Aida Šehović je umetnica iz Bosne i Hercegovine, a njen spomenik “ŠTO TE NEMA” do danas je videlo, ali i učestvovalo u njegovom nastanku više hiljada ljudi širom sveta. “ŠTO TE NEMA” je putujući spomenik koji čine fildžani koji su se od 2006. godine svakog 11. jula punili kafom u znak sećanja na sve žrtve genocida u Srebrenici. Prvih 900 fildžana donirale su žene iz udruženja Majke srebrenice, a bilo je potrebno 14 godina da se sakupi 8372, koliki je zvanični broj žrtava. Spomenik je poslednji put postavljen 11.jula 2020. pri obeležavanju 25 godina od genocida, a u razgovoru za Autonomiju Aida Šehović govori o značaju spomenika, njegovoj budućnosti ali i o daljim planovima.
Spomenik je prvi put postavljen 2006. godine u Sarajevu i do 2020. je obišao dobar deo Evrope i Amerike. Šta mislite da je ljude privuklo spomeniku, šta su iščitali iz njega?
Prva postavka je bila u Sarajevu 2006. godine, to je bilo prvi put da se u javnom prostoru neko suočava se sa temom genocida, i zločina i agresije, i svega što se desilo i BiH kroz umetnost. Naravno, bile su komemoracije u Memorijalnom centru u Potočarima ali nije postojalo ništa što je bilo otvoreno za sve, što je kolektivno i što u stvari zauzima javni prostor koji bi trebalo da ima funkciju da se ljudi, građani, okupljaju i da se tu bore za svoja prava. Onda se već video uticaj i potreba da se o tim temama priča i suočava sa njima kolektivno, baš u javom prostoru. Tad sam videla koliko tu umetnost ima jednu posebnu funkciju koja ne postoji u nekim drugim uslovima, posebno u našem regionu zato što je sve što se tiče onoga što se desilo, sve se još uvek prerađuje kroz te političke pozicije. A ono što je “ŠTO TE NEMA” započeo već tada je da prilazi toj temi na jedan vrlo humani način Mi se prisećamo tih 8372 ubijenih, kolika je zvanična brojka‚ nevinih građana, i prisjećamo ih se prvo kao ljudi. Takav pristup je bio različit i zato je bio takav odziv i onda se iz te iste pozicije u stvari spomenik nastavio kroz sve ove godine. Taj pristup naglašava ono što je najvažnije – da se mi kao ljudi suprotstavljamo genocidu, suprotstavljamo nasilju jer zauzimamo jednu poziciju i govorimo da to nije normalno u svetu koji nam stalno govori da su te stvari normalne, da je nasilje normalno, da je rat normalan da je genocid deo čoveka. Ja u to apsolutno ne verujem. Nasilje je naučeno, iz društva, iz porodice. Ono što se desilo u ostalim gradovima je da se taj prostor koji je spomenik kreirao, otvarao sve više. Ja sam uvela zabranu svih obeležja, od zastava do bilo kakvih simbola i tako desilo da su ljudi prilazili i videli fildžane i okupljene ljude, ali nisu znali o čemu se radi u prvom momentu. To je vrlo bitno, jer nije bitno odakle si već je poenta da bez obzira odakle si, kao ljudsko biće imaš obavezu da se suprotstaviš genocidu i da se sećaš onih koji su ubijeni bilo gde na svetu. Fokus je bio baš na žrtve, ali i na njihove porodice koje osete taj bol. Stvara se iskrena solidarnost i empatija sa ljudima koji su direktno osetili taj gubitak. “ŠTO TE NEMA” je u tom smislu kreirao prostor sećanja za sve ljude, uključujući i ljude iz Srbije ili ljude iz Republike Srpske, jer je fokus bio na gubitku ljudskog života, a ne na agresoru ili zločincima.
Koliko je upravo ta univerzalnost koju opisujete stvorila prostor za direktnu i neposrednu komunikaciju na terenu, a koliko je na neki način učilo ljude da komuniciraju o ovakvim stavrima na širem planu? Koliko u tom smislu umetnost doprinosi ponovnom započinjanju dijaloga?
