Još jedna knjiga o kosovskim bitkama ugledala je svetlost dana; igralo bi se i pevalo 19. septembra, da je pisac živ, možda bi na repertoaru bio i standard Bore Drljače (teška sekiracija) “Otišla je Danijela”, uz koji je autor, penzionisani general-pukovnik i haški osuđenik (15 godina robije za pomaganje i podržavanje deportacije i prisilnog premeštanja albanskog stanovništva sa Kosova) Dragoljub Ojdanić, sahranjen 13. septembra 2020. Ne zna se ko je pripredio beleške iz zlikovčeve zaostavštine, tek, knjiga znakovitog naslova “Režiranje humanitarne katastrofe – Privremen odlazak Albanaca sa Kosova i Metohije 1999. godine” imala je dostojnu promociju u svečanoj sali Doma Vojske u Beogradu. A autor je bio pravi znalac materije koju je obradio: “Veće nalazi da je Ojdanić, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama Vojske Jugoslavije koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici”, piše u haškoj presudi Ojdaniću.

Nakon 11 godina u Hagu, 2013, Dragoljub je Ojdanić izrazio “iskreno žaljenje svima koji su patili zbog ishoda ponašanja za koje je osuđen”. Odustao je od žalbe. Žaljenje koje je izrekao zbog počinjenih zločina zaglušio je trubački orkestar koji je dočekao zlikovca na beogradskim aerodromu. Tek da se još jednom naruga žrtvama, rekao je da nije počinio nikakav ratni zločin, da mu je savest čista i da mirno spava. Pozdravio se sa pevačem Andrijom – Erom Ojdaićem i kazao kako je razočaran u međunarodno pravo i pravdu, nije ponovio laži izrečene prilikom odustajanja od žalbe, žaljenje zbog patnji svojih žrtava. Veselili se zlikovčevi prijatelji i rođaci iz užičkog kraja i skandirali “Živeo general” i “Bravo generale”.

Ojdanić se dobrovoljno predao Tribunalu u proleće 2002; Slobodan Milošević imenovao je Ojdanića za načelnika Generalštaba VJ nakon smene generala Momčila Perišića, nakon “veličanstvene pobede nad NATO” odlikuje ga Ordenom slobode.

‘Realna veličina drame’

Najpozvaniji da iznese svoje stavove o knjizi i viđenje rata na Kosovu beše Nikola Šainović, u vreme progona Albanaca potpredsednik Vlade SR Jugoslavije, prvi čovek združenih kosovskih jedinica policije, vojske i državnih desperadosa (“Srbijanska vojska i policija su od kraja marta do početka juna 1999. godine, u široko rasprostranjenim i sistematskim akcijama, sa Kosova proterale najmanje 700.000 albanskih civila. Deportacije i prisilna premeštanja praćeni su masovnim egzekucijama civila, među kojima je bilo i žena, dece i staraca. Zločini su počinjeni u okviru delovanja udruženog zločinačkog poduhvata koji su činili najviši zvaničnici Srbije, čiji je cilj bio trajna promena etničke strukture Kosova”, piše u optužnici u predmetu “Šainović i drugi”).

“Studija omogućava da se uvidi intenzitet sukoba u svakoj opštini i većem mestu na Kosovu i Metohiji. Zasluga autora je to što je upoređivanjem intenziteta sukoba, bombardovanja, intenziteta naše odbrane prema broju stanovnika i veličini opštine pokazao realnu veličinu drame koja se odvijala na teritoriji KiM”, izgovorio je Nikola Šainović.

Hodajući uživalac nedostatka dokaza (odbačena je krivična prijava protiv njega) general major Dragan Živanović pohvalio je knjigu: “Veliki trud autora i njegovih saradnika uložen je u detaljno analiziranje događaja iz 1999. i stoga ova knjiga predstavlja dobru početnu tačku za proučavanje te tematike”.

Da ne zakinemo generala Živanovića, u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade kojom je komandovao, ubijeno je više od 1.800 civila, među kojima i više od 500 žena i dece. Kako je 2017. saopštio Fond za humanitarno pravo, oslanjajući se na činjenice utvrđene u predmetu Ćuška, Tužilaštvo za ratne zločine je jula 2014. godine donelo naredbu o sprovođenju istrage protiv generala Dragana Živanovića, zbog počinjenog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u selima opštine Peć, u kojoj je navedeno da je Živanović kao komandant 125. motorizovane brigade VJ “angažovao delove 177. VTO za izvršenje zadataka u selima opštine Peć, da je bio obavešten da su pripadnici te jedinice vršili ubistva, pljačke i deportacije albanskih civila, da su ti zločini činjeni organizovano i planski i da su naređenja za borbena dejstva dobijali od komande 125. mtbr VJ”. Bila je to, konstatuje Fond, jedina istraga poznata javnosti koju je Tužilaštvo za ratne zločine otvorilo protiv nekog generala VJ, i to po osnovu komandne odgovornosti. Tužilaštvo je “utvrdilo” da nema dovoljno dokaza.

Ubistva i progonstvo civila kao odbrana

Dostojnu reprezentativnost promociji studije obezbedio je, između ostalih uglednika, dr Branko Krga, bivši načelnik Vojno obaveštajne službe. “Autorov glavni motiv pri ovom istraživanju bio je da odbrani istinu i čast naše vojske, države i naroda, zasnovanu na preciznim činjenicama iz relevantnih dokumenata”, kazao je Krga.

