Naša je sredina prebogata talentima, ali je intelektualna klima u kulturi vrlo problematična, a da i ne govorimo o političarima koji nemaju ni ličnih afiniteta, ni društvene odgovornosti za pravilno razumevanje značaja kulture za ovaj narod, izjavio je Egon Savin.

Jedan od najznačajnijih domaćih pozorišnih reditelja koji je potpisao stotinak predstava u teatrima na prostoru bivše SFRJ i u regionu, Egon Savin u razgovoru za portal sindikata „Nezavisnost“ kaže da, iako formalno u penziji, ne odustaje od posla kome je posvetio svoj život.

„Čovek mora da radi dok je živ. Kakva penzija. Ne znam šta to znači. Znam da ću uvek moći da s jednog posla pređem na drugi. A penzija kao zaustavljanje svake akcije i aktivnosti, nepojmljivo mi je. Nastavljam da režiram koliko mogu i gde mogu. Eto, uradio sam poslednjih godinu dana dve divne predstave – “Kozu” Edvarda Olbija (“Koza ili Ko je Silvija?”) u SNP, Ćopića u Teatru humanosti (monodrama „Bašta sljezove boje“ koju izvodi Nebojša Milovanović)“.

Veoma nezadovoljan odnosom prema kulturi, Savin ukazuje na paradoks da je pre 40 i 50 godina u kulturi bilo dobro.

„Živimo u vremenu, ukoliko nemaš neku moćnu poziciju da doneseš neke odluke, da si deo mase koja se nizašta ne pita, i nemoćna je. Onda dođu ti neki trenuci kad proključa nezadovoljstvo, kao neki vulkan proradi, dogode se neredi – malo na ulicama, malo u institucijama. I to nekako prođe. Opet se sve smiri i opet se gomila isto to vođstvo, a problemi nisu rešeni, samo su zamaskirani, ili zataškani. Tako nekako to ide poslednjih, mislim, 30 godina“.

Ipak, nada se da se neće „nekim političkim odlukama, ukinuti pozorišta kao dotirane institucije“ a kultura prepustiti finansiranju pojedinaca.

„Bojim se da stvari po malo klize ka tome, ali se i nadam da će država biti dovoljno odgovorna da sačuva makar svoje najznačajnije institucije kulture, i naravno pozorište u tzv. provinciji. Jer, tamo je to prepušteno nekim lokalnim moćnicima koji, ne da nemaju kontakt sa kulturom, nego je čak mrze… Oni su nepismeni, polupismeni, ili su ignoranti, da ne kažem mrzitelji kulture. I tako nekako počinje da liči da od njih zavisi opstanak tih pozorišta u manjim gradovima. A ona su preko potrebna. Vidim to na gostovanjima mojih predstava koliko narod hrli, koliko oni razumeju te predstave, potpuno na identičan način prihvataju, reaguju na njih, kao i publika u Beogradu“.

Upitan za srozavanje klime u domaćoj kulturi, poznati reditelj ističe da u nečemu ne zaostajemo.

„Naša je sredina prebogata talentima, ali je intelektualna klima u našoj kulturi vrlo problematična, a o nadležnima da i ne govorim. Oni su po svojoj prirodi političke ličnosti, i nemaju ni ličnih afiniteta, ni društvene odgovornosti, niti pravog razumevanja značaja kulture za ovaj narod. Za tradiciju, koja nije mala i koja treba da ima kontinuitet, i da budu prepoznati velikani u našoj savremenoj umetnosti, da bi jednog dana postali klasici, čime bi se nastavio nekakav sled značajnih ljudi“.

Upitan da li se sve manje finansiranje kulturnih sadržaja može smatrati indirektnom cenzurom, podseća da je Beograd pre Drugog svetskog rata imao samo Narodno pozorište i „neke dečije trupe, putujuće družine“, a da su u posleratno vreme komunisti sazidali stotine domova kulture.

„Pa ja sam nakon završetka gimnazije u Sarajevu hrlio u Beograd jer je bio ozbiljna kulturna metropola, bio je ucrtan na mapi evropske kulture. Mi smo pored jedne jako kvalitetne škole – FDU, imali Bitef. Gledali smo najznačajnije evropske predstave koje su izašle u toj sezoni. Bemus, Fest… Postojali su ti ogromni festivali – al’ opet je neko morao da ih finansira, i da zna zašto finansira. Nisu to radili zato što su morali, to su radili ljudi koji su smatrali da je to integralni deo njihove privatne kulture, a ne samo misije, je l’, da se prosveti naš polupismeni narod… Kakav je genocid napravljen nad kulturnim institucijama poslednje, pa mogu slobodno reći, dve decenije. To je strašno“.

Govoreći o publici – u kontekstu podatka da je danas svaki drugi građanin Srbije na ivici siromaštva, a svaki peti u riziku od siromaštva – Savin kaže da bi o tome sociolozi morali da kažu svoje. On primećuje je politika promenila sve, pa i publiku.

„Beograd je uvek imao svoju pozorišnu publiku, ima je i danas, kad je u pitanju broj gledalaca, ali to je potpuno drugi profil ljudi. Zapravo, građanska klasa je takoreći nestala. Otišla. Ili je promenila svoj identitet. Pozorište je pripadalo građanskom Beogradu, kao deo svakodnevice. Bilo je toliko pozorišta i davalo se toliko novca, ali publika je bila građanske provenijencije. Nje više nema. Sad je Beograd nešto drugo – ne usuđujem se da kažem šta – i ljudi drugačije vide i poimaju pozorište, drugačije se ponašaju i oblače, iskazuju svoje negodovanje ili svoju afirmaciju pozorišne predstave“.

Dodaje da publika u pozorištu počinje da se ponaša kao na nekom rok koncertu.

„S druge strane je pitanje političke podrške, i opet se vraćam na to kako su zapravo komunisti sazidali pozorišta, i kako su na svaki način stimulisali odlazak u njih. A kad je komunizam otišao u prošlost, i mesto kulture je nekako iščezlo. U ovom (neo)liberalnom kapitalizmu svi smo roblje. Radnici koji posle svog napornog radnog dana žele parče zabave. Duh vremena je promenjen, teško je uspostavili kontakt sa umetničkim teatrom i duhom koji traži od pozorišta, pre svega, zabavu. To je pogubno za teatar kao umetnost“.

Reditelj ukazuje i na zanemarivanje domaćih velikana kulture.

„Naša kulturna sredina specifična je – više je volela da dovodi u pitanje nego da afirmiše velikane. Pogotovo kad je pozorište u pitanju, koje mnogi tzv. kritičari, teoretičari, nisu ni razumeli. Tako Nušić nije dobio nijednu pozitivnu kritiku za svoga života, a reč je o pozorišnom geniju. Sterija, prvi naš pozorišni velikan, nema spomenik u Beogradu, a ne zna se šta je sve osnovao i koliko je značajan za srpsku kulturu. Aleksandar Popović nema ni ulicu ni spomenik, i toliko je osporavan tokom života da je pravio viceve na svoj račun. Branko Ćopić nema spomenik u Beogradu… Pa, nedavno nas je napustio i Ljuba Simović, toliko značajan za srpsko savremeno pozorište, a nema ni ulicu još, ni spomenika svog. Kad vam je takva kulturna javnost, kako da imate klasike“, kazao je Egon Savin u razgovoru za portal Nezavisnost.

(Autonomija/Nezavisnost/foto: screenshot/RTS)