Upravo je to vrlo specifično za umetnost, jer je toliko otvorena i pripada svima. Ja želim da pravim umetnost za sve ljude i zato mi je bitno da radim na radovima koji su u javnim prostorima. Ono što je dodatno specifično, uklonjeni su svi simboli i objašnjenja, ali ni volonteri koji su bili tu nisu bili obeleženi. Osoba kada priđe, ne zna sa kim razgovara i baš zato što nema objašnjenja ono što se desi je da osoba na jedan vrlo prirodan i ljudski način pita osobu pored sebe: šta je ovo? Ljudi su radoznali i u 95 posto slučajeva bi stali, baš zato što nema objašnjenja i znakova bila je moguća ta komunikacija jer je umetnost, po nekoj najiskrenijoj definiciji – ona je univerzalni jezika. Gubitak života je nešto što svi na ovom svetu razumeju i svi smo osetili gubitak nekoga koga volimo i ko nam puno znači i to je nešto što je univerzalno. Nažalost, činjenica da su ove teme jako jako teške jer je genocid najorganizovanija forma nasilja, planiran je i osmišljen je, a posledice se prenose kroz generacije. I stravično je da se čovek sa tako nečim suoči, i nismo našli pravi način da se sa tim suočimo baš na tom osnovnom, ljudskom, intimnom nivou. I baš zato što je tako strašno i tako nezamislivo, ljudi koji nisu prošli rat i takvu vrstu nasilja, ljudi koji žive u miru, misle da se to njima nikada ne može desiti i to je ta distanca. Što je apsolutno pogrešno, jer gde god postoje ljudi može se desiti nasilje i može se desiti genocid i istorija je to pokazala. Oni nemaju nikakve veze sa nacionalnim identitetima i granicama koje postoje. Bitno je da svako za sebe to prihvati i to znači da se ja, kao ljudsko biće, aktivno borim protiv genocida i protiv mržnje jer svako može biti žrtva i svako može biti zločinac. To umetnost može približiti na takav način.
Ako je genocid moguć svuda, da li je onda spomenik, ne samo sećanje nego zapravo i upozorenje?
Apsolutno. Za mene je ŠTO TE NEMA rad koji se bavi prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Prošlošću, jer se suočavamo sa nečim što se desilo, sadašnjošću, jer mi sada kroz taj naš akt zauzimamo stav da kažemo da to nije prihvatljivo. Samo to suprotstavljanje je gest borbe za mir, a isto tako jer ne zaboravljamo šta se desilo je to u svakom slučaju upozorenje za budućnost. Vraćamo se na to da se on može desiti bilo kad i bilo gde.
Posle dugo vremena vraćate se u Bosnu, kako vidite svoju poziciju umetnice koja se bavi kulturom sećanja u trenutnoj situaciji u kojoj kao da zaboravljamo sve što se desilo i kao da se sve opet ponavlja?
