Političari se trude da minimiziraju domet umetnosti jer je za njih ona nekakav duh iz boce koji ne mogu da kontrolišu, ocenjeno je večeras u Novom Sadu, na tribini u sklopu ciklusa filmova o suočavanju sa ratnom prošlošću 90-tih “Svetlost kroz pukotine”.

Ocenjeno je i da iako umetnost nema moć da izazove promene, kakvu je imala 60-ih, 70-ih, pa sve do sredine 80-ih, političari pokušavaju na svaki način da je uguše, jer ona poseduje nekakvu iracionalnu snagu kojom oplemenjuje publiku i tera je da emocijom koju je dobilA od umetnosti nekako i svoj svet oplemeni. 

Večeras je emitovan kratki film Željka Stanetića “Milena”, a nakon projekcije upriličen je razgovor u kojem su pored Stanetića učestvovali i reditelj Srdan Golubović i glumac Boris Isaković.

Željko Stanetić je ocenio da u poslednjih pet godina imamo neverovatnu navalu projkata koji treba da nam utvrde istinu koja “nam se sipa 30 godina”. 

“Na žalost, ti ljudi imaju uvek velika sredstva i priliku da rade ono što su naumili, ali ono što je sreća je da na kraju ti projekti među publikom, pa čak i njihovom, propadnu. Bar je to moj utisak”, naveo je Stanetić. 

“‘Milena’ i neki drugi filmovi su tu došli sa nekom drugom potrebom – da se prema svemu što smo dobili iz tog perioda devedesetih ponesemo i na individualnom nivou kao ljudi, i da možemo da doprinesemo da se bar u nečijem mikro svetu nešto promeni”, rekao je Stanetić. 

Atak na srpstvo

Srdan Golubović je ocenio da je ova sredina uvek gledala s podozrenjem na filmove poput njegovog “Krugovi” ili filma “Teret” Ognjena Glavonjića, kao na nešto loše i nekakav atak na srpstvo. 

“Stalno su govorili o tim ‘antisrpskim filmovima’ koji se snimaju i koji samo zbog toga što su antisrpski idu na velike  festivale i dobijaju velike nagrade”, naveo je on. 

Golubović je ocenio i da dugo postoji strašna represija, posebno ovog režima, prema svim temama koje se bave devedesetim i tom prošlošću koja nije glorifikacija ili mitomanija, odnosno koja nema potrebu koju umetnost zapravo ima – da se suoči sa prošlošću.

“Ono što mislim da je najvažnije je da se stranje svesti jednog naroda i jedne države dovede u situaciju da se pogleda u ogledalo i da se suoče sa nekim stvarima koje su se dešavale. To je jedini način i to se u umetnosti zove katarza. To je jedini način da jedno društvo i država krenu napred”, istakao je Golubović. 

Govoreći o svom filmu “Krugovi”, koji se bavi tragičnom sudbinom Srđana Aleksića, a koji je na programu bio juče, na otvaranju ovog ciklusa filmova, Golubović je rekao da je čuvši za priču o stradanju Aleksića prekršio svoje obećanje da neće nikada raditi ratni film. 

Nametnuti junaci – Mladić, Karadžić, Arkan

“Tada smo već dovoljno dugo živeli u vremenu svih ovih nametnutih junaka – Karadžića, Mladića, Arkana – i ja sam shvatio da imam obavezu da napravim film o čoveku koji je moj junak, junak moje generacije i koji je uradio nešto što sam smatrao da je najplemenitije što može da se desi u jednoj tako strašnoj stvari kao što je rat”, naveo je Golubović. 

Dodao je da to nije bilo pitanje društvene, već lične odgovornosti. 

Boris Isaković je, govoreći o svojim mnogobrojnim ulogama “zlikovaca” poput Ratka Mladića i Slobodana Miloševića, naveo da je tim ulogama pokušavao da otvori “sopstveni mrak”.

Dodao je da nije učestvovao u ratovima devedesetih, ali da oseća kao svoju obavezu da se glumi u tim filmovima i u katarzi koju oni donose.  

”Trenutak kad je Srdan podigao Srđanovog oca, nakon premijere ‘Krugova’, kada je čovek shvatio da smrt njegovog sina nije ipak tako uzaludna… ona je glupa i nepotrebna, ali nije uzaludna. Onda se ne pitate šta igrate”, rekao je Isaković. 

Ciklus filmova o suočavanju sa ratnom prošlošću 90-tih “Svetlost kroz pukotine”, održava se u Omladinskom centru CK13 od 27. do 30. aprila, tokom četiri dana na programu su filmovi “Krugovi” (Srdan Golubović, 2013), “Milena” (Željko Stanetić, 2024), “Grbavica” (Jasmila Žbanić, 2006) i “Muškarci ne plaču” (Alen Drljević, 2017).  

D. Stupar (Autonomija)