Politički sledbenici SPC-a zakazali su novi protest protiv Europrajda i litiju za 28. avgust. Ali patrijarh neće pozdraviti svoje pristalice sa balkona patrijaršije. Toga dana biće u poseti Crnoj Gori i Herceg Novom. Poseta Herceg Novom je tokom meseca otkazivana, pa ponovo zakazivana i u svakom slučaju se zgodno namestila. Jer Porfiriju valja sačuvati imidž intelektualca, koji svakog meseca održi neko predavanje, negujući, onako usput, raznovrsna interesovanja u rasponu od muzike do sporta. Patrijarh će, dakle, zadržati distancu u odnosu na proruske i desničarske pravoslavne homofobe, ali se od njih ipak neće jasno ograditi. Nešto slično radi i Aleksandar Vučić.
Vučiću su „odvratni i jedni i drugi“, odnosno i pravoslavni fundamentalisti, koji bi da ukidaju ustavna prava građana, i organizatori Europrajda, koji se zalažu za njihovo poštovanje. Nikoga ko govori o Prajdu Vučić ne ceni, zato što „i jedni i drugi samo gledaju da stave teret na leđa svojoj državi“, teret lažnih problema i gluposti, smatra autokrata. A država se izgleda ne rukovodi ustavom i zakonom, nego odmeravanjem svačijeg društvenog kolača. E sad, lako je kada jedna društvena grupacija, kao što su to nedavno uradili paori, dođe pred Vučića sa svojim zahtevima. Ali šta raditi kada autokrata ispred sebe ima dve grupacije sa međusobno isključujućim zahtevima?
Onda bi se Vučić rado „sakrio pod kamen“ – u vlagu i mrak kao da je glista – da ga niko ne primeti. Zašto i drugi nemaju takve sklonosti, vajka se naš despot, pa ako hoće neka se kriju i u nekom prijatnijem ambijentu: „Ne smetaju mi homoseksualci, svako ima svoj život, nek’ radi šta hoće u svoja četiri zida“. Vučić nema ništa protiv da se svaki građanin negde krije i za njega su svi građani u tom smislu jednaki. Ipak, neko se ima sakriti na mestu koje su mu drugi odredili – među svoja četiri zida – dok neko drugi pak, na primer Vučić, bira da se krije na mestu predsednika države.
Među srpskim episkopima oružanu besedu vladike Nikanora smenjuju glasovi sa više nijansi, kada je u pitanju održavanje Europrajda, ali sa istom porukom protivljenja. Na početku Gospojinskog posta, niški episkop Arsenije održao je besedu u kojoj se ogradio od jezika mržnje i nasilja, mada je i ovom prilikom Povorka ponosa ostala čin koji sramoti, te „protivprirodni blud i greh“. Arsenije je okupljenim vernicima najavio da će se u narednim danima održati molitvena sabranja protiv Parade koja „u našoj otadžbini, u Beogradu, Bogorodičinom gradu, nije potrebna“. Vernici treba da kažu „ne“ sodomiji i zajednici istopolnih i „da“ braku, deci i porodici, onome što je dar, volja i promisao Božija; zato što je na početku Svetog pisma rečeno da je Bog stvorio muškarca i ženu i dao im blagoslov, kaže niški episkop.
Učestalo pozivanje na Sveto pismo, koje se kod pravoslavnih više poštuje kao liturgijski predmet nego što se pažljivo čita i razumeva, mora izazvati određenu podozrivost. Do sada smo shvatili da se episkopi i sveštenici, kao i pravoslavni fundamentalisti, pozivanjem na Sveto pismo protive ljudskim i građanskim pravima LGBT+ građana, kao što su pravo na javno okupljanje i pravo na sklapanje istopolnih zajednica. Postavlja se pitanje: da li negiranje tuđih prava izvorno proizlazi iz Svetog pisma ili ima neki drugi izvor nadahnuća? I čija se još građanska prava mogu negirati pozivanjem na Sveto pismo?
Prva poslanica apostola Jovana na jednom mestu kaže da je lažljivac i antihrist svako ko poriče da Isus jeste Hristos, to jest: svako ko poriče da je Isus Mesija, Pomazanik i Sin Božiji koji je vaskrsao – lažljivac je i antihrist. Ako znamo da islamska religija veruje i uči da je Isus jedan od proroka, ali da nije Sin Božiji, niti da je vaskrsao, zašto onda od pravoslavnog sveštenstva i fundamentalista ne slušamo tirade protiv građana čija je religija islam? Da je antigej kampanja bazirana na čitanju Biblije i antiislamske izjave bi se morale čuti skoro svakog dana ili barem u vreme velikih muslimanskih praznika, kada bi se morale organizovati i protestne litije protiv sugrađana koji su „lažljivci i antihristi“. Međutim, takav fenomen ne postoji zato što je u atnigej političkoj kampanji Sveto pismo sekundarni izvor. Glavni je politički koncept tradicionalnih i porodičnih vrednosti, koji okuplja pristalice različitih religija i veroispovesti, i služi negiranju pluralnosti identiteta u društvu.