Ja sam iz Banjaluke i moja porodica je proterana 1992. godine i od tada nisam živela u svojoj rodnoj zemlji, tako da sam osećala potrebu da se vratim iz želje da se sama suočim sa nekom svojom prošlošću i nekim ranama koje nosim. Paralelno sa tim, spomenik je poslednji put postavljen 2020. godine i imam osećaj da sam ja sa njima vezana, gde god su oni, i ja tu idem. Nisam planirala da se vratim u BiH, ali zbog evolucije spomenika i njegove uloge videla sam da je ogromna potreba da se sve tamo nastavi. Da bih osmislila kako spomenik permanentno da se nastani u Memorijalnom centru ja moram da budem tamo, jer radim sa ljudima koji su direktno uključeni u te teme i to nije proces koji se nužno odvija u linearnom vremenu. Zato je vrlo bitno da sam tamo jer ne mogu iz Njujorka odlučivati šta je potrebno ljudima u Srebrenici, jer i ne želim tako da radim. To mi je bila velika motivacija i što sam duže u BiH osetim veću potrebu da se bavim i drugim nekim temama i radovima, pošto je stvarno bolno videti stanje u kojem se nalazi i BiH, ali i Srbija i Hrvatska 30 godina nakon svega. Podele su tu, totalna je segregacija. Da ne govorimo o promašenoj prilici za to pravo, iskreno i objektivno suočavanje sa prošlošću. Umesto toga, imamo korišćenje onoga što se desilo za manipulaciju i za neke nacionalističke narative, a naravno totalno zapostavljanje ljudi koji su najviše izgubili na svim stranama. Dvadeset sedam godina nakon genocida još uvek se traže posmrtni ostaci, to je strašno, i to ne zato što nema resursa i interesa već jednostavno nema suočavanja i ljudi koji imaju informacije ili su učestvovali u tome i neće ni sami da se suoče sa svojim zločinama. A sve pokazuje da se od prošlosti ne može pobeći. To se pokušava sakriti ispod tepiha, to ne funkcioniše jer se održava na razne načine. Na primer, na mlađe generacije koje su rođene posle rata ali su odrasle u takvom okruženju gde se ti narativi nastavljaju, oni postaju mladi nacionalisti koji žele da ubijaju i idu u rat, a zapravo niko ko je prošao kroz rat to ne želi jer u ratu svi gube. Zato tu vidim ogromnu potrebu baš za umetnost, da kreira prostore i približi ljude. Svi imaju odgovornost da se bore za istinu u okvirima svog društva, jer prava promena mora da se desi unutar tog društva. U ovom slučaju u Srbiji, u Republici Srpskoj, i tu ogromnu ulogu igraju nove generacije koje su obrazovane i otvorene dovoljno, ali i snažne da se suoče sa tim i da ustanu protiv toga u svom društvu.
Radite puno sa mladima, kakvo je iskustvo rada sa njima, kako precipiraju celu situaciju, koliko su zainteresovani?
Ja apsolutno verujem u mlade sa kojima sam imala priliku da se susrećem i radim.Totalno sam inspirisana jer mi je neverovatno da mladi ljudi koji odrastaju u takvom okruženju i takvom staromodnom obrazovnom sistemu i tako nacionalno orjentisanom sistemu… da se sami bore i hoće da se informišu i da nauče. Hoće da se bore i prevaziđu, da se suoče sa teretom koji su nasledili a za koji nisu ni krivi ni dužni. Vidim da je to najvažnija investicija, jer verujem da će se prave promene i pravi pomaci desiti baš kroz mlade generacije. I ono što je problem je što im se ne daje dovoljno prostora za takve stvari, ne daju im se ni prilike ni šanse. A puni su ideja i kreativnosti i na kraju, snažni su da se suoče sa tim jer je to vrlo hrabro. Apsolutno verujem u mlađe generacije.
Osim permanentne postavke u Memorijalnom centru, da li imate još neke planove za neke buduće projekte?
Da, apsolutno. Nešto što mi radimo sa “ŠTO TE NEMA” je da ulazimo u proces koji se zove “ŠTO TE NEMA Monument Lab”, gde su jedan dio toga radionice. Formiramo se kao organizacija i u Bosni i u Americi kako bismo programe mogli održavati ili proširiti. A vidim i ogromnu potrebu i za druge stvari, na primer, jedna od tema koja me već dugo interesuje, gde vidim prostor da se obrađuje kroz umetnost na jedan malo dublji način su žene koje su bile žrtve seksualnog nasilja i silovanja, i naravno deca koja su rođena kao posledica silovanja u ratu. To je jedna tema kojom bih želela da se bavim malo duže. Isto tako sam se počela baviti pitanjem raseljenjih lica. Moje ratno iskustvo je izbegličko, živimo u vremenima gde je toliko ljudi prisiljeno ili zbog nasilja i ratova ili zbog ekonomskih faktora da budu raseljeni. A to su dubinske rane koje zacele ali ožiljci ostaju. Ja znam kako se ja osećam, a nigde se ne osećam kao kod kuće.
Nataša Ivaneža (Autonomija, naslovna fotografija: Facebook)
Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.