

– Bilo je tu svega, od ujeda komaraca do ujeda pijavica. Snimali smo koloniju čaplji u Gornjem Podunavlju, ja sam bio u čamcu, na kojem je bila montirana majušna čeka, jedva kvadratni metar. Pijavice su iz vode osetile da je blizu njih “toplokrvna životinja”, a kako idu na koncentraciju ugljen-dioksida, krenule su da se penju uz šator, jer je gore najveća koncentracija dotičnog. Video sam ih i počeo da ih skidam i izbacujem nekom trskom koja je bila pored mene. Malo skidam, malo snimam, i onda malo više snimam i osetim da me pecnuo komarac, da bih posle par minuta shvatio da to nije komarac, već da ima živ “ćevap” u kosi. Brzo sam je išamarao, ali je bilo kasno, kosa i glava bile su krvave, jer pijavica ispušta hirudin koji sprečava zgrušavanje krvi. Kosu sam po izlasku morao da operem kiselom vodom, jer drugu nismo imali, što je takođe bilo živopisno iskustvo – priseća se.

Najlepše je čekanje

Šta je najlepše u snimanju prirode, može li se tu čovek ikako odlučiti: izlasci, zalasci sunca, neka retka životinja? Kovač kao iz topa odgovara – čekanje:

“Čekanje je najlepša stvar, jer ono često bude puno neizvesnosti i obrta. Kad se namesti čeka na odgovarajuće mesto, gde pretpostavljamo da će životinja pokazati neko svoje ponašanje, često se desi nešto posve drugo. Čekaš jednu životinju, a onda se pojavi druga i snimiš nešto neplanirano i genijalno, čemu se uopšte nisi nadao. To su blistavi trenuci snimanja, kao i oni kada na neki način nadmudriš prirodu, jer si bio na pravom mestu, u pravo vreme – tamo gde si upravo postavio čeku da bi snimio određenu životinju. Ti trenuci, dok ih snimaš iz blizine, teško da se mogu opisati rečima. Snimati orla belorepana, s dva metra udaljenosti, koji te uopšte ne primećuje, fenomenalan je osećaj. Isto je kada s dva tri metra snimaš koloniju čaplji i kašikara, nakon što si celu noć proveo u čučećem položaju, ali kad se ujutro pred tobom počnu razlivati svetla dana i priroda se veličanstveno otvori ispred tebe – vredi truda.”

Čeka se u čekama

Čeke koje pominje Silard Kovač – a ima ih raznih, koriste se u odnosu na to koliko je neka životinja osetljiva na nepoznati objekat zvani čovek. Negde je, objašnjava Kovač, dovoljno samo staviti mrežu, nekad običan šator, važno je samo da se ništa ne pomera. Ponekad šator treba prekriti travkama ili granama, a nekad se sklonište od granja napravi ispod nekog drveta. To je, npr. dovoljno za srne i jelene, dok je sa ždralom, primera radi, mnogo komplikovanije, jer je on jako osetljiv.

– Osetljivi su i lešinari, sve vide i osete, i uvek su u društvu gavranova, koji su ekstremno obazrivi i stalno gledaju oko sebe. Dok gavran ne sleti na lešinu, lešinar neće doći na nju. Ima i ptica, poput kukavice, koje pticama i drugim životinjama javljaju da neko ulazi u šumu. Za životinje jako osetljive na prisustvo čoveka, imam i drvenu čeku, na kojoj su reflektujuća stakla: ja vidim šta se dešava napolju, a mene niko ne vidi. Ona je samo malo teža za transport. I tu dolazimo do još jednog važnog segmenta – pomoći. Na terenu, kad je potrebno, tražim pomoć od upravnika nacionalnih parkova i prirodnih dobara, od kojih dobijam šarolike odgovore: neki razumeju šta radim, nekim je mrsko da pomognu, ali zato imam mnogo poznanika, drugara, rendžera, istinskih zaljubljenika u prirodu koji mi pomažu. Trša mi je mnogo pomogao oko “Divlje Srbije”, i logistički i vizuelno. Jako se dobro razumemo, jer na sličan način razmišljamo o prirodi, a veliki oslonac imam i u Arpadu Šaroku, koji mi je mnogo pomogao oko izrade tih čeka – kaže.

Ekološka svest Novog Sada: Dunav kao septička jama

Na kraju razgovora pitanje o tome kako kao jedna prirodnjačka duša procenjuje ekološku svest rodnog grada…

– Nažalost, ekološka svest Novog Sada nije ništa bolja u odnosu na preostali deo Srbije. Mi još uvek nismo došli na tu civilizacijsku stepenicu na kojoj bismo osvestili da Dunav ne treba da tretiramo kao septičku jamu, koja nam smrdi pod nosom, tu u centru grada. I niko se zbog toga ne buni i ne protestuje. S druge strane, betonizacija osvaja grad, prekrila ga je velikim delom i ako se pogleda na Google Earth-u, kad se prati time line lepo se može videti, kako se uništavalo i uništava zelenilo grada. Vojvodina je, inače, jedna od najmanje pošumljenih teritorija Evrope, a u tome prednjači Bačka. Bojim se da se u dogledno vreme ništa nabolje u tom smislu neće promeniti, a kako nam na ruku ne idu ni klimatske promene, koje već živimo, mislim da se nemar prema prirodi neće dobro odraziti na naše živote – kaže Silard Kovač. 

(Snežana Miletić/Moj Novi Sad, foto: Srđan Đuranović Trša)