Skip to main content

LASLO VEGEL: Deficit poverenja

Autonomija 01. mar 2022.
6 min čitanja

četvrtak, 20. januar 2022.

Večernje televizijske dnevnike (i mađarske, i srpske) još pratim, ali samo krajičkom oka. Zanima me samo da li su današnji gori od jučerašnjih. Večeras je vlada donela odluku da raskine sve ugovore sa kompanijom Rio Tinto. Prema mišljenju predsednice vlade, Ane Brnabić, ovim su ispunjeni zahtevi demonstranata. Međutim, prema mišljenju Save Manojlovića, jednog od lidera demonstranata, isunjen je samo jedan zahtev: sa kompanijom Rio Tinto je, doduše, prekinuta saradnja, ali nije stavljen dvadesetogodišnji moratorijum na eksploataciju litijuma, što znači da će vlada posle izbora sklopiti ugovor s nekom drugom firmom. Predsednica vlade nazvala je Manojlovića lažovom. Dogurali smo dotle da niko nikom ništa ne veruje, i to se ne dešava samo u sferi politike, nego i u svakodnevnom životu. O tome je reč i o nedavnom referendumu. Mene ne zanima da je 40 posto birača glasalo protiv izmena Ustava, a 60 posto za izmenu, to je politička rasprava, u tome neću da učestvujem. Mene je zaprepastio podatak da je na referendum izašlo svega 30 posto birača. Verujem da je virus kovid unekoliko uticao na tako nizak stepen izlaznosti na birališta, ali koliko vidim, kafane i velike javne manifestacije govore o mobilnosti stanovništva, tako da je zbog pomenutog virusa samo neznatan broj, najviše nekoliko postotaka birača ostalo kod kuće. U tom svetlu nizak stepen izlaznosti je alarmantan. Zar ljude ne zanima nezavisno sudstvo? To je teška optužba protiv građana Srbije. Nisu razumeli o čemu je reč? Da li to znači da građani ne znaju šta je pravna država? Ko je za to odgovoran? Vlada? Čitava politička elita? Partije? Školski sistem? Trebalo bi na to obratiti pažnju, otkriti koren problema, što bi vlada morala da inicira, s dubokim poštovanjem normi pravne države. Prema mom mišljenju, najveći problemm je ipak opšte nepoverenje, s jedne strane prema vladi, a s druge strane pak između nas samih. Iz izjava predsednika Vučića i predsednice Brnabić, ispostavlja se da ni provladini birači nemaju poverenja u vladu, jer tvrde da je i deo članstva vladajuće partije glasalo sa „ne”.

subota, 22. januar 2022.

S velikim zakašnjenjem sam dobio peštanski nedeljnik HVG od 16. decembra prošle godine u kojem čitam da predizborne aktivnosti stranaka pred prolećne parlamentarane izbore u Mađarskoj podsećaju na borbu na život ili smrt. Koliko ja vidim, isto se dešava i u Srbiji. Predstojeći izbori u obe zemlje poprimaju zastrašujuće oblike. Pokušavam da se utešim s jednom scenom iz Berlina. Olaf Šolc, novi savezni kancelar sa levice, pruža buket cveća Angeli Merkel, odlazećoj saveznoj kancelarki sa desnice. Angela Merkel je poželela uspešan rad novom kancelaru. Dve partije su i dalje veliki rivali, koalicija CDU/CSU će podvrgavati kritici levu koaliciju, ne verujem da će u tome biti nežni, ali bez mržnje, poštujući ljudsko dostojanstvo. Obe strane znaju da bi birači prezreli one političare koji bi se ponašali kao huligani. Pa se pitam, možda smo mi, građani, odgovorni za brutalno ponašanje naših političara? Mislim da jesmo. Oni nas odražavaju. Dovoljno je samo pogledom okrznuti tekstove ovdašnjih ingtelektualaca koji blate jedni druge pa da vidimo da već ni intelektualci ne mogu da nađu sebi dostojne protivnike. Mržnja se širi poput korone. Posle svega mogu samo da kažem: pažnja! Mržnja se taloži, akumulira, i ne zna se kad će da eksplodira. Ne zna se pouzdano ni to koga će da pogodi. A mi teglimo na grbači naše grehove, zablude, nade, osvetoljubivost i svoje istine.

nedelja, 23. januar 2022.