Kakav je onda grupni identitet za SPC prihvatljiv?
Episkop budimljansko-nikšićki Metodije služio je 8. avgusta parastos Pavlu Đurišiću i Dragoljubu Draži Mihailoviću u selu Gornje Zaostro kod Berana. Na parastosu i slavlju koje je potom usledilo, okupljeni su nosili četničke simbole i pevali „Leleču Turci, kukaju bule“, „Izvidnica, izvidnica Pavla Đurišića“ i druge prigodne pesme. Metodije je za Đurišića i Mihailovića pohvalno rekao da nisu poslušali ni kralja kada ih je pozvao da se priključe NOB-u i poentirao: „Služili su Bogu, znajući da će dobiti nagradu“. Služiti Bogu u četničkoj uniformi za vreme Drugog svetskog rata, podrazumevalo je činiti – i izdavati naredbe za – zločine prema nepravoslavnom i nesrpskom stanovništvu, ali i prema onima koji su podržavali partizanski pokret. Zašto onda ovakve manifestacije za episkopat nisu sramotne i grešne?
U komentaru na ovu vest, istoričar Tvrtko Jakovina objašnjava da su sve crkve „pre svega političke organizacije, sa svojom ideologijom“. Jakovina: „Kada se u zagrebačkoj crkvi u Palmotićevoj ulici služe mise Anti Paveliću, onda je to politička poruka. Zašto svi sveštenici ne idu na Sutjesku, gdje je poginulih komunista malo, a vjernika na hiljade, a idu na Blajburg? Zbog ideologije koju njeguju“. Zaista, ako je briga za spasenje besmrtnih hrišćanskih duša primarna obaveza pravoslavnog i katoličkog sveštenstva, zar ne bi bilo logično da se na mestima partizanske borbe i po hramovima održavaju molitveni pomeni? Kakva se to ideologija neguje u ovdašnjim hrišćanskim crkvama, koja duhovne zadatke sveštenstva stavlja u drugi plan?
Kada Metodije kaže da su četnički komandanti „služili Bogu“, episkop zapravo poručuje da su posedovali vrline, neophodne za nagradu (spasenje). Ali kakve su bile te njihove vrline? Đurišić i Mihailović su predvodili pravoslavnu stranu u građanskom ratu u kojem je vladao nacionalni i verski antagonizam. A njihova vrlina se sastoji u tome što su te podele spremno prihvatili kao nepremostivu datost i ostali istrajni (nisu poslušali ni kralja) i zato nije ni važno kakav su zločin, greh i sram počinili. Dok su učesnici partizanske borbe doprineli prevazilaženju nacionalnih i verskih antagonizama i u tome je njihov neoprostivi greh u očima sveštenstva. Nema molitve Bogu na nebu za duše onih koji su sveštenstvo ostavili bez prihoda i političkog uticaja na zemlji.
Na akademiji u čast Svetog vladike Nikolaja Velimirovića 29. juna u Valjevu, patrijarh Porfirije je rekao da je za Nikolaja, ma gde da je besedio i ma o čemu da je pisao, mera uvek bio Hristos. Nikolajev život i delo su i danas merodavni i „mlade naraštaje možemo upućivati da im on bude merilo i orijentir u životu“, kazao je Porfirije, kritikujući komuniste zbog zabrane njegovih knjiga, umesto da su ih čitali. Patrijarh mistifikuje odnos komunista prema Nikolaju, ali ta zabrana nije izrečena bez razloga. Istoričar Milan Radanović navodi nekoliko činjenica zbog kojih je Nikolajeva biografija sporna: afirmativna ocena Adolfa Hitlera izneta u javnom predavanju 1935. godine; zatim antisemitski sentimenti; i veze sa Dimitrijem Ljotićem, liderom fašističkog pokreta Zbor i jednim od glavnih protagonista kolaboracije u okupiranoj Srbiji.
Ali šta je ono najvažnije što će mladi naraštaji, kojima Porfirije preporučuje nekritičko čitanje Nikolajevih knjiga, iz njih naučiti? Vasilios N. Makridis, pravoslavni teolog i sociolog pravoslavlja, konstatuje da je Nikolaj tvorac srpskog mesijanizma. A mesijanizam – dodajemo – stvara sledbenike, a ne vernike kadre da ispituju duhove „jer su mnogi lažni proroci izašli u svijet“ (1 Jn. 4:1). Sledbenici su danas na ulicama i zahtevaju ukidanje prava, slobode i jednakosti za LGBT+ građane. Pozivaju se na kvazihrišćanski narativ tradicionalnih vrednosti, podržavaju rusku agresiju i stvaraju antagonizam u društvu. Ali takve ih je SPC oblikovala. Učesnici Europrajda se mogu okititi i crkvenim barjacima, krstovima i ikonama, ali ih fanatici i većina vladika i dalje neće prihvatiti. Nisu oni protiv „sodomije“, njima smetaju autonomija, dostojanstvo ličnosti i pravo na izbor. Smetaju im vrednosti demokratskog društva – zato su protiv Europrajda.
STUPS: Eskalacija