Knjigu – studiju sa čak 184 karte izdao je Medijski centar Odbrana koji deluje pri Ministarstvu odbrane, u ediciji “Ratnik” za koju Centar da “nastoji da sačuva, kao prilog kulturi sećanja, iskustva naših ratnih komandanata tokom agresije 1999. godine, njihovu ratnu veštinu, način donošenja odluka, raspored jedinica.” “Jasna nit koja povezuje stranice svih knjiga edicije “Ratnik” jeste činjenica da su oficiri, podoficiri, vojska i rezervisti te 1999, izvršavajući svoju dužnost, učinili sve što je bilo u njihovoj moći da odbrane zemlju od agresije”, objavio je Medijski centar Odbrana.

Ministarstvo odbrane verovatno ne misli na 6.118 albanskih civila, za čiju smrt odgovornost snose Vojska Jugoslavije i srbijanska policija. Konstatuje da su “svedočanstva naših ratnih komandanata, učesnika u odbrani zemlje od NATO agresije, prilog svakom budućem i sadašnjem sagledavanju istine”.

Priloga, svakako ima, u Ediciji je objavljen četvorotomni produkt od nerecikliranog papira”Ratni dnevnik komandana Treće Armije VJ – Treća Armija u zagrljaju Milosrdnog anđela” Nebojše Pavkovića, pred Haškim tibunalom 2009. po komandnoj odgovnosti osuđenog na 22 godine zatvora za deportaciju, prinudno raseljavanje, ubistvo i progon kosovskih Albanaca. Nije kraj, pečatana su i sećanja još jednog zločinca “Prištinski korpus 1998 – 1999.” Vladimira Lazarevića. Imao je čega i da se seća, konstatovalo je Pretresno veće Haškog tribunala, osuđujući ga na 14 godina zatvora. “Lazarević je učestvovao u planiranju i sprovođenju zajedničkih operacija koje je izvodila VJ i time znatno doprineo činjenju krivičnih dela od strane VJ tako što je pružao logističku, materijalnu i pomoć u ljudstvu, iako je imao osnova da zna da će zločini biti počinjeni. Na primer, uprkos tome što je dobio informacije o zločinima kao što su ubistvo, silovanje, pljačka i razbojništvo koje je u maju 1999. navodno počinio MUP u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ, Lazarević je nastavio da odobrava zajedničke operacije VJ i MUP-a, kao što su napad na selo Dubrava 25. maja 1999. koji je uključivao prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca.”

Tog heroizma, Lazarević se branio govoreći da je samo izvršavao naređenja i da to “nije radio dobrovoljno”. On se, izgleda ne kvalifikuje za ovu ediciju. Svakako mu Apelaciono veće Tribunala nije poverovalo, te je njegovu odbranu ocenilo “neumesnim argumentom”.

Dakle, kriv je za “deportacije i prisilna premeštanja civilnog albanskog stanovništva kao zločine protiv čovečnosti”, a pušten je – ko može racionalno da objasni ovakvu mogućnost koja se pretvorila u praksu – nakon što je izdržao dve trećine kazne. Tako je, na žalost, sa haškim osuđenicima, naređuju najstrašnije zločine, a posle se redovno briju i ne svađaju u trpezariji, pa izbore slobodu. Nebojša Pavković samo što nije sleteo.

Ima još para za nevinost

“Lazarević je pružio praktičnu pomoć, ohrabrio i dao moralnu podršku pripadnicima Vojske Jugoslavije za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje“, piše još u presudi.

Za poreske obveznike, od kojih su mnogi bili podređeni osuđenih zlikovaca, nema ničeg neobičnog u finansiranju spisateljske delatnosti osuđenika (kamo sreće da su samo pisali), kao što nije bilo ni u podršci realizaciji državnih ciljeva. Povodom Ojdanićeve post mortem studije oglasili su se nepodobni, poput Inicijative mladih za ljudska prava i Rekoma. “Sve veći broj knjiga ratnih zločinaca koje su finansirane iz budžeta građana Srbije, kao i dokumentarnih serijala kojima se uopšte ne pominju ili čak i ne negiraju ratni zločini policije i vojske. U kooprodukciji Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova sa RTS-om samo su deo strategije poricanja vlasti kojom se zločinci predstavljaju kao heroji, a žrtvama negira stradanje. Inicijativa godinama unazad poziva institucije Srbije da prekinu sa praksom promocije odnosno slavljenja ratnih zločinaca, upozoravajući da se na taj način vređaju porodice žrtava zločina i retraumatizuju svedoci i preživeli. Trenutni mir među zemljama bivše Jugoslavije ne smemo shvatiti kao puko odsustvo rata već kao proces koji se konstantno gradi kroz uspostavljanje i negovanje veza između pojedinaca i društava koje su pokidane ratom i, ili ratnim posledicama. Podrška ratnim zločincima i poricanje ratnih zločina od strane institucija Srbije stoji ne samo na putu uspostavljanja tih veza nego i urušava potencijal za razvoj srpskog društva i njenih demokratskih ustanova”, ”, ističe Inicijativa u saopštenju.

Rekom, pak, ističe da je promocija Ojdanićeve knjige “još jedan dokaz da vlast u Srbiji učestvuje u osporavanju sudskih činjenica, gradeći službeni narativ o ratu na temelju odbrane osuđenih ratnih komandanata”.

Trojica srbijanskih vojnih generala štampalo je svoje memoare. Za zvaničnu i poželjnu nevinost ima još budžetskih para; očekuju se “sećanja” meštra od hladnjača Vlastimira Đorđevića i policijskog zapovednika na Kosovu Sretena Lukića.

(Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)