Danas je u Novom Sadu održana komemoracija žrtvama novosadske racije, sramne mrlje u istoriji Mađarske Dvadesetog veka koja se ničim ne može opravdati. Razumljivo je da sećanje u Novom Sadu otkriva naročito bolne rane, jer je užasan zločin priređen u ovom gradu. Posle osamdeset godina, međutim, bilo bi vredno podsetiti i na to da je u mađarskom parlamentu tada vođena rasprava o jezivom krvoproliću, i da je počinioce sud osudio na zatvorske kazne. Istina je, dakako, da su kazne bile preblage, ali su ipak izrečene. Zamislimo samo da se posle Srebrenice u srpskom parlamentu raspravlja o tamošnjim događajima i da parlament osudi masovne grobnice. Kako se najavljuje, iz Kulturnog centra Novog Sada organizuju program o novosadskoj raciji. Prema najavama, biće reči o „fašističkoj Mađarskoj”, o „fašističkoj vojsci”, i svečani govornici u istom tonu pominju Mađarsku. Horti je zaista kolaborirao sa Hitlerom, ali po jednodušnoj oceni istoričara, nije bio fašista, zato i nije dospeo pred sud u Nirnbergu. Bio je konzervativac, nacionalista i autokrata. Nije bio dorastao ulozi koju je prihvatio. Ni Hitler nije imao poverenja u njega, zato je i u martu 1944. okupirao Mađarsku, Horti je uhapšen, određen mu je kućni pritvor te je uskoro i interniran u Nemačku. Viktor Orban blagonaklonije sudi o njemu nego ja, koji poznaje patnje svojih sugrađana. Prema mišljenju Viktora Orbana, Horti je bio „izuzetni državnik”, koji je služio naciji, i vodio naciju, zahvaljujući njemu Mađarska nije potonula posle trijanonskih mirovnih ugovora. Priznao je da je mađarska vlada za vreme Drugog svetskog rata pogrešila kad je nacistima izručila mađarske Jevreje. Pitam se, da li se prilikom čestih susreta Orban-Vučić povede reč i o Orbanovom mišljenju o Hortiju? Ali neka to bude briga političara, neću da se mešam. Po mom mišljenju, spisak Hortijevih grehova je mnogu duži. Osim antisemitizma – da pomenemo samo nekoliko – odgovoran je za uvođenje „belog terora” posle 1920. godine, za progon mađarskih pisaca, kao i za to što je bio popustljiv prema iredentističkim pokretima, za šta je njegov predsednik vlade Pal Teleki platio životom. Postali smo pljačkaši leševa – napisao je Teleki u svom oproštajnom pismu pre nego što je pucao iz pištgolja sebi u glavu. Teleki je bio protiv da mađarska vojska uđe u Bačku. Hortijev greh je i to što je uvalio zemlju u gubitnički rat. I ne bi trebalo zaboraviti ni to da su prve žrtve ulaska mađarske vojske u Bačku bili mađarski „izdajnici nacije”. I u Novom Sadu, i u Subotici. Uzimam u ruke jednu svoju staru dnevničku belešku u kojoj sam citirao izveštavanje Regeli Ujšaga od 15. oktobra 1941. godine. U Novi Sad je doputovao Mađarski kraljevski preki vojni sud, izveštavale su te novine, i izrekao presudu u slučaju sedmoro komunističkih špijuna. Na smrt su osuđeni Đorđe Radujkov, tkački pomoćnik, Đula Varga, takođe tkački pomoćnik, Pal Karas, krznarski pomoćnik, Jnoš Koči, tekstilni radnik, Rudolf Klaus, tekstilni radnik. Istovremeno, studentkinja Vera Pavlović osuđena je na 12, a metalski radnik Lajoš Larkin na 15 godina strogog zatvora. Bili su optuženi za špijunažu u korist Rusa i za udruživanje u cilju rušenja, podmetanja požara i za druga revolucionarna zlodela. Reč je događajima koji su prethodili „hladnim danima”. Među osuđenima na smrtnu kaznu jedan je bio grko-istočne, jedan refrmatorske i trojica rimo-katoličke veroispovesti. Novine detaljno izveštavaju i o izvršenju smrtne kazne. Rudolfa Klausa – piše hroničar – Novosađani su znali kao najvrsnijeg atletičara, trkača na duge staze. Sad, međutim, sa osmehom preispoljnog zlotvora koračao je među vojnicima. U 9:50 su izvukli podnožje pod njegovim nogama, u 9:59 je usledila smrt. Pogubljenje Janoša Kočiša počelo je u 10:03, lekar je ustanovio smrt u 10:17. U međuvremenu, u 10:10 priveden je i Pal Karas, koji je slomljen, bezglasno plakao stojeći na podnožju, njegova agonija ja trajala 8 minuta. Potom je na redu bio Đula Varga, njegova borba sa smrću trajala je od 10:22 do 10:31, dakle 9 minuta. Na kraju je priveden Đorđe Radujkov. Njegova agonija je trajala 12 minuta. Tako prolaze svi oni koji su zaraženi „crvenom zarazom”, beležio je novinar. Nepoznata imena, nepoznati mučenici. Većinu među njima činili su komunisti i – Mađari. Čudno je da o ovim mađarskim žrtvama jedva da i znamo nešto. Njih niko ne pominje, sad su drugačija vremena, njima se kao minus beleži i to što su bili komunisti, i to što su bili Mađari. Te misli mi se motaju u glavi kad se s pijetetom sećamo žrtava „hladnih dana”, a i kad se povede reč o sudbini nedužnih mađarskih žrtava iz 1944. i 1945. godine. Horti nije bio fašista – tvrdi eminentna francuska istoričarka Katarina Horel, međutim u svojoj monogrfafiji o Miklošu Hortiju, vrlo odlučno se suprotstavlja njegovoj herojizaciji i rehabilitaciji. Imajući sve to u vidu, primeran je tekst Ivana Ivanjija u nedeljniku Vreme: autentični svedok i trpni subjekat jasno odbacuje teze da su novosadski Mađari učestvovali u organizaciji racije. Štaviše, ne zaboravlja ni to da su posle racije u mađarskoj gimnaziji njegovi školski drugovi demonstrativno razgovarali sa njim na srpskom. Oni su i na ovaj način pokazali svoj protest protiv ovog teškog zločina. Istovremeno, Ivanji ne deli mišljenje onih koji se protive da se podigne spomenik nedužnim mađarskim žrtvama retorzije iz 1944/45. godine. Bilo je nedužnih žrtava. Svedok je progovorio, i svedočio. Pokazao primer svima nama.

ponedeljak, 24. januar 2022.

Posve neočekivano pismo Nevena Ušumovića sa Istre, o Nesahranjenoj prošlosti: „Izuzetno bitno djelo, hrabro, beskompromisno u
odnosu prema samom sebi, ali prije svega prema svima nama koji smo dijelili taj prostor i život Jugoslavije, sa svim njezinim ljepotama i mračnim labirintima. Osobito me je oduševio Vaš način pisanja koji ne dopušta simplifikacije, mitologizaciju, ali prije svega pokazuje kakva nam je kultura sjećanja – svima nama – potrebna”.

utorak, 25. januar 2022.

Pristižu novi mejlovi. Da potpišem jednu peticiju. Simpatičan mi je sadržaj peticije, međutim, zakleo sam se na svoj 75. rođendan da više nikakvu peticiju neću potpisati, i toga sam se zaveta od tada sve vreme držao. Ne zbog toga što je peticija u međuvremenu – sa malo izuzetaka – postala rutinski supstitut griže savesti, ne zbog toga što je vreme peticija prošlo i što smo u razdoblju demonstracija, već zbog toga što posle određenih godina života više nemam prava da protestujem u ime budućnosti.
Ni malo me nije iznenadila najava Ištvana Pastora. Savez vojvođanskih Mađara će na predstojećim predsedničkim izborima podržati Aleksandra Vučića. Ako je to volja članova SVM-a, neka im bude… Mnogi misle da je ovih godina počelo veliko prijateljstvo Fidesa i srpskih naprednjaka. Gubi se iz vida da je već 2010. došlo do susreta Orban-Nikolić. „Očekuje se da će dobri odnosi između dve partije doprineti poboljšanju položaja mađarskog stanovništva u Vojvodini i do ispunjenja stvarne mađarske autonomije” – citirao je Vajdašag Ma saopštenje SVM-a objavljeno na njegovom sajtu. A Fides je saopštio da će se njegov predstavnik pojaviti na predstojećoj skupštini naprednjaka. Tada nisam razumeo ovu eksploziju prijateljstva, ali više mi nije enigmatična. Logično je, preterano logično.

subota, 29. januar 2022.

U nedeljniku Vreme Teofil Pančić je u svom sjajnom eseju o Želimiru Žilniku skrenuo pažnju na to da postoji i jedan drgačiji Novi Sad. Dobrovoljni marginalac – piše Pančić. Šta bi drugo i mogao da bude svetski priznati, autentični stvaralac u Novom Sadu? (…)

ponedeljak, 31. januar 2022.

Sutra ću imati 81 godinu.

(preveo Arpad Vicko)